Duge devetke – adiós Dijego, arrivederci Luka...
U zlatno fudbalsko vreme, osamdesetih i devetesetih godina prošlog veka, se znalo – formacija 4-4-2 i u špicu dve ’duge devetke’...
Nemanja Đorđević
Jedan sam od onih koji vole ofanzivan fudbal, isključivo takav i nikakav drugačiji. Nikakva igra na rezultat, čuvanje istog, taktiziranje, zatvaranje i povlačenje ne dolaze u obzir. Ako vodiš 2:0, a pri tom svi znamo da je to najopasniji rezultat, daj još dva – reši meč.
Nije sporno da se i danas donekle igra na taj način – napadački, iako to čine uglavnom očigledni favoriti, ali bih bio neiskren ako bih rekao da mi je u modernom fudbalu baš sve potaman.
Kao što rekoh, fudbal bez klasične devetke mi je kao burek bez jogurta, AC/DC bez Bona Skota, Svetsko prvenstvo bez Brazila, Bulsi bez Džordana, bluz bez B.B. Kinga, solo bez Džimija Hendriksa, Dva i po muškarca bez Čarlija Šina...
Stoji da su tada, kao i danas, u upotrebi bile i formacije sa tri igrača u liniji napada (koje možda jedino više volim od 4-4-2), doduše u nešto ’užoj’ i ofanzivnijoj varijanti. Ipak, sve je manje stručnjaka koji su odvažni da u onim najvažnijim, odlučujućim mečevima napadnu i narede juriš od prvog minuta.
Sada su modi sve neke varijacije na temu sa vblovima, rvfovima, ssovima, geteijevima, tedeijevima, lažnim devetkama... A pravog centarfora, špica, razbijača i devetke nigde.
Činjenično stanje jeste da je takvih igrača sve manje i manje, gotovo da ih možete prebrojati na prste jedne ruke, pa se i u tome donekle može opravdati trend koji vlada u svetu fudbala u poslednjoj deceniji.
Istovremeno, nemoguće je da ’majke više ne rađaju devetke’.
U išćekivanju nekog novog Denisa Loa, Marka van Bastena, Žorža Vee, Gerda Milera, Erika Kantone, Garbijela Omara Batistute, Hrista Stoičkova, Ronalda da Lime ili Zlatana Ibrahimovića došlo je vreme da se oprostima od dvojice momaka koji bili upravo ta ’ugrožena vrsta’.
’Planininih sinova’ sa umećem specifičnim za retke majstore ove igre, one koji su bili u stanju da jednim potezom obraduju i ujedno rastuže milione zagriženih fanatika širom sveta – Luke Tonija i Dijega Alberta Milita.
El Principe
|
U razmaku od samo godinu dana, opštinska službenica Mirta i građevinski radnik Hohre dobili su dva sina – najpre je 1979. na svet došao Dijego, a potom i Gabrijel. Nekoliko godina kasnije, prvi je odlučio da ispoštuje porodičnu tradiciju i postane centarfor voljenog Rasing Kluba, dok je drugi zaprepastio sve i preuzeo komandu nad odbranom omraženog rivala iz Aveljanede – Independijentea.
Tri decenije kasnije, familija Milito može da se pohvali da je odgajila prvake Argentine, Španije, Italije, Evrope i sveta – sjajnog napadača i štopera – igrače koji su bili ključni za uspehe svojih klubova, zaradivši zbog svoje posvećenosti i upornosti poštovanje celokupnog fudbalskog sveta. Pre svega ponašanjem na terenu, ali isto tako i van njega.
Dijego je sa sedam godina odlučio da zajedno sa rođakom ode u Rasingov trening centar ’La Academia’, a kako je fizički bio napredniji od vršnjaka brzo je svoje mesto pronašao u kaznenom prostoru rivala. Prošao je sve mlađe kategorije ’Akademaca’, pre nego što je kao dvadesetogodišnjak debitovao za prvi tim.
|
Uporedo s njim fudbalski je rastao i Gabi, pa nije prošlo previše vremena dok po prvi put nisu bili rivali u meču Aperture. Nekoliko članova porodice isticalo je u intervjuima da “niko ne bi ni pomislio da su braća, već posle deset minuta gledanja njihovih duela na terenu“. Neverovatan rivalitet počeli su da razvijaju bukvalno još u dvorištu porodične kuće, a možda upravo to ima i poseban značaj u njihovom uspehu.
Prvi okršaj pripao je mlađem bratu rezultatom 4:1, s tim da je Dijego već u 15. minutu isključen posle oštrog starta, ali i žučne rasprave sa Gabrijelom.
“Tačno je da smo se na kraju umalo potukli. Dotle je došlo da je Orasio Elsalde, glavni arbitar, morao da stane između nas. Nisam mogao da se otmem utisku kada je čovek ubrzo počeo da se smeje jer nije mogao da veruje šta nas dvojica izgovaramo jedan drugome. Stoji da je bio važan meč, kao i svaki derbi Aveljanede uostalom, ali mi smo se ponašali kao razmažena deca koja se igraju ispred kuće u dvorištu“, otkrio je jednom prilikom Dijego.
|
Sve to ipak bilo je previše za čestitu Mirtu. ’Ajde što je već od starta bila u problemu jer ne može zdušnije da navija niti za jednog od njih dvojice, nego su se još i oni dodatno trudili da joj otežaju celu situaciju.
