Reprezentacija živi, vaterpolo umire
Spremali smo se za Ligu šampiona na polovini bazena, a na drugoj strani su bila tri rekreativca. Nismo smeli više jer bi ceo bazen bio skup – to je ukratko slika vaterpola u Srbiji.
M.Ljubisavljević
S druge strane, vaterpolisti su jedina nacionalna selekcija koja Srbiju nikada nije izneverila u poslednje dve decenije.
Ljudi u Srbiji često kažu da mora samo “da se umre i da se rodi go”. Skoro bez izuzetka, na sličan je u sportu "moranje" da srpski vaterpolisti sa najvećih takmičenja donesu medalje.
Samo odu i donesu medalju? Ne baš, stvari su malo drugačije od toga, ali 'Delfini' već decenijama potvrđuju klasu u onome čime se bave i u čemu su najbolji na svetu.
Bilo da se Srbija priprema za Olimpijske igre u Atini, Pekingu, Londonu ili Riju, kada se povede priča o tome ko će nam doneti medalje, odgovor uvek počinje sa njima.
Svi ostali sportisti su nekako uvek pod “možda”. Njihov najnoviji uspeh je bronza u Budimpešti na Svetskom prvenstvu. Poraz od Hrvata u polufinalu 12:11, a onda pobeda nad Grčkom 11:8 i novo odličje.
Kada se zbirno uzmu sva takmičenja, evropska, svetska prvenstva, kupovi i lige gotovo je nemoguće popamtiti šta su sve vaterpolisti osvojili samo od kraja devedesetih do sada.
U takvoj situaciji, reklo bi se da klupski vaterpolo cveta, a da su odnosi seniorske ekipe sa Savezom bajkoviti. Ni jedno ni drugo nije tačno. Otkud nam onda toliko medalja? Veoma teško pitanje koje ne nudi mnogo logičnih odgovora.
"Meni je drago što već sada imamo preko 200 prijava za kamp i što će toliko dečaka i devojčica doći ovde. Dolaze deca sa Novog Zelanda, Južne Afrike, Grčke, Izraela, Rumunije, Mađarske, Amerike, Češke", rekao je pre oko mesec i po dana za B92 proslavljeni reprezentativac Nikola Rađen prilikom predstavljanja svog kampa vodenih sportova u Vrnjačkoj Banji.
On je dodao i da kroz kamp veruje da može da doprinese razvoju sporta.
"Na ovaj način mislim da mogu mnogo da pomognem, da mogu da dam veliki doprinos. Treba neko da povuče prave poteze u ovom našem sportu jer ne želimo više da slušamo informacije o zatvorenim bazenima, o ugašenim klubovima, velikim dugovanjima para, a najbolji smo u tome na svetu", istakao je Rađen.
Nažalost, upravo to je srpska stvarnost. Kao jedan od neslavnih primera se može navesti recimo grad Požarevac sa godišnjim budžetom većim od 4 milijarde dinara, a u kome uprava Kulturno-sportskog centra ne može da izdejstvuje popravku korita otvorenog bazena u tom gradu.
Jedno vreme je bio aktuelan i projekat zatvorenog bazena, ali i on čeka u nekoj fioci. Razlog? Skupi su za izgradnju i održavanje.
Uvek je zanimljivo istaći kako su Srbija ii Mađarska dominantne u vaterpolu, a ni jedna ni druga zemlja ne izlaze na more. Problem je u onome Nikola Rađen takođe spominje – da u Srbiji ima sve manje mesta za treniranje.
Tokom traženja lokacije za kamp vodenih sportova obišao je više od 20 gradova dok uslove koji mu odgovaraju nije pronašao u Vrnjačkoj Banji.
Kada imate šampionski kov igrača iz generacije u generaciju poslednjih dvadeset godina jasno je da problem nije u kvalitetu samih igrača i trenera. Zatvaranje bazena i nepostojanje uslova za trening su veliki problemi koje ne mogu da rešavaju sami igrači i njihov stručni štab.
"Vidim da je aktuelno po medijima da treba da prepišemo mađarski recept. Ok, ja se slažem da Mađari imaju besprekorno funkcionisanje i videli smo milion puta na samim takmičenjima kako se to održava. Ali što se mi ne bismo pokrenuli iz nulte tačke i napravili neki naš brend i zaštitili ga na taj način”, postavlja pitanje Nikola Rađen.
To se kod nas već godinama ne dešava. Pre četiri godine smo bili svedoci da domaći timovi dominiraju na evropskoj sceni kada im se priključi nekoliko srpskih reprezentativaca. Osim Partizana koji je tradicionalno jak, titulu prvaka Evrope je osvojila i Crvena zvezda, a Radnički iz Kragujevca je takođe bio u vrhu.
Samo nekoliko godina kasnije slika je potpuno drugačija. Prošle godine bila je aktuelna informacija da je Radnički u velikoj opasnosti od gašenja.
"Klub je u blokadi od januara. Tužili su nas jedan hotel i tri igrača. Tu nije ništa sporno, imaju pravo jer im se duguje. Od početka godine niko nije primio platu, ni igrači, ni treneri, svima dugujemo. Tu je samo Marko Martinić koji sada radi sa decom", rekao je prošlog leta za InfoKG Jugoslav Vasović, sportski direktor kragujevačkog kluba.
