Crvena zvezda se vratila tamo gde joj je i mesto
Pre nešto manje od šest meseci, Crvena zvezda započela je novu sezonu, kao nikada ranije u sedamdesetdve godine dugoj istoriji, sa novim trenerom, novom filozofijom i starim ciljevima.
Nemanja Đorđević
Posle bolnog kraja prethodne takmičarske godine, crveno-beli su predvođeni Miodragom Grofom Božovićem bili na putu da odbrane pehar šampiona Srbije, a čekalo ih je i finale nacionalnog Kupa, međutim – jedan meč sve je promenio.
Poraz u večitom derbiju, poraz na 'krovu' protiv Voždovca, a potom i u borbi za utešni trofej, takođe od najvećeg rivala...
Euforiju i spokoj u redovima Zvezde zamenili su tuga i nemir, crnogorski stručnjak podneo je ostavku, dok se najtrofejniji srpski klub još jednom našao na novom početku sa istim duhovima – duhovma prošlosti.
Zajedno sa Božovićem otišla je i nekolicina igrača, kao i sportski direktor Blažo Raosavljević, ali je zadržano nekoliko važnih igrača ekipe, da bi, ispostaviće se, ključni potez uprava kluba sa stadiona Rajko Mitić povukla dovođenjem Vladana Milojevića na čelo struke.
Nekadašnji igrač i trener mlađih kategorija crveno-belih se posle uspešnog vođenja Čukaričkog, dokazivanja na klupi Omonije, odnosno Panioniosa nekako nametnuo kao logičan izbor, iako nije bilo lako vratiti ga u Beograd. Posebno imajući u vidu da je klub za koji je nekada igrao u Grčkoj doveo do plasmana u Evropu.
Ono što se u četvrtak uveče odigralo na popularnoj Marakani protiv Kelna, pred više od 50.000 vatrenih navijača, produkt je upravo gospodina Milojevića, koji je, zajedno sa pomoćnikom Milanom Kosanovićem i stručnim štabom, 'naterao' igrače da svaku njegovu zamisao sprovedu u delo za mesto u istoriji kluba, Lige Evrope i evropski fudbal na Marakani posle tačno dve i po decenije.
Deluje zaista neverovatno šta je četrdesetsedmogodišnji stručnjak za manje od pola godine uspeo da uradi u Crvenoj zvezdi, uspevši da iz temelja izgradi karakter fajterske, takmičarske ekipe. Modernog tima koji može da isprati i parira protivniku, ali da ga i nadtrči i napadne u svakom trenutku kada za tako nešto postoji prilika.
Ipak, jedna stvar se posebno ističe, ali krenimo redom...
Sve je počelo u Beogradu duelom sa Florijanom, koja je pred 20.000 ljudi ispraćena kući sa tri gola u mreži. Međutim, iako malteški tim svakako nije relevantan reprer – malo ko nije bio zabrinut posle revanša. Zvezda je pogocima Ričmonda Boaćija i Nenada Milijaša stigla do 3:1 u Paoli i ukupnih 6:1, ali je onda u svega pet minuta izgubila strečenu prednost i ispustila trijumf (3:3).
Već tada, na konferenciji za štampu na stadionu Hibernijana Milojević je počeo da radi na stvari koja se, kako smo rekli, posebno ističe. Nije bio zadovoljan, a iz njegovih reči moglo se zaključiti šta mu je prevashodna misija – promena mentaliteta ekipe, nešto što je toliko specifično za ljude s našeg podneblja, u gotovo svim sferama života, a u sportu posebno.
U međuvremenu, tim je dodatno osnažen dolaskom značajnog broja igrača. Jeste situacija podsećala na neke ranije, takođe traumatične, periode, ali je sportski sektor na čelu sa Mitrom Mrkelom gotovo bez greške birao na letnjoj 'pijaci'.
Krenulo je od povratka Vujadina Savića i dolaska Brazilca Rikardinja, a nastavilo se angažovanjima Nemanje Radonjića, Milana Borjana, Srđana Babića, Marka Gobeljića, Aleksandra Pešića, Branka Jovičića i konačno Nenada Krstičića, a svi pobrojani momci, osim jedino Rikardinja, dali su svoj pečat i oblikovali jednu novu Crvenu zvezdu.