Poraženi nije mogao da dočeka revanš u Klausuri kako bi se osvetio mlađem bratu. Počeli su sa ’tučom’ od prvog napada, a do koje mere su bili spremni da idu možda najbolje oslikava podatak da je Dijego, posle starta Garbijela nad njegovim kolegom sa dve noge, vršio pritisak na sudiju da ga isključi. Meč je završen bez pobednika (1:1).
Majci nije preostalo ništa drugo nego da sa njihovim devojkama napusti stadion i zarekne se da više nikada neće gledati njihove međusobne okršaje.
|
“Onog trenutka kada se sudijska pištaljka začuje prvi put – naš odnos je nepostojeći. Iako je mog brata veoma lako iznervirati i zafrkavati (smeh), pobednik će uvek dobiti čestitke jer naš odnos ne može da promeni ništa, a ne fudbalska utakmica“, otkrio je Gabi.
Za razliku od Garbijela, koji se brzo ustalio u prvom timu i nedugo zatim postao kapiten, Dijego nije ličio na sebe. Na 27 mečeva u prvoj sezoni upisao je svega jedan pogodak, dok je klub na kraju sezone gotovo bankrotirao i bio na ivici nestanka.
Međutim, naporom navijača i Uprave slavnog kluba na stadionu ’Huan Domingo Peron’ je i sledeće godine igran prvoligaški fudbal, a već 2001. dosilo se nezamislivo – osvojena je prva titula prvaka Argentine posle 35 godina, ukupno 16. u istoriji, a Dijego je bio jedan od najzaslužnijih sa 24 gola i deset asistencija.
|
Pre nego što su napustili domovinu, Gabi se pobrinuo za mir u kući titulom sa Independijenteom. Dijegu je sjajna sezona donela poziv Đenoe – koja za njegov prelazak u Seriju B izdvojila milion evra, dok je Gabrijel pojačao Saragosu.
Tek na ’Čizmi’ počeo je da mu se vraća golgeterski osećaj iz mlađih katergorija. Predvodio je Đenovljane do povratka u elitni rang takmičenja sa 32 gola, a nastavio je u istom ritmu i u Kalču – postigavši dva manje.
I taman kada se ’smestio’ i počeo da nagoveštava kakav je golgeter, da može u serijama da trese mreže i da postiže desetine pogodaka iz sezone u sezonu, ponovo je morao da se seli. ’Grifoni’ su se našli u centru čuvenog skandala ’Kalčopoli’, zbog povezanosti sa kladionicama i nameštanja mečeva, posle čega su izbačeni u Seriju C1, treći rang takmičenja.
|
Nije bilo realno da dvadesetšestogodišnji Argentinac ostane u gradu na Tirenskom moru, a najbrži je bio kraljevski klub iz Aragona – Real Saragosa saopštila je 2005. godine da će Milito naredne dve sezone biti na pozajmici u njihovom timu, pa su se braća po prvi put ujedinila.
Stigao je kao najveće pojačanje tog leta, očekivanja navijača bila su velika, a on ih nije razočarao. Šta više, ubrzo je njegov dres bilo gotovo nemoguće naći u klupskoj prodavnici na ’La Romaledi’, da bi kruna sezone došla u polufinalu Kupa kralja protiv madridskog Reala – famoznih 'Galaktikosa'.
’Los Manosi’ poraženi su na Santijago Bernabeuu sa ubedljivih 4:0 u prvom meču, pa se na revanš gledalo kao formalnost. Međutim, ’El Principe’ je imao totalno drugačiji plan.
|
Već u uvodnih 20 minuta tri puta je savladao Ikera Kasiljasa, da bi isto učinio još jednom posle deset minuta igre u nastavku. Napokon se ceo svet uverio kakav je centarfor – pogađao je glavom, levom, desnom, dok je njegov kolega iz napada Everton završio posao za konačnih 6:1 i epski izboren plasman u veliko finale.
Prvu sezonu u Španiji okončao je sa 20 pogodaka, a drugu sa tri više, jednim manje od prvog strelca La Lige Ruda van Nistelroja. Stekao je status božanstva, pa čelnim ljudima ’Lavova’ nije ostalo ništa drugo nego da kupe za šest miliona evra Đenoe.
Posle prelaska Gabija u Barselonu poverena mu je kapitenska traka, dobio je i produžetak ugovora na još dve godine, uz otkupnu klauzulu na tada neverovatnih 100.000.000 evra. Ono što je doživeo u Đenovi ponovo mu se dogodilo i u Saragosi.
|
Njegovih 18 golova nije bilo dovoljno da se izbegne ispadanje u Segundu, pa je rastanak još jednom bio neminovan. Bukvalno nekoliko časova pre zatvaranja letnjeg prelaznog roka, prvog septembra 2008. vratio se na stadion ’Luiđi Feraris’ u transferu vrednom 15 miliona evra, ali ovoga puta u Seriju A.
