SP za klubove: Evropa 27, Južna Amerika 26 ili čudo?

Svetsko klupsko prvenstvo igra se po kup sistemu, počevši od plej-of faze, u kojoj će se Hirošima i Oklend Siti boriti za mesto u četvrtfinalu. Pobednik ovog duela igraće sa Al Ahlijem, dok će se u drugo četvrtfinalnom duelu sastati Monterej i Ulsan.

Čelsi i Korintijans, kao predstavnici dva najuspešnija kontinenta, takmičenje započinju od polufinala, i glavni su kandidati za osvajanje trofeja.

Ipak, brojna dešavanja u londonskom timu, kriza rezultata i promena trenera, mogla bi da utiču na ostvarivanje pozitivnog rezultata u Japanu.

S druge strane, Korintijans je Brazileiro završio na šestom mestu, pošto je u poslednjem kolu izgubio kao gost u velikom derbiju od gradskog rivala Sao Paula sa 3:1.

Ipak, ne treba zaboraviti ni najbolji afrički klub 20. veka, egipatski Al Ahli, bez obzira na veliku fudbalsku krizu u Egiptu, kao ni ostale učesnike, od kojih će svako tražiti svoju šansu za osvajanje trofeja.

Istorijat takmičenja

Pilot takmičenje organizovano je 2000. godine u Brazilu. Tada je učestvovalo osam ekipa, šest kontinentalnih šampiona, osvajač Interkontinentalnog kupa iz 1998. i klub iz zemlje domaćina.

Timovi koji su igrali na ovom prvenstvu su Korintijans (osvajač brazilskog šampionata i domaćin prvenstva), Mančester Junajted (koji je te godine odlučio da se povuče iz FA kupa kako bi učestvovao u završnici Svetskog klupskog prvenstva), meksička Nekaksa, marokanski klub Radža Kasablanka, Real Madrid (koji je 1998. osvojio Interkontinentalni kup), Saut Melburn, Vasko da Gama i Al Nasr iz Saudijske Arabije.

Šampion je bio Korintijans, koji je u finalu savladao Vasko da Gamu na penale sa 4:3. U regularnom delu meča bilo je 0:0.

Naredne godine takmičenje je trebalo da bude održano u Španiji, a za trofej bi se borilo 12 ekipa. Međutim, zbog propasti kompanije ISL, koja je bila partner Svetskoj kući fudbala (FIFA), Svetsko klupsko prvenstvo nije igrano, kao ni naredne tri sezone iz sličnih razloga.

Održavanje pilot takmičenja Svetskog klupskog prvenstva nije ometalo organizaciju Interkontinentalnog kupa, koji se od 1980. tradicionalno igrao u Japanu.

Samo mesec dana pre odlaska u Brazil, Mančester Junajted je na Nacionalnom stadionu u Tokiju savladao Palmeiras, i osvojio jedini trofej Interkontinentalnog kupa u klupskoj istoriji.

Ipak, 2004. godine, kada je održano poslednje izdanje “Tojota kupa”, UEFA i FIFA su došle na ideju da se oformi jedno takmičenje.

Prvo novooformljeno prvenstvo igrano je u Japanu, u periodu od 11. do 18. decembra 2005. godine.

Tada su učestvovali samo kontinentalni šampioni: Liverpul, Sao Paulo, egipatski Al Ahli, Al Itihad iz Saudijske Arabije, Saprisa iz Kostarike i Sidnej.

Osvajač novog takmičenja bio je Sao Paulo, koji je u finalu savladao Liverpul sa 1:0 golom Mineira.

Naredna tri izdanja Svetskog klupskog prvenstva igrana su u Japanu, s tim što je i 2006. učestvovalo šest ekipa, a od 2007. u takmičenje se uključuje i klub domaćin prvenstva.

2009. i 2010. godine Svetsko klupsko prvenstvo igrano je u Abu Dabiju, na stadionu “Šeik Zajed”, a naredne dve godine igraće se u Maroku.

Najviše titula prvaka ima Barselona, koja je bila šampion 2009. i 2011. godine, a 2006. je bila vicešampion. Tada je Internasional bio bolji od katalonskog kluba rezultatom 1:0.

Milan je bio prvi 2007. godine, savladavši Boku Juniors sa 4:2, dok je godinu dana kasnije Mančester Junajted u finalu pobedio kolumbijski LDU Kito sa 1:0 golom Runija.

