Điđi
Kada je on po prvi put kao dečak stao među stative, ja sam bio u nekom, recimo, trogodišnjem planu roditelja da uopšte počnem da postojim.
Nemanja Đorđević
U međuvremenu, ja se rodio, završio osnovnu, srednju školu, pa fakultet.... I, evo, radim već šest godina, a on majstor i dalje brani.
Ajde i što brani, to i nije toliko čudno – o čemu sam nedavno i pisao u tekstu o Ikeru Kasiljasu, inače njegovom velikom prijatelju. Popularni čuvari mreže, kako bi glasio bukvalni prevod s engleskog, čudna su sorta, svašta može da im padne na pamet. Van terena razmišljanja su im za nijansu 'zanimljivija' od kolega im koje igraju 'u polju', ali na njemu...
Devetnaestog dana novembra ove godine navršiće se tačno 22 godine od kada je debitovao, ali i dalje mu ne pada na pamet da se povuče. Kako je i rekao nedavno, nije previše siguran da će 'ispoštovati' ono što se sam sa sobom dogovorio i objaviti iz Rusije da je 2018. stvarno kraj. A, zaista i deluje da ga više od dve decenije provedene u samom vrhu nisu umorile – deluje kao da mu je želja ista, čak i veća...
Najskuplje je plaćeni golman u istoriji fudbala, živa legenda Parme, Juventusa, italijanskog, evropskog i svetskog fudbala. Veliki majstor, lider, kapiten, osvajač titule prvaka sveta, veliki čovek, sjajan sportista... Za njega, milioni sledbenika tvrde da je baš on najveći ikada na svojoj poziciji, dok njegovi saigrači i treneri kažu da je on "rođen mator" i za velika dela, rođeni šampion – Đanluiđi Bufon.
|
Điđi je rođen 28. januara 1978. godine u toskanskom meštancu Karara, kao prvi sin Marije Stele, nekadašnje bacačice diska i Adrijana Bufona, sada profesora fizičkog, u to vreme dizača tegova.
Ispostaviće se, izuzetno jak 'sportski gen' prisutan u obe strane njegove porodice ga je i načinio ovoliko 'velikim'. Rođene sestre Veronika i Gendalina bile su reprezentativke Italije u odbojci, dok je stric Dante Masoko nekada igrao u Palakanaestru, kao i za nacionalni tim. Ipak, nekako se od svih njih najviše ističe dedin brat – Lorenco Bufon, legendarni golman Milana, Intera, Đenoe i reprezentacije.
Pažnju na sebe prvi put je skrenuo na regionalnim školskim turnirima, ali ne sa rukavicama na rukama, već u veznom redu, kao centralni vezista. I to što je tu pružao, sa nepunih 13 godina, bilo je dovoljno da ga zapaze skauti Bolonje i Milana, međutim – odlučio se da prihvati poziv Parme, na nagovor dede.
Iako je italijanska golmanska škola toliko čuvena, toliko da se vremenom asimilovala u sve preostale i postala svojevrstan 'normativ', da nije bilo jednog Afrikanca veliko je pitanje da li bismo dobili jednu od, a možda i najbolju jedinicu svih vremena..
Tada je na Enio Tardiniju, na mestu trenera golmana, zaposlen bio najveći golman u istoriji 'Crnog kontinenta' – Tomas N'Kono, čuveni čuvar mreže Espanjola i trostruki učesnki Mudnijala sa selekcijom Kameruna.
Jednog dana, oba golmana su se povredila, a N'Kono se odlučio za Điđija, pre svega zato što je bio daleko krupniji i viši od vršnjaka. Od starta se videlo da poseduje veliki talenat za najnezahvalniju poziciju u fudbalu, da bi samo dve nedelje kasnije postao prvi golman podmlatka Parme.
Četiri godine kasnije prekomandovan je u prvi tim, a trenutak koji će zauvek obeležiti fudbalski svet dogodio se u jesen 1995. godine. Nekoliko dana pred susret sa Milanom, Nevio Skala saznao je da ne može da računa na Luku Bučija – na raspolaganju je imao tridesetogodišnjeg Alesandra Nistu i sedamnaestogodišnjeg Đanluiđija Bufona.