Ništa naravno nije došlo preko noći, ali je Milojević bio istrajan u svojoj nameri – svaki put ističući kontekst s Malte kroz drugačije primere, situacije i gestove njegovih momaka.
Gledajući nedaleko unazad, druga stanica na putu ka Ligi Evrope takođe nije bila previše teška. Neugodni kazahstanski Irtiš uspeo je uz dosta sreće da izbegne poraz na svom terenu u Pavlodaru (1:1), posle velike greške odbrane gostiju, ali crveno-beli sedam dana kasnije ništa nisu prepuštali slučaju.
Mičel Donald pogodio je za rano vođstvo, a Slavoljub Srnić u finišu potvrdio preskakanje još jedne prepreke. Kako je uporedo krenuo i domaći šampionat, pomak u igri bio je mali, ali primetan, ekipa je počela polako da razume trenera i da dobija fizionomiju, tačno pred prvi pravi test.
U Beograd je u borbi za plej-of stigla ambiciozna praška Sparta, sa Andreom Stramačonijem na klupi i desetinama uloženih miliona samo od strane ambicioznog gazde češkog velikana, od kojih je 1,3 miliona završilo upravo u kasi tima narednog rivala za kupovinu Srđana Plavšića.
Javnost je bila skeptična, očekivala se velika borba, mnogi su se nadali i sreći. Nešto drugo se ipak desilo, jer je upravo tada u prvi plan izbilo znanje i tehničko-taktička obučenost novog Zvezdinog trenera.
U potpunosti je nadmudrio italijanskog kolegu, a nadmoć crveno-belih posebno je bila impresivna na stadionu 'Rajko Mitić' – kada su Boaći i Gejlor Kanga režirali sigurnu pobedu (2:0), da bi Ganjanin već u 19. minutu revanša u Pragu rešio sva pitanja oko toga ko ide dalje.
Ni sada, ni tada Milojević nije davao bombastične izjave, obećavajući nešto što nije samo u njegovoj moći. Ekipa je uvek bila u prvom planu, i kada je hvalio i kada je kritikovao, ponavljajući mantru da je put dugačak, ali i pravi.
Da zaista i jeste tako, bilo je jasno 17. avgusta nešto malo pre ponoći. Sreća prizivana od strane pojedinih pred duele sa Spartom pogledala je crveno-bele u Krasnodaru, kada arbitri nisu priznali čist pogodak Mihaila Ristića, još jednog zvezdaša koji je tog leta otišao i potom se našao putu kluba u kom je počeo da igra fudbal. Opet, ni na drugoj strani nije sviran čist faul pre pogotka za domaće...
Jer, da nije bilo tako, veliko je pitanje da li bi srpski vicešampion uspeo da nadoknadi baš 4:1 protiv prebogatih Rusa. Ovako, Slavoljub Srnić postigao je još jedan u nizu veoma važnih golova tekuće polu sezone, a Zvezda kući zahvaljujući snalažljivom Alekandru Pešiću donela lepih 3:2.
Bio je to novi 'meč decenije' pošto su crveno-beli poslednji put igrali u grupi nekog evro takmičenja pre tačno deset godina, predvođeni Valterom Zengom i Nikolom Žigićem.
Ovoga puta, ulogu popularnog Žige preuzeo je Nemanja Radonjić, kome nije trebalo previše vremena da pokaže zašto je jedan od najtalentovanijih igrača naše zemlje, pa je krcat stadion već u sedmom minutu eksplodirao. Nastavila je domaća ekipa da igra pametno, Vujadin Savić i Abraham Frimpong odbijali su gotovo sve pokušaje rivala, pre nego što je Kanga odlučio da iz 'ružnog pačeta' preraste u labuda.
Na samom startu drugog poluvremena postigao je jedan od najlepših pogodaka u istoriji kluba, udarcem sa preko 35 metara za pandemonijum na tribinama. Skupoceni tim gostiju nije uspevao da pronađe put do mreže sjajnog Milana Borjana, a tako bi verovatno ostalo da se nije 'umešao' glavni arbitar Tobijas Stiler.