Italija je imala još jednog prvaka, i to milanski Inter, koji je 2010. bio bolji od afričkog predstavnika TP Mazembe, iz Demokratske Republike Kongo, pobedivši sa 3:0. Ovo je bilo prvo i jedino finale neke ekipe izvan Evrope i Južne Amerike.

Nagradni fond turnira je 16,5 miliona dolara, i svaki od sedam klubova dobija novčanu nagradu. Pobednik osvaja pet miliona dolara, vicešampion četiri miliona, bronzani tim tri, četvrti dobija dva, petoplasirani 1,5 miliona, šestoplasirani milion i poslednja ekipa osvaja 500.000 dolara.

Najviše titula imaju klubovi predstavnici Evrope, ukupno pet, uz dva finala, dok ekipe iz Južne Amerike imaju tri trofeja, pet finalista i jedno treće mesto. Tu su i Azija, koja ima četiri treća mesta, Severna i Srednja Amerika imaju dva treća mesta, Afrika, koja ima jednog finalistu i jednu bronzanu ekipu, dok je Oklend Siti, kao predstavnik Okeanije, 2009. bio peti.

Najbolji strelci Svetskog klupskog prvenstva su Denilson, koji je igrao za južnokorejski Pohang Stilers, i Lionel Mesi sa po četiri gola, a sa po tri pogotka slede Nikolas Anelka, iz vremena kada je nastupao za Real Madrid, Mohamed Abutrika iz egipatskog Al Ahlija, koji će ove godine imati šansu da postigne još neki gol.

Bivši fudbaler Crvene zvezde Maurisio Molina je takođe postigao tri gola igrajući za južnokorejski Seongnam Čunma, zatim legendarni Romario, nastupajući za Vasko da Gamu i Vejn Runi.

Istorijat Interkontinentalnog kupa

Preteča Svetskog klupskog prvenstva je Interkontinentalni kup, koji je prvi put igran 1960. godine. Predstavljao je redovan godišnji susret osvajača kontinentalnog kupa u Evropi i Kopa Libertadoresa. Od 1960. pa sve do 1979. finale je igrano u dve utakmice.

Bitno je napomenuti da su od 1960. do 1968. mečevi igrani po današnjem sistemu bodovanja u ligama. To je značilo da ako obe ekipe ostvare pobede na po jednoj utakmici, igrao se i treći susret, dva dana nakon odigravanja drugog duela, na stadionu domaćina revanš meča.

Prvo finale Interkontinentalnog kupa igrali su urugvajski Penjarol i Real Madrid. U prvom susretu bilo je 0:0, a u drugom je ‘kraljevski klub’ slavio sa 5:1.

U poslednjem finalu koje se igralo po sistemu bodovanja sastali su se Mančester Junajted i Estudijantes. Argentinski tim je slavio u prvom meču sa 1:0, dok je u drugom bilo 1:1.

Od 1969. do 1979. uvedeno je evropsko pravilo gol razlike i golova na strani, da bi se od 1980. igrao samo jedan meč. Od te godine, pa sve do 2004. takmičenje se zove “Tojota kup”, zbog sponzorstva poznate japanske kompanije. Utakmice su igrane na Nacionalnom stadionu u Tokiju sve do 2001. godine, da bi se poslednja tri izdanja igrala na Internacionalnom stadionu u Jokohami.

Urugvajski Nasional i Notingem Forest učesnici su prvog susreta koji je igran po sistemu jedne utakmice. Nasional je tada trijumfovao sa 1:0.

Poslednji meč “Tojota kupa” odigrali su Porto i Onse Kaldas 2004. godine, kada je portugalski klub pobedio na penale rezultatom 8:7. U regularnom delu bilo je 0:0.

Gledajući samo učešće u Interkontinentalnom kupu, čak pet timova osvojilo je po tri trofeja, to su Real Madrid, Milan, Boka Juniors, Penjarol i Nasional.

Osam klubova je ovaj trofej podizalo po dva puta, među njima su Santos, Inter, Independiente, Sao Paulo, Ajaks, Juventus, Bajern Minhen i Porto, dok je 12 ekipa bilo šampion po jednom.

Jedini klub sa prostora istočne Evrope koji u svojim vitranama ima trofej “Tojota kupa” je Crvena zvezda, koja je 1991. godine osvojila Kup šampiona, a zatim i Interkontinentalni kup. Na Nacionalnom stadionu u Tokiju, pred oko 60.000 gledalaca, savladan je čileanski Kolo-Kolo sa 3:0.