“On je i tada imao nekoliko unosnijih ponuda, od većih klubova od Đenoe, ali ga ništa od toga nije zanimalo. Moje mišljenje je da je svojim primerom samo još jednom potvrdio kakvi su igrači iz Argentine, ali i iz Južne Amerike generalno. Emocije igraju veliku ulogu u njihovim odlukama, a ne novac“, rekao je Fernando Idalgo, Dijegov dugogodišnji agent.
Đenovljani su svog ’Princa’ dočekali već na aerodromu, a on im se ’zahvalio’ već na novom debiju – namestio je prvi, a potom i postigao drugi gol za pobedu protiv Milana. Da je u potpunosti sazreo kao igrač bilo je evidentno posle 24 gola i šest asistencija na 31 meču, posle čega nije mogao da se ’odbrani’ od velikana.
|
’La Gazzetta dello Sport’ došla je do eksluzivne informacije, na naslovnoj strani renomiranog italijanskog lista 20. maja pisalo je – Milano dobija ’Princa’ za 28 mliona evra.
U tom trenutku, opšta ocena bila je da su ’nerazuri’ izdvojili previše novca za igrača koji je ušao u četvrtu deceniju života, ali se još jednom ispostavilo da Žoze Murinjo retko kada greši. Pred Dijegom je bio najveći izazov u karijeri, izlazak na najveću scenu i debi u Ligi šampiona, a on ponovo nije izneverio. Naprotiv.
Sitne povrede nisu ga omele da postigne 12 golova na uvodnih 15 mečeva. Ubrzo je izrastao u ključnog igrača tima u borbi za Skudeto, dok je ono što je radio u elitnom takmičenju bila samo najava pisanja novih stranica istorije tima sa ’Đuzepe Meace’.
|
“On je neko koga bi svaki trener poželeo. Čak i kada ne postigne gol, njegov uticaj na tim i rezultat je nemerljiv. Neverovatno se dobro kreće, razume igru i rođen je da daje golove. Ja niti jedan svoj tim nisam mogao da zamislim bez klasične devetke, iako me je dosta njih gledalo čudno kada sam insistirao na njegovom dovođenju. Valjda sam zato ja trener“, kazao je gospodin ’Specijalni’ u svom stilu.
Najpre je u poslednja četiri minuta asistencijom i golom režirao preokret u grupnoj fazi Lige šampiona protiv kijevskog Dinama, sprečivši tako ranu eliminaciju svog tima i selidbu u Ligu Evrope. Nastavio je u istom ritmu, postigavši barem po gol u svakoj rundi nokaut faze – uključujući i ključni pogodak u čuvenom polufinalnom okršaju sa Barselonom, ali i mlađim bratom.
Pred poslednje kolo Serije A Inter i Roma bili su u igri za titulu, na bod jedni od drugih, a ponovo je Dijegovo umeće za pobedonosni gol protiv Sijene donelo prevagu i ’nerazuri’ su postali prvaci Italije. Nekoliko dana ranije, isto je učinio upravo protiv ’Vučice’ na Olimpiku u finalu Kupa za duplu krunu.
|
“Pre nekoliko godina, o ovome sam samo mogao da sanjam. Dupla kruna sa klubom kao što je Inter, titula najboljeg strelca lige... Sve je bukvalno kao san. Hvala, pre svega, treneru koji je verovao u mene, ali i saigračima, navijačima“, rekao je Dijego, posle osvajanja duple krune, verovatno ni ne sluteći šta sledi...
Dvadesetdrugog dana maja, pred 73.490 navijača na stadion Real Madrida izašli su igrači Intera i Bajerna. Stotine miliona ljudi gleda u 22 momka na terenu, dok je ulog onaj najveći – ’ušata’ srebrna amfora koja donosi besmrtnost.
Žoze se odlučio da Bavarcima prepusti kontrolu i iz kontra napada pokuša da ugrozi mrežu Hans-Jorga Buta. Van Galov tim imao je nekoliko solidnih prilika za vođstvo, bio je konkretniji rival, ali je onda Dijego u 35. minutu pokazao svu svoju vrednost – u dva poteza.
|
Spustio je dugu loptu odbrane do Veslija Šnajdera, ovaj mu je vratio u prostor, a Dijego rutinski bocnuo u mrežu.
Tridesetpet minuta kasnije sve je bilo gotovo.
Samjuel Eto odložio je loptu do ’Princa’ na levo krilo, a Argentinac se pobrinuo da ga Danijel van Bujten zapamti za ceo život – školski lažnjak, ulazak u kazneni i neodbranjiv udarac unutrašnjim delom stopala u dalji ugao.