"Zapazili smo na treninzima pred meč da Điđija ne može niko da savlada, apsolutno sve im je branio. Na dan utakmice, prišao sa Encu di Palmi, glavnom treneru golmana, i samo ga upitao – 'Vidiš li ti isto što i ja?. Iste sekunde mi je odgovorio – 'Điđi brani u subotu'", rekao je Skala.
|
Čuvene 'Mlekadžije' bile su tek u nastajanju, a u goste im je dolazio šampion Milan – sa Paolom Maldinijem, Bilijem Kostakurtom, Marselom Desaijem, Robertom Bađom i Žoržom Veom, odnosno Fabijom Kapelom na klupi.
Osim tinejdžera na golu, prekoputa Sebastijana Rosija, ni Parma nije imala tim za 'bacanje' – Antonio Benarivo, Fernando Kouto, Nestor Sensini, Dino Bađo, Đanfranko Zola, Hristo Stoičkov...
Međutim, slavu svih velikih napadača tog dana pokupio je dečak na golu domaćina (0:0). Kao i na treningu, odbranio je sve. Školski se postavljao, pravovremeno zatvarajući uglove, pravio paradu za paradom, ali i otkrio crtu karaktera koja će mu obeležiti čitavu karijeru – komandujići odbranom kao da je on od njih duplo stariji, a ne obrnutio.
"Nikada u svom životu nisam video takav debi, nikada niko nije pružio takvu partiju. Momak od 17 godina je u prvih 90 minuta uspeo da iskaže svoj karakter, pored maestralnih golmanskih sposobnosti. Bio sam šokiran", rekao je, niko drugi, Dino Zof.
Potpuno je istisnuo Bučija sa gola, i već naredne godine primio samo 17 pogodaka na 27 utakmica. Parma je bila apsolutni hit Kalča, stigavši do titule vicešampiona, iza Juventusa, dok se u Điđiju pisalo i u novinama van 'Čizme'.
Nastavio je da se razvija, branio je sve sigurnije i bolje, uskoro je osetio kako je to činiti i u kontinetalnim takmičenjima, a izgradio je takav odnos s navijačima da je svaku važniju odbranu proslavljao sa njima. Okrenuvši se ka tribini, sa stisnutom pesnicom podignutom visoko u vazduh i 'ludačkim' pogledom u očima.
Upravo je ta tradicija i izrodila priču o njegovom nadimku. Stadion Intera Đuzepe Meaca bio je pun, a najbolji igrač sveta u tom trenutku – Luis Nazario Ronaldo da Lima – spremao se da izvede penal.
Điđi ga je čekao do poslednjeg trenutka, gledao je samo u loptu i divnom intervencijom sprečio da ona završi u donjem levom uglu. Ustao je, sa podignutom pesnicom i samo zadigao dres ispod kog se nalazila majica s logom poznatog superjunaka – Supermena.
|
U svojoj četvrtoj sezoni u profesionalnom fudbalu stigao je do prvog evropskog trofeja, ujedno se potrudivši da se Parma po još jednoj stvari razlikuje od ostalih klubova – osvajanjem Kupa UEFA.
Ernan Krespo, Paolo Vanoli i Enriko Kijeza pobrinuli su se da do vrha napune mrežu Olimpika iz Marseja na Lužnjikiju (3:0). dok su Lilijan Tiram, kapiten Sensini, Fabio Kanavaro i Alan Bogosjan lako odbili sve napade rivala. Fantastičnu godinu kompletirao je osvajanjem Kupa Italije, ali dalje nije ispunio san – nije se dokopao Skudeta.
Posle 220 nastupa i gotovo sto mečeva na kojima je sačuvao svoj gol, u leto 2001. godine procenio je da je vreme za odlazak. Roma je prva stala u red, ali se na kraju odlučila za Ivana Pelicolija, uskoro se javila i Barselona, da bi na kraju pobedio Juventus.