Strelci na meču sa čileanskim prvakom i osvajačem Kopa Libertadoresa bili su Vladimir Jugović u 19. i 58. minutu, i ‘fudbalska kobra’ Darko Pančev u 72. minutu.

Za igrača utakmice izabran je Vladimir Jugović, dok je meč obeležio i kapiten Dejan Savićević, koji je zbog udaranja protivničkog fudbalera Ramiresa dobio crveni karton i igru napustio u 42. minutu utakmice.

Posmatrajući uspehe kontinenata u Interkontinentalnom kupu, Južna Amerika je imala 13 predstavnika iz četiri zemlje, i trofej osvajala 22 puta, dok je Evropa imala 12 klubova iz sedam zemalja, koji su bili šampioni ukupno 21 put.

U Južnoj Americi najviše šampiona ima Argentina, pošto je šest timova osvojilo devet trofeja, a u Evropi najbolja je Italija, gde su tri kluba osvojila sedam kupova.

Južnoamerički klubovi ukupno su osvojili 25 trofeja uključujući Svetsko klupsko prvenstvo i “Tojota kup”, dok su evropski pobedom Barselone nad Santosom 2011. godine rezultatom 4:0 stigli do 26. pehara.

Predstavljanje klubova

Oklend Siti, Novi Zeland (OFC)

Tim iz istoimenog grada, u vlasništvu Novozelanđanina hrvatskog porekla Ivana Vukšića. Klub je osnovan 2004. godine, i jedan je od najuspešnijih u Ligi Okeanije, osvojivši titulu prvaka u četiri navrata. Prva titula osvojena je u premijernoj sezoni.

Ekipa je učestvovala u osam izdanja Lige šampiona Okeanije, i čak četiri puta bila najbolja. U poslednje dve godine Oklend je trofej podizao dva puta.

Ovo će Oklendu biti četvrto učešće na Svetskom klupskom prvenstvu, a najbolji plasman imao je 2009. godine, kada je u borbi za peto mesto savladao TP Mazembe, ekipu iz Demokratske Republike Kongo, rezultatom 3:2.

Tim sa Novog Zelanda je do novog učešća u SKP došao savladavši Tefanu, klub iz Francuske Polinezije, ukupnim rezultatom 3:1. U prvom meču Oklend je slavio sa 2:1.

Trener ekipe je Španac Ramon Tribulič, a kao domaćini igraju na stadionu “Frejberg Fild”, kapaciteta 3.500 mesta.

Sastav čine uglavnom igrači sa Novog Zelanda, međutim, pored njih, tu su i četiri Španca, najpoznatiji od njih je Pedro Garsija, koji je jedno vreme igrao za Sporting Hihon, kao i reprezentativac Novog Zelanda Džejms Pričet. U ekipi su i po jedan Japanac, Argentinac, Englez, Velšanin i Kostarikanac, ali i petorica Novozelanđana hrvatskog porekla.

Među njima najpoznatiji je kapiten Ivan Vicelić, koji je legenda kluba, vezni fudbaleri Daniel Koprivčić, Daniel Šarić, Mario Ilić i golman Blaž Bugarin.

“Ako prođemo Sanfreče igraćemo sa Al Ahlijem. Igrao sam protiv njih pre šest godina, i ostalo mi je lepo sećanje na tu utakmicu, ali pamtim i to koliko je njihov napadač Abutrika bio dobar. Postigao je gol protiv nas i bukvalno se nalazio na svakom delu terena”, izjavio je Pričet za ‘fifa.com’.

Al Ahli, Egipat (CAF)

Afrička fudbalska konfederacija (CAF) izabrala je Al Ahli za najbolji tim tog kontinenta u 20. veku. Osnovan je 1907. godine, kao klub u kojem su predsednici studentskih parlamenata mogli da se nalaze i igraju fudbal kako bi lakše podneli vreme kolonizacije.

Prvi predsednik kluba bio je Englez Mičel Ins, koji je postavio temelje budućeg najboljeg afričkog kluba. 1925. godine ljudi unutar kluba odlučili su da Egipćanima ponude članstvo u klubu, čime je Al Ahli postao ‘klub naroda’. ‘Crveni đavoli’ danas imaju preko 50 miliona navijača, i to ih čini jednim od najpopularnijih klubova sveta.