“Imam 30 godina, dugo sam čekao ovakav trofej, ali ovo je fudbal, a on ti daje šansu za popravni. Želim da zahvalim treneru Murinju i predsedniku što su me doveli prošlog leta. Ove sezone smo osvojili tri trofeja, sledeće želimo još više. Ovo je jedinstven osećaj“, rekao je Milito po podizanju ’ušatog’.
|
Sezona iz snova donela je, najpotcenjenijem napadaču u novijoj istoriji fudbala, novi četvorogodišnji ugovor, a nagrada je stigla i iz UEFA – pošto je proglašen najboljim napadačem i igračem godine. Ipak, osim osvajanja nacionalno Superkupa protiv Rome, odnosno titule Klupskog prvaka sveta nešto kasnije, sledeća je bila za zaborav.
Sledeće baš nije imao sreće sa povredama, koje su mu konstantno sekle ritam, Inter je završio iza Juventusa, a Dijego je na 34 nastupa u svim takmičenjima zabeležio osam golova i devet dodavanja za gol.
Ni naredna takmičarska godina nije bila šampionska za Dejana Stankovića i drugove, ali nas je Milito podsetio da nema mnogo defanzivaca koji mogu da ga sačuvaju kada je zdrav.
|
Ipak, krštenica je počela da čini svoje, da bi posle kidanja ukrštenog ligamenta protiv Kluža u Ligi šampiona propustio drugih šest meseci, a kako sam kaže to je bio i prelomni momenat za povratak kući.
“Kada sam u avgustu 2008. godine potpisao trogodišnji ugovor sa Đenoom bio sam ubeđen da su mi to poslednje tri godine pre povratka u moj Rasing. Na kraju, sve to pretvorilo se u pet neverovatnih godina sa Interom. Ali i tada mi je sve vreme u glavi bilo da se kući vratim u što boljem stanju jer sam želeo da pomognem svom prvom timu. Planirao sam da to bude i dve godine ranije, ali je povreda protiv Kluža ipak bila odlučujući momenat. U bolnici sam samo uzeo telefon i okrenuo menadžment Rasinga da vidim da li me žele i kako da se vratim“.
Ispunio je reč. Sa 'jednim kolenom', postao je ono što je Huan Roman Rikelme navijačima Boke Juniors. Tridesetšestogodišnji Dijego Milito vratio se kući. Učinio je ono što je obećao kada je odlazio i tako najavio kraj jedne divne fudbalske priče... Ali.
|
Posle svih počasti, od dočeka na aerodromu, dvadesetčetvoročasovne pažnje i božanskog statusa, 'El Principe' je još jednom potvrdio da je stvarno 'El Principe'.
Iako je njegovih golgeterski uticaj bio manji nego ikada, njegovo prisustvo na terenu bilo je, kao što Žoze i reče – nemerljivo. Otvorio je sezonu sa pet golova i tri asistencije. Peti i šesti pogogoci u sezoni nagovestili su nešto što možda i izlazi iz 'domena' sna.
Ta dva gola donela su Rasingu pobedu nad Rosario Centarlom, skok na prvo mesto tabele na kolo do kraja. Prvi put posle 13 godina – 13 godina od kada je 'Princ' otišao. Na 'Peron' je stigao Godoj Krus, igrao se tek četvrti minut, a Dijego se našao u prilici da prođe po desnom krilu.
|
Učinio je to kao da je upravo tô. Prevario je čuvara karakterističnim 'klecanjem', da bi potom poslao centaršut na glavu Adrijana Senturiona – koji sa pet metara izaziva stampedo i vraća titulu na 'Akademiju'.
"Dijego je osnova. On je neophodan", rekao je Havijer 'El Tratore' Zaneti, živa legenda svetskog fudbala. I upravo tako – Dijego niti je bio najbrži, niti najspretniji, niti vrsan tehničar s loptom, ali je imao 'ono' čega je sve manje u modernom fudbalu.
Imao je onaj golgeterski njuh prave 'devetke', koja ne razmišlja previše kada ugleda mrežu. Nešto poput situacije kada bik ugleda crveni plašt – jedino što želi jeste da ga pocepa. Heroj Aveljanede, Đenove, Saragose i Milana zaslužio je sve što mu se dešavalo, pa i suze na oproštaju koje i mi koji samo gledamo klip teško susdržavamo....
Adiós, Dijego...
Bombardere
|
Drugi junak naše priče na svet je došao dve godine ranije od prvog, sin medicinske sestre Valerije i slikara Đanfranka rođen je 26. maja 1977. godine u meštacu Pavuljo nel Frignjano u oblasti Modena. Gradić sa nešto manje od 18.000 stanovnika nema nimalo uticaja na italijansku ili svetsku istoriju, niti je u njemu rođen neki veliki akademik, slikar, vajar, naučnik... Ali jeste jedan veliki fudbaler. Osvajač ’Zlatne boginje’ sa nacionalnim timom, a mnogi kažu i poslednji ’veliki’ centarfor koga su ’Azuri’ imali – Luka Toni.
Kako je rastao brže od vršnjaka, otac je želeo da ga upiše na košarku još u osnovnoj školi, ali Luka nije hteo ni da čuje. Kao i svaki Italijan, ubrzo je ludo zavoleo fudbal, a istovremeno i shvatio da fizičke predispozicije omogućavaju da igra tamo gde smo svi mi želeli – u napadu.