Za funkcionisanje kluba je potrebno 20 miliona dinara godišnje što je po njegovim rečima nemoguće obezbediti od sponzora. Zbog toga ostaje opcija da li novac tražiti kroz internacionalne kampove u koje će dolaziti deca iz sredina boljih platežnih mogućnosti kada je već vaterpolo za nas jedan od skupih sportova.
Vaterpolo klub Crvena zvezda bio je ugašen od 2007. do januara 2010. godine. Jedan od glavnih problema nakon pokretanja je bio prostor za trening.
"Inali smo na raspolaganju pola olimpijskog bazena, dva sata ujutru za prvi tim i dva sata ceo olijmpijski bazen za mlađe kategorije i prvi tim. Da bi svi dobili malo mesta na bazenu za organizaciju je potreban iluzionista, Dejvid Koperild, napominjemo da Partizan na svom bazenu ima neograničeno sati i mesta na svoja dva zatvorena bazena. Spremali smo se na primer, za igranje finalnog turnira Lige šampiona na jednoj polovini bazena, a na drugoj polovini su se kupala tri rekreativca, a mi nismo smeli da koristimo više da nas ne bi više koštalo. Zbog toga sada igramo na bazenu u Zrenjaninu”, piše između ostalog u februarskom saopštenju Crvene zvezde.
Ako klupsku nesuglasicu ostavimo po strani, može se videti slika stanja u kome se nalazi više klubova u Srbiji.
Dok se od klubova očekuje da se manje ili više snalaze sami, pred početak Svetskog prvenstva u Budimpešti, dobili smo nagoveštaj da nije bolje ni na organizacionom planu u Savezu. Kapiten reprezentacije Filip Filipović rekao je da mnogi igrači nisu zadovoljni odnosom na relaciji čelnici Vaterpolo saveza – igrači.
“Ali, odluka je da ne pričamo sada ništa pošto nas čeka jako bitno takmičenje i ne bismo to bili mi da krenemo sada nešto da komentarišemo i zato vas molim da bilo koga od igrača ne opterećujete”, rekao je Filipović pre takmičenja i dodao “Postoji toliki kamen u stomaku i možda ne bi bilo fer da smo otišli sa tom gorčinom. Ja sam rekao, postoji nešto, ali sačekaćemo da se završi Svetsko prvenstvo, da to probamo na najbolji mogući način da odradimo. Trebalo je u nekom drugom duhu da budemo ispraćeni”, uz konstataciju da 'Delfini' idu da osvoje zlato kako bi pokazali da se u Srbiji igra kvalitetan vaterpolo.
Ova činjenica nije sporna ako gledamo rezultate samo u poslednjih desetak godina.
Tri svetska zlata, četiri evropska, tri svetska kupa, deset svetskih liga, zlato na Olimpijskim igrama u Riju, u Londonu i Pekingu bronza u Atini srebro… i još po nekoliko srebrnih i bronzanih odličja sa ostalih takmičenja. Među njima je i najnovija iz Budimpešte.
"Uvek smo zajedno i kada padamo i kada se dižemo. Bitno je da smo nastavili seriju, ostali u vrhu.Bili smo sami bez pomoći i moramo da budemo spremni da nas to čeka. Zato ćemo raditi na mentalitetu podićni nivo igre da ne zavisimo od drugih. Nemamo sada samo rivala u bazenu već je to šira priča. Treba biti skroman, bronza nije mala stvar. Srećni smo zbog uspeha, medalja je podstrek i opomena za naredni period", rekao je Filipović posle pobede nad Grčkom u borbi za treće mesto.
“Olimpijska medalja koja je usledila posle Rija po mom mišljenju nije iskorišćena na pravi način. Mogu to slobodno da kažem, meni ovde dolaze deca iz celog sveta. U Vrnjačkoj Banji organizujemo 'malo svetsko prvenstvo' u vaterpolu”, napomenuo je Nikola Rađen.
Vaterpolo će i posle Budimpešte po svemu sudeći ostati enigma srpskog sporta – niti manje ulaganja niti boljih rezultata. Koliko je to održivo u godinama koje dolaze postoji samo jedan način da se sazna, da vaterpolo bude prepušten sam sebi.
Vaterpolo možda i jeste skup sport, ali je posle toliko medalja i radosti koje je done zaslužio da postane i strateški zaštićeni sport u Srbiji.
Da su vaterpolisti vino, čuvali bismo ih u najkvalitetnijim buradima, da su zlato, u sefovima sa najdebljim zidovima, da su zaštićeni recept imali bi posebnu etiketu.
Posle njihovih pobeda je otvoreno mnogo vina, osvojili su tonu zlata do sada, postali su zaštitni znak svog sporta, ali ne i zaštićeni brend u Srbiji. Jedina etiketa koju imaju je etiketa šampiona. Ali, upravo je ta etiketa ona koja im najbolje leži i koja ih najviše zanima.
Zbog toga će pred narednu Olimpijadu kada nekoga pitate ko će Srbiji doneti medalju, odgovor svakog početi sa “Vaterpolisti, zna se”.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