Trener Al Ahlija je Hosam El-Badri, a ekipa igra na “Kairo” stadionu, koji ima kapacitet od 75.000 mesta.

Od 1940. godine Al Ahli počinje sa svojom dominacijom u egipatskom fudbalu. Klub je osvojio najviše titula šampiona države u istoriji egipatskog fudbala, čak 36, uz 17 pehara prvenstva Kaira, koje se igralo od 1924. do 1958. U klupskoj istoriji ‘crveni đavoli’ su osvojili ukupno 125 trofeja, 35 u Kupu Egipta, od čega su dva trofeja vlasništvo Al Ahlija i najvećeg rivala Zamaleka.

Pored toga, tim je osvojio i sedam trofeja u Superkupu Egipta, Kup pobednika kupova Afrike četiri puta i Superkup afričke Lige šampiona.

’Crveni đavoli’ su osvojili i rekordnih sedam titula u Ligi šampiona, što je klubu donelo naslov tima veka.

Al Ahli je LŠ prvi put osvojio 1982. godine, zatim 1987, a u poslednjih 11 godina trofej je podignut čak pet puta. Poslednji put to se desilo u novembru, kada je u dvomeču bio bolji od Esperance iz Tunisa rezultatom 3:2. U prvom meču bilo je 1:1.

Najbolji igrači su kapiten Hosam Gali, koji je tri godine igrao u Totenhemu, napadač Gedo, ofanzivni vezni Abutrika i fudbaler sredine terena Soliman.

Ovaj tim je 2006. godine na Svetskom klupskom prvenstvu osvojio bronzanu medalju, pobedivši Klub Ameriku rezultatom 2:1 u borbi za treće mesto.

“2006. godine smo osvojili treće mesto. Ovog puta tim ide da se bori za trofej”, rekao je potpredsednik kluba Mahmud El-Katib.

Najbolji tim Afrike prvi meč na turniru igra u četvrtfinalu, koje se igra devetog decembra, kada dočekuje pobednika meča Sanfreče Hirošima – Oklend Siti.

Sanfreče Hirošima, Japan (domaćin prvenstva)

Domaćin devetog izdanja Svetskog klupskog prvenstva, klub koji je osvojio japansku ligu po prvi put u svojoj 74-godišnjoj istoriji. Sanfreče je tokom 1994. bio na korak od prve titule, osvojivši prvu fazu japanske lige, međutim, na kraju su poraženi od Kavasakija.

Hirošima je do mesta na Svetskom klupskom prvenstvu došla pobedom nad ekipom Osake rezultatom 4:1 dva kola pred kraj prvenstva. Uz to, poraz Vegalte iz Sendauja kod kuće od Albireksa Nigate rezultatom 1:0 omogućio je da trofej pripadne Hirošimi.

Prvu titulu doneli su Jođiro Takahagi, Tošihiro Ajama i Hisato Sato - postigavši tri gola u prvom poluvremenu, kao i Hirinori Išikava, strelac četvrtog pogotka. Tako je Sanfreče slavio veliku pobedu i titulu pred svojim navijačima na “Hirošima Big Ark” stadionu.

Ovo će biti prvo učešće šampiona japanske lige na Svetskom klupskom prvenstvu. Hirošima prvi meč igra sa Oklend Sitijem u plej-of fazi, koje se igra 6. decembra u Jokohami.

Najbolji igrač ekipe je 30-godišnji levonogi napadač Hisato Sato, koji je jedan od ključnih fudbalera u timu od kako je došao iz Sendaija 2005. godine, postigavši 132 gola na 260 utakmica.

“Prošli smo kroz par teških godina. Možda nismo bili najatraktivniji tim za gledanje tokom godina, ali za sve naše uspehe zaslužni su naši navijači, za koje sam siguran da će nam pružiti podršku i na klupskom prvenstvu”, konstatovao je Sato.

Poznatiji igrači koji su igrali za ovaj tim su Pavel Černji, Jan Kruk, Serhij Skačenko, Ivan Hašek, i Brazilci Beto i Sesar Sampajo.

Ulsan Hjundai, Južna Koreja (AFC)

Klub koji je osnovan šestog decembra 1983. godine, u vlasništvu je korporacije Hjundai, a u prvu korejsku ligu ulazi 1984, kada je sezonu završio na trećem mestu.