Posle samo jedne sezone, na ulasku u poslednju deceniju prošlog milenijuma, provedene u lokalnom Frignjaneziju primetili su ga skauti Modene, pa je u najveći grad regije stigao sa 13 godina. Već tada, kako i sâm kaže, dogodio se jedan od ključnih detalja za njegovu karijeru.
|
"Imao sam tu sreću da me je u mlađim kategorijama Modene trenirao Činesinjo, nekadašnji vezista Brazila i šampion Italije sa Juventusom. Iako je igrao u vezi, dosta toga sam naučio i pokupio od njega. Pre svega to da je fudbal jako jednostavna igra i da shodno tome ne treba previše da pametujem, što je i te kako delotvorno za poziciju na kojoj sam igrao", rekao je jednom prilikom Toni.
Po prelasku u prvi tim usledila je uobičajena pozajmica, a to je u Tonijevom slučaju značio odlazak u ekipu Emilije – tadašnjeg člana trećeg ranga, Serije C1. U prvoj godini među 'plaćenicima' zabeležio je devet nastupa i tri gola, da bi se već sledeće sa nepunih devetnaest ustalio u prvom timu svog matičnog kluba.
Sledeće tri sezone proveo je na relaciji Modena-Empoli, pošto su klubovi u jednom trenutku delili vlasništvo nad njim. Nije se previše naigrao za te tri sezone u Seriji B, a onda je njegova karijera dobila poprilično neobičan put.
|
Tek nekoliko golova na 60-70 mečeva nije bilo dovoljno da se zainteresuje neko od divizijskih rivala, pa je sledeće godine kao pozajmljen igrač nastupao za Fiorenzulo, ponovo u trećem rangu takmičenja. Ni posle nastupa u Toskani ništa se nije moglo ni naslutiti – šta više, Luki su kroz glavu prolazile crne misli.
"Pomislio sam da ipak nisam za fudbal – iskreno sam pomišljao da ostavim sve i posvetim se školi. Ali izgleda da tako nije bilo suđeno...".
Odlučio je da pokuša još jednom, ali je veliko pitanje da li bi i tada bio uspešan da nije bilo Rinalda Sagramole. Tadašnji sportski direktor Lodiđianija zapazio je visokog momka u međusobnom okršaju dveju ekipa u ligi i sledeće sezone ga pozajmio od Empolija.
|
"Da nije bilo njega mi verovatno ne bismo vodili ovaj razgovor sada. Tada sam i dalje bio pod utiskom onog mračnog raspoloženja iz prethodnih godina, nisam ni sam znao koliko ću još strpljenja imati. Na sreću, on je verovao u mene. Nije tu toliko stvar u fudbalskom vaspitanju, već u onom životnom. Rinalda smatram drugim ocem", otkrio je Toni u jednom od intervjua.
Po prvi put u karijeri postigao je dvocifren broj pogodaka u jednoj sezoni – 17 na 35 utakmica, dok je tim izborio plasman u Seriju B. Međutim, ni sve to ga nije zadržalo da ostane. I dalje je bio igrač Empolija, a čelnici kluba sa stadiona 'Karlo Kasteljani' odlučili su da to odmah unovče, ali i da se na neki način reše igrača za koga nisu verovali da ima budućnost u profesionalnom sportu.
Malo je reći da su pogrešili.
|
Seli se u Trevizo za nešto više od 600.000 evra, a u timu koji je želeo ekspresan povratak u društvo najboljih nastavio u istom ritmu. Gotovo identičan učinak – 17 golova na 34 susreta, ali to nije bilo dovoljno za promociju u Kalčo.
Luki jeste. Doduše, opet uz malu pomoć gospodina Sagramolea.
Ovoga puta ga je doveo u Vičencu, ali 'Bjankorosima' ni to nije pomoglo. Njegovih devet golova na 31 meču nije bilo dovoljno za ostanak u eliti, ali je celu situaciju pratilo nekoliko 'dobrostojećih' klubova. Najbrži je bio legendarni Karlo Macone, pa je Lukina sledeća stanica bila Breša.
|
Dobio je priliku da na dnevnoj bazi radi sa jednim Robertom Bađom, kao i Đozepom Gvardiolom, a nekoliko sezona u najjačoj ligi sveta donelo mu neophodno iskustvo, dok mu je konstitucija sve više i više olakšavala posao.
Prva godina među 'Lavovima' bila je i više nego solidna, završio ju je sa 13 golova i sedam asistencija, a tim je na kraju imao i šansu za Evropu u jednom trenutku. Nažalost, sreća mu i dalje nije bila saveznik.
U sezoni koja je sledila slomio je nogu na prijateljskom meču, pa je sezona koju je otvorio sa dva pogotka dobila tragičan kraj. Splet okolnosti bio je takav da je realna opcija bila i povratak u Seriju B, a upravo to se i dogodilo u leto 2003. godine, kada je Mauricio Zamparini platio 6.000.000 evra za njegov dolazak na Siciliju.
|
Kontroverzni predsednik 'Orlova' započeo je ambiciozan povratak u želji da od kluba ponovo napravi stabilnog prvoligaša, a verovatno se ni on sam nije nadao onome što je budućnost donela.