A, kako i ne bi? Ponuda iz Torina glasila je – 100.000.000.000 lira (52 miliona evra). Ulogu savetnika od dede preuzeo je otac, podsetivši ga da u Španiji pobednik ne dobija Skudeto, pa je Bufon, zajedno sa Tiramom, postao član 'Stare dame'. Kao najskuplje plaćeni golman u istoriji fudbala, što se nije promenilo ni do danas.
I na Dele Alpiju je nastavio u istom ritmu, pokazivajući iz vikenda u vikend od čega je satkan, predstavivši se kao legitimni nasledik Edvina van der Sara. Osim samospoznaje za šta je sve sposoban, ispostavilo se da je još jedan porodični savet bio na mestu.
Na 34 duela Serije A primio je samo 22 gola, predvodeći najbolju odbranu Italije do šampionskog zvanja. Proglašen je najboljim golmanom lige, drugi put u karijeri (posle Parme 1999), dok je u Ligi šampiona samo Ruštu Redžber bio iznad njega. Da prvu sezonu ne kruniše duplom krunom pobrinula se upravo njegova bivša ekipa trijumfom u finalu Kupa.
Na drugoj strani, da debituje i u dresu 'Azura' na velikoj sceni zaustavio ga je lom kosti šake, samo nekoliko dana pred start Evropskog prvenstva 2000. godine u Holandiji i Belgiji, zbog čega je na putu do finala i poraza od Francuske na golu stajao Frančesko Toldo.
Oporavio se na vreme za start nove sezone, a posle ispunjenog cilja osvajanjem titule, sada je želeo 'ušati' pehar Lige šampiona. I u tom poduhvatu je, u prvom pokušaju, došao na korak do slavlja.
|
Borba za mitski trofej odigravala se u Mančesteru, na Old Trafordu igrao se veliki derbi između 'bjanko' i 'rosonera'. Điđi je prethodno odbranio penal Luišu Figu za eliminaciju madridskog Reala (4:3) i plasman u finale.
Obe ekipe bile su jake kao 'crna zemlja', ali, ni kao kada je debitovao, golova nije bilo (ona odbrana kod šuta Filipa Inzagija glavom!). Novo nestvarno veče na liniji upotpunio je sa dva odbranjena penala u seriji, međutim – ni to nije bilo dovoljno.
Dida, možda i najpotcenjeniji golman ikada, odbranio je jedan više, pre nego što je Andrej Ševčenko uspeo da nadmudri Điđija.
Za prvih pet godina u Torinu osvojio je četiri Skudeta i dva Superkupa Italije, IFFHS ga je tri puta proglašavao najboljim golmanom planete, po UEFA je 2003. bio najbolji i u Evropi, a ujedno i igrač godine – čime je postao prvi golman kome je to pošlo za rukom.
Bio je najbolji u onome čime se bavi, išao je ka četvrtoj tituli prvaka Italije i nastupu na svom prvom Svetskom prvenstvu... . A, onda se dogodio jedan od najmračnijih dana od kada se lopta kotrlja na Apeninskom poluostrvu – Kalčopoli.
Opsežna policijiska akcija, u saradnji sa čelnicima Fudbalskog saveza Italije, usmerena protiv kriminalnih radnji nameštanja utakmica uzdrmala je svetski fudbal, a u najvećem problemu našao se upravo Juventus i njegov golman.
Juve, Milan, Fiorentina, Lacio i Ređina bili su u centru skandala, dok je Điđi, zajedno sa još nekolicinom kolega, optužen da je direktno bio umešan. Uz to, istražitelji su doznali i da voli da se kladi...
Svi klubovi kaženjeni su oduzimanjem bodova, veliki broj čelnika zaradio je dugogodišnje ili doživotne zabrane rada u fudbalu, ali su Juve i Ređina prošli najgore – izbačeni su u Seriju B. Da sve bude još gore, sve to događalo se pred poslednju šansu jedne sjajne generacije da stigne do najveće titule od svih.
|
Sve to kao da je dalo dodatnu snagu i motivaciju izabranicima Marčela Lipija, osećali su kao da je na njih 18 spao zadatak da skinu ljagu sa italijanskog fudbala. I, uspeli su u tome, a protagonista naše priče imao je glavnu ulogu u tom spektaklu.