“Big kraun” je naziv stadiona na kojem kao domaćin igra ekipa Ulsana, kapaciteta 44.466 mesta. Ovaj južnokorejski tim je prvu titulu šampiona države osvojio 1996, a na narednu se čekalo devet godina. Vicešampion je bio u čak šest navrata, poslednji put 2011. godine.

Ova ekipa osvojila je i Superkup Južne Koreje 2006, istočnoazijski Kup šampiona iste godine, kao i Liga kup četiri puta.

Najveći uspeh Ulsan je ostvario ove sezone, kada je 10. novembra, u finalu azijske Lige šampiona, savladao Al Ahli iz Saudijske Arabije sa 3:0.

Utakmica nije opravdala epitet finala, Al Ahli je retko pretio Ulsanu koji je na kraju lako slavio pred 42.000 navijača. Strelci su bili Te-hvi u 13. minutu, Rafinja u 68. i Seung-jong Kim u 75. minutu.

Trener Ho-gon Kim, koji je klub preuzeo 2008. godine, odveo je tim do dugo čekanog trofeja, međutim, u domaćem prvenstvu Ulsan je završio na petom mestu. Klub je tokom nokaut faze LŠ odigrao 12 mečeva, imao devet vezanih pobeda, i postigao 27 golova.

Najbolji igrači ‘tigrova’ su napadači Sin-vuk Kim i Keun-ho Li, koji su činili jedan od najboljih tandema u ALŠ, zatim kapiten ekipe Te-hvi Kvak, ali i golman Jong-kvang Kim. Tu je i mladi Brazilac Rafinja, koji je došao na pozajmicu iz Nasionala na polovini sezone.

Ovo je prvo učešće Ulsana na Svetskom klupskom prvenstvu.

‘Tigrovi’ se u prvom četvrtfinalu, koje se igra devetog decembra, sastaje sa meksičkom ekipom Monterej. Utakmica se igra na “Tojota” stadionu.

Monterej, Meksiko (CONCACAF)

Tim iz istoimenog grada u Meksiku, aktuelni je šampion CONCACAF Lige šampiona. Klub je osnovan 28. juna 1945. godine, i to je najstariji aktivni profesionalni tim iz severnog dela Meksika. U vlasništvu je kompanije FEMSA, koja je najveća kompanija za flaširanje pića u Meksiku i Latinskoj Americi.

Stadion na kojem igra ovaj tim zove se “Teknolohiko”, i ima kapacitet od 32.854 mesta, a trener je Meksikanac, koji je poreklom sa ovih prostora, Viktor Manuel Vučetić Rohas.

Od kada je 2009. godine stigao na klupu Montereja, ekipa beleži najbolje rezultate u klupskoj istoriji.

Klub je tokom svoje istorije u četiri navrata bio šampion države, poslednji put 2010. godine. U svojim vitrinama ima još i trofej Kupa Meksika, kao i trofej Interlige 2010.

Dva najznačajnija trofeja, u CONCACAF Ligi šampiona, osvojena su u prethodne dve sezone.

Monterej je 2011. godine prvi put učestvovao na Svetskom klupskom prvenstvu, ali je u četvrtfinalu poražen od Kašive, i to na penale, rezultatom 4:3. U regularnom delu bilo je 1:1.

“Svi smo jako razočarani i tužni, i teško možemo da objasnimo šta nam se desilo. Ipak, svesni smo da se i ovakve stvari dešavaju u fudbalu”, rekao je čileanski napadač Umberto Suaso nakon poraza.

Ove godine Monterej ima priliku da popravi utisak, pošto je uspeo da odbrani trofej u Ligi šampiona, savladavši u finalu Santos Lagunu, takođe iz Meksika, sa 3:2 posle dve utakmice. U prvoj je Monterej slavio sa 2:0, da bi u drugom meču izgubio sa 2:1.

Prvi duel u četvrtfinalu turnira ‘plavo-beli’ igraju sa ekipom Ulsana.

Najbolji igrači ekipe su argentinski napadač Sesar Delgado, čileanski napadač Umberto Suaso, ekvadorski defanzivac Valter Ajovi, momak koji je dve sezone proveo u Barseloni, i golman Džonatan Orosko.

Poznatija fudbalska imena koja su tokom istorije bila u klubu su Fransisko Havijer Krus, Mario Mota, Misael Espinosa, Esus Areljano, Antonio de Nigris, Giljermo Franko i Neri Kardoso.

