Fuenlabrada. Istanbul. Čudo. Partizan.

Pre početka sezone 1991/92, desilo se, kasnije ćemo biti svedoci, nekoliko istorijskih trenutaka. Prvi, košarkaški. Željko Obradović odlučio je da okonča igračku karijeru, a Partizan da svog dojučerašnjeg košarkaša promoviše u trenera. Ogroman rizik koji se višestruko isplatio. Partizan je osvojio jedini evroligaški trofej, a Evropa dobila najboljeg trenera. Osim toga, stvoren je novi tim. Otišli su Divac, Paspalj, Grbović, a došli novi klinci Rebrača, Stevanović...

Istovremeno sa promenama u Partizanu, istorijski momenti desili su se i u Jugoslaviji. Višemesečne tenzije su kulminirale u leto 1991. godine kada je počeo raspad države, a potom i rat. Uvedene su sankcije, a FIBA je zabranila 'crno-belima' da u Beogradu igraju utakmice u Evroligi pa su morali da potraže neutralan teren. Odluka je pala na mali španski gradić u blizini Madrida, Fuenlabradu. Samo jedna utakmica bila je dovoljna da domaća publika zavoli momke u crno-belim dresovima. Bio je to njihov Partizan de Fuenlabrada.

Rastrzani između domaćeg takmičenja i 'domaćinstva' u Španiji, košarkaši Partizana su te sezone prevalili hiljade i hiljade kilometara. Takmičenje u grupi u Evroligi završili su na četvrtom mestu uz devet pobeda i pet poraza, a u u odlučujućim utakmicama za plasman na završni turnir, igrali su sa bolonjskim Knorom. Bolonjezi su imali odličan tim predvođen bivšim jugoslovenskim reprezentativcem Jurijem Zdovcom. Ništa od svega toga nije sprečilo Obradovićeve momke na putu do Istanbula. FIBA je dozvolila Partizanu da četvrtfinalnu utakmicu igra u svom Pioniru, jedinu te sezone.

Partizan je pobedio rezultatom 78:65. Revanš je odigran u Bolonji 17. marta i Partizan je poražen minimalnim rezultatom 61:60. Treća utakmica, "majstorica" igrala se dva dana kasnije takođe u Italiji. I pored velikog pritiska sa tribina, mladi Partizanovi košarkaši su pokazali karakter i u dramatičnoj završnici slavili sa 69:65. Drugi put u istoriji, 'crno-beli' su izborili mesto na fajnal foru.

Interesantno, sve četiri ekipe koje su se plasirale igrale su u istoj grupi u regularnom delu takmičenja što dovoljno govori koliko je težak bio Partizanov put do titule. U polufinalu, košarkaši Partizana igrali su sa još jednom italijanskom ekipom – Filipsom iz Milana i pobedili rezultatom 82:75. Bili su na korak od sna.

16. april 1992. Istanbul, dvorana 'Abdi Ipekči'. U najvažnijoj utakmici u istoriji kluba bilo je potrebno pobediti španski Huventud. Meč dva potpuno izjednačena tima bio je pun preokreta. Na poluvremenu "crno-beli" su vodili sa 40:36.

Poslednji minut. 68:68. Đofresa je na osam sekundi do kraja postigao dva poena. Svi su pomislili da je to kraj. Ne i Aleksandar Đorđević. Trojka koja je promenila život celoj ekipi. Trenutak u koji je stala čudesna sezona 'crno-belih'.

31-godišnji trener početnik. Prosek godina igrača 21.7.

Aleksandar Đorđević je postigao još mnogo odlučujućih koševa. Predrag Danilović je osvojio još jednu titulu šampiona Evrope. Željko Obradović je postao najbolji evropski trener. Ako ih pitate, reći će vam da ništa ne može da se poredi sa Istanbulom.

„Interesantno je da Saša i ja nismo pričali te sezone“, izjavio je nekoliko godina kasnije Predrag Danilović. To ih nije sprečilo da postanu najbolji bekovski tandem u Evropi i donesu Partizanu najznačajniji trofej u istoriji.

To nije bilo čudo. Već Partizan.

Ekipa: Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Slaviša Koprivica, Mlađan Šilobad, Ivo Nakić, Željko Rebrača, Vladimir Dragutinović, Zoran Stevanovic, Dragiša Šarić, Nikola Lončar, trener Željko Obradović.

Finale:
Partizan – Huventud 71:70

Meč za treće mesto:
Filips – Estudijantes 99:81

Polufinala:
Huventus – Estudijantes 91:69
Partizan – Filips 82:75

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.