Na sedam mečeva primio je samo dva gola, pet puta sačuvavši svoju mrežu u potpunosti, dok mu je samo 64 minuta (453) nedostajalo da obori rekord Mundijala – koji je ostao u vlasništvu njegovog zemljaka Valtera Zenge.
Jedan od ta dva pogotka bio je delo člana njegove odbrane, a drugi velikog Zinedina Zidana, panjenkom u finalu. Za razliku od EURO finala šest godina ranije, ovoga puta slavili su Italijani i doneli svojoj zemlji četvrtu titulu prvaka sveta.
Pokupio je sve moguće individualne nagrade te godine, 40 odbrana na završnom turniru u Nemačkoj donelo mu je nagradu 'Lav Jašin', kao i najbolji plasman u izboru za 'Zlatnu loptu', kada su u pitanju golmani, odmah iza jednog od njegovih najboljih prijatelja – Fabija Kanavara.
Ipak, ni sve to nije moglo da odgane misli od onoga što se istovremeno odvijalo u Torinu. Od prvog dana je sarađivao sa istražiocima, priznavši da se kladio na mečeve Serije A, ali ne posle zvanične zabrane koja je stupila na snagu 2005. godine. Konačno, 2007. oslobođen je svih optužbi.
I dok se borio da sačuva obraz, ali i karijeru, čekao ga je možda i najteži izazov u životu. Oduka koju nimalo nije lako doneti. Nekako se i očekivalo da Juve neće praviti problem svojim najvećim zvezdama u novonastaloj situaciji, a bilo je logično da se Kanavaro, Bufon i Del Pjero prvi nađu na 'udaru' fudbalskih velikana...
Kanavaro je otišao u Real, ali su Điđi i 'Pinturikio' imali drugačije planove. Kako je Alesandro i rekao – 'Džentlmen nikada ne napušta svoju damu'.
Ekspresno su obrisali 'kaznenih' šest bodova minusa i popeli se na vrh Serije B, gde su ostali do samog kraja i vratili Juve tamo gde mu je i mesto.
|
Možda su postojali i oni koji su smatrali da je odluka da ostane i igra drugu ligu doneta pomalo i imuplivno, pod naletom ogromne količine emocija i osvajanja najvrednijeg trofeja. Verujem da su svi ti ostali razuvereni jer je ono što je sledilo bio daleko teži deo posla.
Previše je Juventus bio kvalitetan da se ne vrati u društvo najboljih, sa Bufonom i Del Pjerom i bez njih, pravi problem predstavljao je povratak u sam vrh, na evropsku scenu, uz usputno nivelisanje svih rupa koje su nastale u timu, i oko njega, zbog Kalčopolija.
Gledajući njegove nastupe u godinama koje su sledile, moglo se zaključiti da je on ceo taj 'napad' na njegov klub, odnosno oduzimanje poslednje dve titule, shvatio jako lično. Kao sportista nije ni umeo drugačije da se bori nego na terenu.
Odmah po povratku u Kalčo pokupio je sedmu nagradu za najboljeg golmana, dovevši ekipu do trećeg mesta i povratka u Ligu šampiona. Dva puta je u međuvremenu produžavao ugovor, ali je istovremeno bilo nerealno očekivati da baš sve bude harmonično i idilično, kao i u svakom braku.
Prvi put u karijeri povrede su ga mučile u kontinuitetu, ekipa je beležila slabije rezultate od planiranih, pa su novinari sve to iskoristili da naprave priču o 'indisponiranom i depresivnom Điđiju Bufonu koji želi da ide'.
"Jedino zbog čega ja mogu da budem tužan jeste moja zemlja i moj klub. Sada je u pitanju moj klub. I dalje 'kašljucamo', ali ćemo ozdraviti i vratiti se tamo gde nam je mesto. Na vrh", odgovorio im je Đanluiđi.
Nije mu bila treća, a ni ćetvrta, već peta sreća. Klupska politika značajno je doprinela tome, u potpunosti je osnažen igrački kadar, uglavnom iskusnim igračima, dok je svake godine u klub stizalo barem troje kvalitetnih i talentovanih klinaca.