Nemac je dosudio smešan penal koji Ruse vraća u igru na osam minuta do kraja, kada kreću napadi gostiju u talasima, ali uzalud. Osim plasmana u toliko željenu grupnu fazu, Zvezda je dobila dve daleko važnije stvari – odbranu koja kreće od krila i golmana koji svakom svojom narednom intervencijom dodaje gas celoj ekipi.
Uostalom, da nije bilo njegove intervencije u poslednjim trenucima susreta, i još jednog previda gospodina Stilera, Andreas Grankvist postao bi novi Kevin Gameiro.
Bio je to jedan od retkih momenata kada su gotovo svi ljubitelji fudbala u Srbiji bili zadovoljni. Reprezentacija se plasirala na Svetsko prvenstvo posle osam godina, a oba večita beogradska kluba obezbedila su još barem šest mečeva.
Zadovoljan je bio i Vladan Milojević, delom i zbog sve sigurnijih igrara u Superligi, iako je propušteno nekoliko šansi da se celom nizu doda i pobeda protiv Partizana.
Taman kada se činilo da je i njega pomalo ponela euforija, već na otvaranju grupe protiv BATE Borisova bilo je jasno da nije tako.
"Od početka sezone igramo svaku utakmicu da pobedimo, tako će da bude i sutra i prekosutra. Uvek. Podvlačimo crtu tek na kraju", rekao je Milojević
Malo je nedostajalo i da tu krene idealno – u novom spektaklu ponovo je Radonjić bacio navijače u trans, ali su onda usledili promašaji, zatim pad i kazna u vidu gola Nikola Signeviča za konačnih 1:1.
Kako je i sâm rekao, morao je da bude zadovoljan, ali nije menjao pristup. U mnogome su mu pomogli i njegovi izabranici, pronašao im je idealna mesta i potreban taktički intenzitet, a oni su mu uzvraćali sve boljim i boljim nastupima.
Sledeći je u prvi plan iskočio Boaći, novim evrogolom za pobedu u Kelnu, dok je odbrana sa Savićem i Demijanom Le Talekom na čelu još jednom pokazala za šta je sve sposobna, iako je, ruku na srce, domaćin imao dosta prilika i dve pogođene stative.
Četiri boda posle dve runde bila su dovoljna da počne da se razmišlja o nečemu što je tako nedavno delovalo nemoguće – evropskom proleću. A, sve to pred dolazak, odnosno gostovanje londonskom Arsenalu.
Arsen Venger izveo je kombinovani sastav, sa Džekom Vilširom, Tiom Volkotom i Olivijeom Žiruom, uz još nekolicinu povremenih prvotimaca i mlađih igrača, ali se crveno-beli nisu uplašili zvezda Premijer lige. Nažalost, sada oni nisu imali sreće da svoj dotadašnji napor nagrade ogromnim trijumfom.
Poput igrača Kelna, promašivali su domaći, pogađali okvir gola, da bi sjajni francuski centarfor majstorijom pet minuta pre kraja rastužio ceo stadion. Ne bi bod mnogo toga promenio na samoj tabeli, ali svakako bi u glavama igrača, koji bi još više počeli da veruju u sopstvene mogućnosti.
S druge strane, koliko se protiv 'Jarčeva' u meču odluke još jednom videla taktička besprekornost šefa stuke i, u ništa manjoj meri, istrajnost celog tima, isto tako se toliko spominjani mentalni segment mogao videti i na velelepnom Emirejtsu.
Zvezda ni na Ostrvu nije ustuknula, nekoliko hiljada njenih navijača ponovo se pobrinulo da se osete kao na Topčideru, odbrana je briljirala, a prokleta sreća još jednom stala na put da se o srpskom klubu, kao nekada, piše u svetskim okvirima i to ponovo o jednom Saviću.
"Zvezda pripada ovoj grupi samog krema evropskih ekipa. Arsenal je po meni ekipa Lige šampiona i apsolutno je favorit da osvoji Ligu Evrope, u svakom slučaju. Ovo je veliko iskustvo za nas. Moji igrači rastu iz utakmice u utakmicu. Svi koji su igrali, ovo su im prve utakmice ovakvog tipa, to je jedno lepo iskustvo i značiće im u karijerama. Prelep je osećaj", poručio je Miloje iz glavnog grada Engleske.