Luka Toni u potpunosti je igrački eksplodirao i napokon počeo da pokazuje donekle i sve češće osporavani potencijal. Postao je novi rekorder Serije B sa 31 golom na 45 mečeva, dok se Palermo kao šampion vratio u Kalčo.
"Ta sezona je bila presudna, tu pre svega mislim na mene lično. Jako brzo sam zavoleo klub i uklopio se saigračima, ali mi je ipak bilo najbitnije da sebi dokažem da mogu. Povrede su me na sreću zaobišle, dok sam već posle petog-šestog meča uhvatio pravi ritam. Posle, kao i te godine, sve je išlo dosta lakše jer sam počeo da verujem u ono što mogu".
|
Luka je to izgleda 'bukvalno' shvatio. Nije želeo da i ovoga puta propusti priliku i elitno društvo napusti već sledeće godine, a sa sigurnošću se može reći da je to i bio preloman trenutak u njegovoj karijeri.
U potpunosti je eksplodirao i pokazao o kakvom se igraču radi, predvodeći 'Rosanere' ka ispisivanju novih stranica klupske istorije. Ponovo je bio najbolji stralac tima sa 20 golova u Seriji A, što je bilo dovoljno da se Palermo po prvi put plasira u kvalifikacije za evro takmičenja.
"Mogu da razumem navijače, ali moraju i oni da razumeju mene. Ne smatram da sam izdajica, već profesionalni fudbaler koji samo želi najbolje za svoju karijeru, a to je i prelazak u Fiorentinu. Mnogo volim ovaj klub i zahvalan sam na svemu što mi je pružio, navijačima posebno, ali mislim da uvek dođe vreme za rastanak", branio se Luka sledećeg leta od gneva navijača.
|
Naravno, ni Zamparini nije želeo da ga proda, situacija je postajala sve napetija, došlo je i do ucena na kraju, da bi posle dosta natezanja bila prihvaćena ponuda Fiorentine od 10 miliona evra. Osim gnevnih navijača, na Tonija se nešto kasnije obrušio i njegov kolega iz reprezentacije i legenda 'Ružičastih' Fabrisio Mikoli.
"Neću preći u Birmingem jer volim Palermo, a i ne želim da me osuđuju kao neke koji su u prošlosti odlazili samo zbog novca. Ja nisam kao oni", rekao je Mikoli.
"Ne znam da li se to što se Fabrisio rekao odnosilo na mene, ali ako jeste onda sam veoma razočaran. Jer, to znači da me je osuđivao, a da ni ne zna šta se u stvari događalo u Palermu. Pokušavaju da od mene naprave osobu kojoj je samo novac važan. Sve to je tužno, pogotovo jer Mikolija smatram jako dobrim momkom", odgovorio je razočarani Toni.
|
Ipak, previše je Luka toga prevalio preko glave da bi ga takve stvari poremetile. Po drugi put u karijeri našao se u Toskani, ali ovoga puta na velikoj sceni. Čini se kao da je 'Artemio Franki' od prvog meča bio svestan kakvog je igrača dobio za samo deset miliona evra.
Takav centarfor u 'kolevci renesanse' nije viđen još od Gabrijela Omara Batisuste, dok se Luka potrudio da ovoga puta i njegovi rekordi takođe pređu na 'veliku scenu'.
Slobodno se može reći da je te sezone, 2005. na 2006, dvadesetšestogodišnjak bio najubitačniji i najbolji napadač Evrope. Impresivnu godinu završio je sa 31 golom – oborivši rekord star pola veka, kao igrač koji je više od 30 puta pogađao mrežu u jednoj sezoni.
Istovremeno, upisao se i u istoriju italijanskog, kao i svetskog fudbala.
|
'Rasno' golgetersko umeće donelo mu je nagradu za najboljeg strelca Evrope, a njegova 'Zlatna kopačka' i te kako dobija na težini kada se zna da nijedan Italijan pre njega nije to uspeo da uradi.
Nažalost, ni drugog protagonistu naše priče nije zaobišao skandal 'Kalčopoli'. Posle konačnog razrešenja na raznim sudovima – Fiorentina je ostala bez 19 bodova zbog umešanosti sa kladionicama i nameštanjem mečeva, ali ni to nije bilo sve....
Sve se gotovo preko noći pretvorilo u jako ružan san, a potom i u košmar saznanjem da će, pored toga što ostaju bez elitnog takmičenja, narednu prvenstvenu trku započeti sa 19 bodova u minusu.
|
Uporedo sa džumbusom na klupskom nivou, koji su zabrinuli i selektora Lipija, na internacionalnom sve je bilo spremno za ono baš NAJVEĆE takmičenje – Mundijal u Nemačkoj.
Toni reče da je sezona u Palermu bila presudna za njega, a šta onda reći tek o ovoj koja je usledila?