Odgovornost da vrati Skudeto, ali i, ono što je bilo daleko važnije, strah koji bi sam pomen Juventusa imao na protivnike dobio je Antonio Konte. Ostalo je istorija....
|
Osvojio je još pet titula sa 'Starom damom', pitanje je dana kada će overiti i šestu – jubilarnu desetu, pošto kao svaki pravi 'Juventino' i dalje računa one dve koje im je Kalčopoli oduzeo. Prošle i pretprošle sezone uspeo je da pridoda i dva Kupa Italije, jedini nacionalni trofej koji mu je nedostajao, ali mu i dalje fali 'onaj' jedan...
Ponovo je došao na korak da snažno prigrli 'srebrnu amforu'. Ovoga puta, da prvi prođe kroz cilj sprečila ga je Barselona. Dobro se držao Juve, uspeo je čak i da se vrati u meč posle primljenog gola, Điđi je zabeležio nekoliko odličnih odbrana, ali ni to nije bilo dovoljno da se zaustave Lionel Mesi, Nejmar da Silva, Luis Suares i drugovi...
Kao i nebrojano puta pre u karijeri, ni posle toga nije odustao, tačnije – nije promenio način razmišljanja. I dalje priča i misli kao mladić, kaže da još uvek ništa nije gotovo i da će nastaviti da pokušava dokle god bude imao priliku. Onda i nije čudno što tvrdi da se ni posle Mundijala u Rusiji, u petoj deceniji života, neće oprostiti.
U prethodne dve decenije pokazao je da njegova ljubav prema fudbalu i klubu nisu baš tako jednostavne za objasniti, barem ne onima koji na fudbal ne gledaju kao mi – kao na najvažniju (sporednu) stvar na svetu.
|
Iako nisam navijač Juventusa, čak i ne volim Torineze, zaista bih voleo da ove ili sledeće sezone osvoje Ligu šampiona, samo zbog njega.
Jer, ako je neko to zaslužio to je Đanluiđi Bufon. S druge strane, čak i da ne uspe u tome – i dalje će biti toliko veliki da nijedan trofej ili broj neće moći to da dočaraju.
Kada smo već kod brojeva, znate li da je protiv Albanije, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, odigrao svoju 1.000. utakmicu u profesionalnoj karijeri?
Nešto čime može da se pohvali još samo 17 njegovih kolega – 612 puta je čuvao gol Juventusa, 220 mrežu Parme, dok je rekordnih 168 puta stajao na golu Italije... Branio je 89185 minuta, primio 808 golova, ali je na 426 mečeva ostao je nesavladan!
|
Osvojio je 21 trofej, radio pod 24 različita trenera, igrao protiv 107 različitih protivnika, dok mu je duel sa Albanijom bio 167. na golu 'Azura'. TIm nastupom postao je evropski reprezentativac sa najviše nastupa (Kasiljas ima jedan manje), a ujedno upotpunio zbirku – pošto su Albanci bili 47 nacionalni tim u Evropi protiv kog je igrao, od 55 članica UEFA...
Više mečeva u nacionalnom dresu od kapitena Italije i Juventusa imaju samo dva Egipćanina (Ahmed Hasan 184, Hosam Hasan 178), Meksikanac Klaudio Suares (177) i Mumamed Ali-deji iz Saudijske Arabije (172). Sva je prilika da će ih Điđi stići i prestići, ukoliko i posle Rusije bude odlučio da nije vreme za poslednje zbogom.
Nastupom u Rusji postaće jedini igrač koji je učestvovao na šest Mundijala, ostaviće Meksikanca Antonija Kabrahala i Lotara Mateusa iz Nemačke iz sebe, a možda to i najbolje opisuje koliko je važno, veliko i nepojmljivo ono što Điđi predstavlja.
"Poslednji meč? Možda i ja uradim 'Zidana'. Nabodem nekog glavom i odem u penziju", zaključio je uz širok osmeh veliki i neponovljivi Đanluiđi Bufon.
Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