Korintijans, Brazil (CONMEBOL)

Ekipa koja je do najznačajnijeg trofeja u klupskoj istoriji, Kopa Libertadoresa, došla tako što je tokom celog takmičenja ostala neporažena, i primila samo četiri gola. To je prvi put još od 1978. da je neki klub na ovakav način osvojio ovo prestižno takmičenje.

Tada je to pošlo za rukom Boki Juniors, koja je u finalu ovogodišnjeg izdanja Kopa Libertadoresa u dvomeču poražena od brazilskog tima sa 3:1. U prvom meču na „Bombonjeri“ bilo je 1:1, da bi u revanšu Korintijans slavio sa 2:0.

Ovom velikom pobedom ’svemoćni’ su došli do svog prvog trofeja u najjačem kontinentalnom takmičenju, ali i do prvog učešća na Svetskom klupskom prvenstvu još od 2000. godine, kada je ekipa bila šampion pilot verzije turnira.

U finalu 2000. godine savladan je Vasko da Gama posle bolje izvođenja jedanaesteraca, a rezultat je bio 4:3. U regularnom delu bilo je 0:0.

Korintijans je osnovan 1. septembra 1910. godine, kada su fudbal u Brazilu mogli da igraju samo građani visokog staleža. Ipak, petorica odvažnih radnika sastala su se i uspela da ostvare svoje fudbalske snove. Tog 1. septembra osnovan je klub, kao i Bord direktora, a za prvog predsednika je postavljen Migel Batalja.

Domaći teren je stadion „Pakemba“, kapaciteta 37.952 mesta, dok se novi stadion, „Korintijans arena“, koji se gradi za potrebe Mondijala, otvara 2013. godine, i imaće kapacitet od 68.000 mesta. Trener ekipe je Brazilac Tite.

Prvu titulu šampiona Brazila klub je osvojio 1990. godine, a posle toga tim iz Sao Paula bio je najbolji u još četiri navrata, poslednji put 2011. godine.

Pored toga, ’svemoćni’ su osvojili još i tri Kupa Brazila, jedan Superkup, ali i brazilsku Segundu u sezoni 2007-2008, pošto je klub godinu dana ranije došao na ivicu propasti, i prvi put ispao iz najjačeg nacionalnog takmičenja.

Prvi tim čine uglavnom domaći fudbaleri, a pored njih tu su još i dva Peruanca, Argentinac i Kinez.

Najpoznatiji članovi ekipe su golmani Žulio Sesar i Kasio Ramos, zatim peruanski napadač Paolo Gerero, koji je najbolje dane svoje karijere proveo u Bundesligi, u Bajern Minhenu i Hamburgeru. Tu su i vezni fudbaler Paulinjo, kao i Emerson Šeik, Brazilac koji nastupa za reprezentaciju Katara, a u finalu Kopa Libertadoresa postigao je dva od tri gola.

„Jako respektujemo ekipu Čelsija, to je odličan tim sa velikim brojem kvalitetnih igrača. Međutim, pre finala nas čeka još jedna bitna utakmica, i ako budemo uspeli da pobedimo, onda možemo ravnopravno da se borimo za trofej“, rekao je Emerson Šeik.

Ovaj igrač rođen je u gradu Nova Iguasu u Brazilu, tokom detinjstva živeo je u konstantnom strahu od stalnih okršaja mafije, a kasnije je falsifikovao pasoš i datum rođenja kako bi igrao za mladu reprezentaciju Brazila na Južnoameričkom prvenstvu za mlade. Evo šta je Emerson izjavio o svom detinjstvu:

„Odrastao sam u veoma jednostavnom gradiću, u kojem sam video stvari koje vi, novinari, sigurno niste videli. Pitali ste me da li sam osećao pritisak kada sam igrao na „Bombonjeri“. Pritisak je kada svaku noć legnete u krevet sa strahom da vas metkovi ne pogode u glavu i grudi. Eto, to je pritisak. Igranje na prepunom stadionu, sa novom loptom, savršenom travom, to je prelep osećaj. Nikakav pritisak nisam osetio“, izjavio je Emerson nakon meča sa Bokom.

Za Korintijans su tokom istorije igrali brojni poznati igrači, a neki od njih su Ronaldo, Karlos Teves, Havijer Maskerano, Rivaldo, Markos Sena, Deko, Roberto Karlos, Adrijano, Dunga, Garinča, Liedson i Andre Santoš.