Sa četiri gola na putu ka završnom turniru osigurao je sebi mesto u strahovitoj reprezentaciji, ni manje, ni više dres sa brojem devet. U grupnoj fazi je tri puta tresao prečke, 'Azuri' su očekivano lako prošli dalje, ali je pogađao onda kada je bilo najvažnije.
Đanluka Zambrota načeo je Ukrajince u četvrtini finala, koji zatim samo zahvaljujući Điđiju Bufonu nisu izjednačili, da bi Luka karakterističnim golom glavom u 59. minutu najavio prolaz u polufinale, pre nego što ga je samo deset minuta kasnije i potvrdio.
|
Da baš on ne bude junak najveće utakmice svih utakmica pobrinuli su se 'dežurni krivci', pošto su mu arbitri poništili čist pogodak zbog nepostojećeg ofsajda.
Ko zna, možda onda ne bismo čuli šta Marko Materaci misli o sestri Zinedina Zidana, pre nego što ga je ovaj nabo glavom, ali ni prisustvovali jednoj od najvećih drama kada je finale Mundijala u pitanju. Sve u svemu – kada je Fabio Groso zakucao loptu u mrežu u petoj seriji, momak iz Pavulja nel Frinjana postao je svetski šampion.
"Prvo što mi padne napamet kada pomislim na 2006. godinu jeste trenutak kada sam po prvi put uživo ugledao pehar. Bio je tako svetlucav, kao da je emitovao neku svetlost oko sebe... Sećam se kako se i Fabio Kanavaro brecnuo – 'Nemoj da ga gledaš, podići ćemo ga visoko iznad glave posle meča. ', Takođe, sećam se i strasti velikog broja ljudi koji su nas dočekali posle svega u Rimu, kao i onih koji su sa nama bili u Nemačkoj. Mnogi od njih su plakali, a ja sam tada shvatio zašto su svi pričali da je jedinstven osećaj držati 'Boginju".
|
Da mu stvarno nije sve u novcu pokazao je nedugo posle najvažnije pobede u karijeri, posle razgovora sa predsednikom Fiorentine Andreom Dela Valeom odlučio je da ostane i pomogne klubu da se izbori sa teškim okolnostima.
Imao je najbolju nameru, ali su ga da uradi još više donekle sprečile i povrede. Uprkos tome, upisao se 16 puta u strelce , da bi još jednim potezom na kraju sezone oduševio sve u Firenci. Dela Vale je iz zahvalnosti prihvatio ponudu minhenskog Bajerna vrednu 12 miliona evra, kao odgovor na Lukinu želju da ne bude prodat nijednom rivalu iz Serije A.
U Bavarsku je stigao zajedno sa skupo plaćenim Frankom Bilalom Riberijem iz marsejskog Olimpika, a zajedno sa njihovim dolascima očekivao se i početak povratka velikana sa 'Alijanc Arene' u sam vrh svetskog fudbala.
|
Bio je pun samopouzdanja, našao se u prvom 'stvarno' velikom timu u karijeri, a Otmar Hicfeld mogao je već na pripremama da uvidi kakva dva napadača za formaciju 4-4-2 ima – Luku Tonija i Miroslava Klosea.
Njihova saradnja vratila je duplu krunu u Minhen, dok je Luka na indiviudalnom planu uspeo da 'prevaziđe' sebe. Postigao je neverovatnih 39 golova, pri tom zabeleživši i 12 asistencija na 46 mečeva ukupno,
I drugu sezonu započeo je veoma dobro, postigavši petnaest pogodaka do januara, ali je onda doživeo povredu ahilove tetive koja ga je skoro do kraja sezone odvojila sa terena. Međutim, ispostavilo se da je daleko veći problem od spomenute povrede bio dolazak Luja van Gala na klupu.
|
Kako to obično i biva, nije mu dugo trebalo da ne pronađe zajednički jezik sa holandskim stručnjakom, a do kulminacije je došlo u novembru 2009. kada je kažnjen zbog napuštanja stadiona odmah pošto je zamenjen.
"Luka Toni ima dozvolu kluba da ode na kraju sezone kao slobodan igrač, mislimo da je to najbolje i za njega i za klub. U međuvremenu, videćemo da pronađemo klub u kome bi mogao da provede drugi deo sezone", rekao je Uli Henes, tadašnji predsednik Bajerna.
Osim neslavnog kraja, njegov boravak u zemlji koja mu je donela toliko radosti obeležila je i još jedna negativna stvar, pošto je imao i probleme sa zakonom. Šest godina kasnije stigla mu je tužba na 1,7 miliona evra za neplaćeni porez Katoličkoj crkvi.
|
Luka je odgovorio kontra tužbom protiv svog računovođe, istakavši da ga je od bez njegovog znanja prijavio kao rimokatolika, pa da je u vezi sa tim bilo 'protiv njegovih uverenja da crkvi plaća porez'. Uspeo je da dobije slučaj, a još su oni njemu morali da isplate 1,25 miliona evra.