Njegov tim bio je gospodar svoje sudbine pred poslednjih 180 minuta fudbala, a sva tri boda sa naredne ekspedicije u Belorusiju gotovo da bi značila prolazak u eliminacionu fazu. Ali, kao i nebrojano puta kroz bogatu klupsku istoriju – ni sada nije moglo bez drame.
Povećevanje bodovne razlike za pratiocima u nacionalnom šampionatu vraćalo je ekipi svežinu psihološkim putem, put je i dalje bio isti, samo što su se dva puta do konačnog cilja sama od sebe iskristalisala.
Nedostatak koncentracije i, koliko god zvučalo i naporno, sreće ponovo je ostavila Zvezdu bez pobede, pošto šta sve nije htelo u predgrađu Minska izazivalo nevericu (0:0). Pritom, Keln sa dva šuta i golom iz penala nanosi poraz Arsenalu i vraća se ni iz čega u igru.
Ipak, kako je svaki duel ove jeseni imao neki posebni detalj imao ga je i onaj u Borisovu. Takav da možda i najbolje opisuje koliko Milojević veruje u sebe i tim oko sebe, dok istovremeno savršeno dočarava sve ono što se pogrešno radilo u srpskom fudbalu.
Igrao se 63. minut na Borisov Areni, njegova ekipa je dominirala, stvarala i propuštala šanse, da bi se on 'drznuo' da izvadi vezistu i ubaci još jednog napadača kako bi pomogao momcima da stignu do zasluženog slavlja, i to u gostima.
Nije ni tada nagrađen za hrabrost, ali verovatno ni on sada, na dan kada je njegov klub postao prvak sveta, apsolutno ništa ne bi menjao. Uspeh prosto nije mogao da izostane.
"Šta god bude oni su za mene pobednici, staću ispred njih, oni su doveli Zvezdu ovde posle puno godina i to nije kraj nego početak vraćanja Zvezde na mapu Evrope gde ovaj veliki klub sa fenomenalnim navijačima pripada", poručio je Milojević pred drugi okršaj sa bundesligašem, a ostatak znate...
Savršena taktička postavka, malo iznenađenje u vidu formacije 4-2-3-1, igra na rezultat. Pametno, znalački, iskusno. Pre svega atipično za naše klubove, ali i jedino ispravno razmišljanje ka povratku na mapu Evrope.
Osim uvodnog grča, koji je iznivelisao sigurni Borjan, trostruki blok funkcionisao je gotovo bez greške, domaćin je držao loptu u nogama i mirno kombinovao, a, na kraju, trilera nije ni bilo.
Počelo je genijalnom koreografijom sa legendarnim 'Her Žikom' i kultnim citatom, a nastavilo se ubitačnom kombinacijom Nenad Krstičić-Milan Rodić-Slavoljub Srnić za slavlje miliona ljudi duboko u noć i povratak Crvene zvezde tamo gde joj je i mesto.
Možda se nekadašnjem prvaku Evrope do sada vraćalo i za mitski autogol Klausa Augentalera, upravo na putu ka 'ušatom' peharu ili je sada, napokon, 'lopta prešla' i na drugu stranu, donekle povrativši balans za neku od dve 'francuske tragedije' u Strazburu i Bordou... Jedno je sigurno – svako od članova kompletnog TIMA Crvene zvezde zaslužan je za najveći uspeh kluba u postbarijevskoj eri.
Beograd se našao u društvu Madrida, Mančestera i Rima, dok će najtrofejniji srpski klub igrati po šesnaesti put od svog osnivanja na proleće u Evropi (što je više od kompletne velike četvorke ex-YU – Partizan šest, Hajduk i Dinamo po četiri), ali i ostati upisan u istorji kao prvi i jedini tim koji je do druge faze Lige Evrope stigao krenuvši sa prvog stepenika, sa svega dva primljena gola u grupnoj fazi.
Zaista nije važno da li ćemo na proleće u našoj zemlji gledati madridski Atletiko, Milan, Lacio, Arsenal ili nekoga petog, jedino što je važno jeste da se u Srbiji ponovo igra fudbal.
Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