’Svemoćni’ turnir započinju od polufinala, koje je na programu 12. decembra, gde čekaju pobednika četvrtfinalnog duela Al Ahlija i boljeg iz plej-of runde. Utakmica se igra na „Tojota“ stadionu.

Čelsi, Engleska (UEFA)

Tim iz Londona je 19. maja osvojio dugo čekani trofej iz Lige šampiona, i time usrećio sve navijače ’plavaca’, ali i vlasnika Romana Abramoviča, kome je to bila želja od kada je kupio klub 2003. godine.

Heroji velike pobede nad minhenskim Bajernom na „Alijanc areni“ bili su Didije Drogba i Petr Čeh.

U prilično neizvesnom meču rezultat tokom 120 minuta bio je 1:1.

Miljenik navijača Čelsija, 34-godišnji Drogba postigao je gol za izjednačenje, a potom izveo i odlučujući penal, za konačnih 4:3, i klubu doneo ogromnu radost i prvi „ušati“ trofej.

'Plavce' je nakon istorijskog finala napustio reprezentativac Obale Slonovače, koji je otišao u kineski Šangaj Šensua, dovedeni su mladi igrači koji će biti budućnost tima: Oskar, braća Azar, Aspilikueta, Marin i Mozes.

Čelsi je na početku sezone ispustio dva trofeja, u Komjuniti šildu i Superkupu Evrope, kada su Mančester Siti i Atletiko Madrid bili bolji.

Ipak, šampion Evrope je sjajno startovao sezonu u Premijer ligi, imao sedam pobeda i remi. Poslednja pobeda u domaćem šampionatu ostvarena je 20. oktobra, posle čega se desio nagli pad u formi.

U narednih sedam kola prvenstva, usledila su tri poraza i četiri remija. ‘Plavci’ su loše započeli i odbranu “ušatog” trofeja. Remi i poraz od Juvea na “Stamford Bridžu” i “Juventus” stadionu, poraz i pobeda nad Šahtjorom, kao i trijumf nad Nordšelandom u Danskoj ostavili su Čelsi na korak od ispadanja iz Lige šampiona.

U međuvremenu se dogodila i promena trenera, koja za sada nije urodila plodom.

Nakon bolnog poraza od ‘stare dame’ smenjen je menadžer Roberto di Mateo, a na njegovo mesto postavljen je Španac Rafa Benites, što je dovelo do velikog negodovanja navijača, ali i pojedinih igrača. Benites je od 2004. do 2010. bio menadžer velikog rivala Liverpula. S druge strane, Di Mateo je miljenik publike, koji je u igračkim danima u dresu londonskog tima postigao po gol u finalima FA kupa, 1997. i 2000. godine, a kao trener je odveo tim do najvećeg uspeha u klupskoj istoriji.

Klub je od imenovanja Španca na mesto trenera odigrao dva meča bez golova, a u susretu 15. kola Vest Hem je razbio Čelsi sa 3:1.

Bivši menadžer Liverpula, Intera i Valensije će u Japan voditi najjači sastav, a da li će igrači moći da se probude i osvoje prvu titulu svetskog klupskog prvaka ostaje da se vidi.

‘Plavci’ čekaju bolji tim iz duela Montereja i Ulsana. Polufinalni meč se igra 13. decembra u Jokohami.

“Ovo je jako bitno takmičenje za sve nas u klubu. Osvajanje titule nam daje mogućnost da svima kažemo da smo šampioni sveta. Barselona je ovo takmičenje shvatila veoma ozbiljno prošle godine, moramo i mi. Ali, neće nam biti lako. Ako i mi i Korintijans dođemo do finala biće jako teško, s obzirom da će oni sve uraditi da se domognu trofeja, jer je Svetsko klupsko prvenstvo jako cenjeno u Brazilu”, rekao je mladi fudbaler Čelsija Oskar.

Svetsko klupsko prvenstvo, raspored:

Plej-of faza, 6. decembar:
Sanfreče Hirošima – Oklend Siti (11.45)

četvrtfinale, 9. decembar:
Ulsan Hjundai – Monterej (08.00)
Al Ahli – pobednik plej-of meča (11.30)

12. decembar:
Meč za peto mesto (08:30)

polufinale, 12/13. decembar
Korintijans – pobednik meča Al Ahli – Sanfreče/Oklend (11.30)
Čelsi – pobednik meča Ulsan Hjundai – Monterej (11.30)

16. decembar:
Meč za treće mesto (08.30) i finale (11.30)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.