Posle pozajmice u Romi, odnosno nastupa za Đenou i Juventus u godinama koje su sledile, ono što se dogodilo 2012. nateralo ga je da po prvi put fudbal stavi u 'deseti' plan. Luka i njegova supruga Marta Čečeto, italijanski model, proživeli su tragediju jer im je sin umro prilikom porođaja.
Poslednje što mu je bilo u glavi jeste fudbal, ali se i u tim trenucima prema svojoj profesiji odnosio na pravi način, iako mu niko ne bi zamerio da je bilo drugačije. Posle dvadesetak golova u tri sezone odlazi u Al Nasr ne bi li se dodatno obezbedio pred penziju koja se neumito bližila, ali se samo šest meseci kasnije vratrio tamo gde ga obožavaju.
|
U Firencu se vratio u poznim veteranskim godinama, i pored nekoliko unosnijih ponuda, kako bi bio podrška mladim igračima, a ujedno i džoker sa klupe. Gol na novom debiju, uz još devet do kraja sezone, i nekolicina asistencija bile su dovoljne da još više učvrsti svoj božanski status među navijačima, ali se ovoga puta nije previše zadržavao u Toskani.
"Već na kraju te sezone sam razmišljao o povlaćenju, kao i sledeće, i sledeće, i sledeće... Ali mi je dolazak u Veronu ulio neku novu mladost, osetio sam se ponovo kao mladić koji je nekada igrao za Vičencu, Modenu, Brešu... Svidela mi se i energija svih u klubu, pogotovo predsednika i navijača. Može se reći da su upravo oni imali najviše udela u mom 'podmlađivanju'", rekao je Luka za klupsku teleziviju uz osmeh, posle prve godine u Veroni.
Svi mi nostalgičari trljali smo oči jer nismo mogli da verujemo šta tridesetsedmogodišnji Luka Toni radi. Poigravao se sa 15 godina mlađim protivnicima i gotovo 'peške' stigao do vicešampionske titule strelaca sa 20 golova.
|
"Iskreno, nisam ni sam verovao da mogu, ali bih slagao da nisam razmišljao o tome posle prve sezone".
I posle nego kaže da golgeterski njuh ne postoji? Sa 38 godina postao je najstariji igrač koji je osvojio nagradu 'Capocannoniere' kao najbolji strelac Kalča sa 22 gola.
"To dostignuće je samo trešnjica na vrh torte, posle svega što sam postigao u karijeri. I meni je neverovatno da sam uspeo da budem najbolji strelac u 38. godini. Sada mi samo preostaje da uživam sa svojim saigračima, bez kojih ne bi ni uradio to što jesam. Takođe, pre svega mi je najdraže jer je Verona ostala u ligi zahvaljujući mojim golovima", iskreno će Toni.
|
i napokon, za nas nažalost, na red je došla i 'ta' sezona. Sezona posle koje će Luka Toni reći 'nema više' i otići u legendu. Bilo je evidentno da više ne može iako se verovatno i tada premišljao, ali je ipak na kraju odlučio da je kraj.
Posle većanja s porodicom, što je činio pre svake velike odluke u životu, odlučio je da će mu sezona za nama biti poslednja u profesionalnom fudbalu.
“Rekao sam svojim saigračima da pre povlačenja želim da postignem ovakav penal, da ‘bocnem’ golmana, pa makar to bio i najmanji lob, na nekom važnom stadionu”.
|
Poslednju godinu bavljenja onim što najviše voli obeležile su brojne povrede, Helas Verona ispala je nekoliko meseci pre kraja trke u Seriju B, ali je on karijeru završio onako kako je poželeo – 'panjenkom' protiv Juventusa za svoj 306. gol u klupskoj karijeri.
"Fudbal je bio i ostao moj život, tako da nema sumnje da ga nikada neću ni napustiti. Čak ni kada umrem", kratko je obrazložio Luka.
Pored Dijega, odlazak Luke Tonija neće označiti samo kraj jedne ere evropskog i svetskog fudbala, već možda i početak kraja jednog pristupa fudbalu, zbog koga smo ga i svi zavoleli.
Možda nije imao uticaja na odbranu svoje ekipe, osim prilikom prekida, ali sve ono drugo što je radio će nam i te kako nedostajati. Nije to toliko bilo do njega, nego se tada igrao drugačiji, prostiji i lepši fudbal.
Šut iz prve, na grudi pa 'bomba', skok pa glava, na foru sa metar i po...
Arrivederci, Luka...
Za kraj, svima nama, kojima fudbal bez klasične devetke nije fudbal, ostaje da uživamo u preostalim majstorima 'ugrožene vrste' –vrste koja polako ali sigurno nestaje iz modernog fudbala.
Sada se sve gleda kroz brojeve, statistiku, procente, kilometre...
S jedne strane se radujem jer ću u skorijoj budućnosti pisati o svima onima koji su me naterali da zavolim fudbal. Do te mere da sam u stanju da gledam Džej Ligu uz jutarnju kafu ili pregled 24. kola Eredivizije, gde je derbi runde AZ Alkmar – Groningen.
Hvala im na tome.
Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
