158. univerzitetska trka osmeraca Oksforda i Kembridža

Tradicija je uspostavljena davne 1829. godine kada je Čarls Merivel, student koledža iz Kembridža izazvao svog školskog prijatelja, inače studenta Oksfordskog univerziteta, da odmere snage u veslanju po reci kod gradića Henlija. Bila je ovo prva zvanična trka između Oksforda i Kembridža.

Sledeća trka održana je 1836. godine, s tim da je trasa trke preseljena sa Vestministera na Patni. Narednih nekoliko godina timovi nisu mogli da se dogovore oko toga gde će se trka održati, jer je Oksford insistirao da to bude na Temzi kod Henlija, a Kembridž je insistirao na Londonu.

Kembridž se zbog toga 1837. i 1838. godine takmičio sa drugim veslačkim klubom, Leanderom, koji je jedan od najstariji i najproslavljeniji engleskih veslačkih klubova. Nakon osnivanja zvaničnih univerzitetskih veslačkih klubova Oksforda i Kembridža takmičenje se nastavilo. Od 1856. trke su se održavale svake godine, a po tradiciji onaj koji izgubi formalno traži od pobednika revanš sledeće godine.

Posade

Kembridžov i Oksfordov univerzitetski veslački klub bira i trenira veslače za takmičenje iz svojih univerzitetskih posada, pa su svi članovi posada studenti-amateri. Raspored treninga kome su takmičari podređeni veoma je naporan. Praktično svaki tim trenira tri sata dnevno, šest dana u nedelji, šest meseci pre šampionske trke.

Posadu čini osam veslača, a svaki čamac je navođen od strane kormilara. Čamac osmerac, kakav se koristi u ovoj univerzitetskoj trci, poznat je još pod imenom rimen, što znači da svaki veslač sa dve ruke drži jedno veslo. Osmerci su dugi oko 16 metara i teški skoro 100 kilograma. Kormilar je jedini član posade koji ima pregled staze tokom trke, jer su veslači leđima okrenuti smeru kretanja čamca. Dozvoljeno je da muška posada ima ženskog kormilara, a prva žena koja se našla u ovoj ulozi bila je Su Braun, član Oksfordovog tima 1981. Henrieta Šo bila je prva žena kormilar u posadi Kembridža na trci održanoj 1985. godine. Obe posade su u svojim timovima imali ženske kormilare 1989. godine – bile su to Alison Noriš i Li Vajs.

Posade Kembridža i Oksforda su poznate pod imenom „Plavi“, a njihovi čamci kao „Plavi čamci“. Posada Kembridža nosi svetlo plave dresove, a posada Oksforda tamno plave, s tim što je na prvoj trci 1829. godine Kembidž imao roze dresove.
Pola sata pre glavne trke, vozi se trka rezervnih timova ova dva univerziteta. Oksfordov rezervni tim vesla u čamcu po imenu Ajsis, dok se Kembridžov zove Goldi. Ajsis nosi ime po reci koja protiče kroz Oksford, a Goldi po jednom od najpoznatijih veslača Kembridža Džona Goldija, koji je veslao za ovaj tim od 1869. do 1872.

Ženski osmerac i rezervni ženski osmerac kao i muški i ženski osmerac u lakoj kategoriji takmiče se u regati „Henli“, obično nedelju dana pre glavne trke muškaraca. Ženska trka brodova od 2015. godine biće preseljena u Tajdvej.

Postoji i trka veterana, koja se održava na radni dan, pre glavne trke, takođe na Temzi, ali između Patnija i Hamersmita.

Neki od najpoznatijih veslača koji su učestvovali u trci zmeđu dva univerziteta su Met Pinsent, osvajač zlatne olimpijske medalje, koji je veslao za Oksford 1990, 1991. i 1993. Zatim zlatni sa olimpijade 2000. Tim Foster (1997), hrvatski olimpijac Luka Grubor (1997), kao i Endru Lindzi (1997, 1998, 1999) koji su veslali za Oksford i Kiran Vest (1999, 2001, 2006, 2007) koji je veslao za Kembridž. Još jedan učesnik Olimpijade 2004. Ed Kodi takođe je veslao za univerzitetski tim. Među neke starije, slavne, ličnosti u posadama Oksforda i Kembridža mogu se ubrojat i Endru Ervajn (Oksford 1922, 1923), Lord Snoudon (Kembridž 1950), Lord Kolin Mojnihan (Oksford 1977), Hju Lori, svima poznat kao dr Haus (Kembridž 1980).

Na Kembridžu i Oksfordu ne postoje stipendije za sportiste, pa se veslači kao i ostali studenti na univerzitet upisuju na osnovu svog akademskog uspeha, mada je bilo optužbi da su ovi studenti povlašćeni u odnosu na ostale, zbog toga što su dobri veslači.

Pripreme za trku

Pripreme za trku počinju u septembru, u klupskim trening kampovima. Početnu posadu čine diplomirani studenti, aktuelni studenti, članovi rezervnih posad prošlogodišnje trke i bivši „Plavi“.

Prvo javno testiranje održava se u novombru na prvenstvu Britanije za veslače u zatvorenom. Svaki univerzitet šalje 20 takmičara. Svi se trkaju 2 kilometra na spravama prilagođenim za veslanje u zatvorenom. Oba univerzitetska kluba šalju svoje posade i na trku Hed of River Fours u Londonu, koja je inače suprotna pravcu trke osmeraca, dakle vesla se obrnutim tokom od Mortlejka prema Patniju. U decembru treneri određuju „probne osmerce“ dve posade sa istog univerziteta, koje se međusobno takmiče čitavom trasom trke.
Ove posade često dobijaju zanimljiva imena kao što su „Kara“ i „Vakamanava“, što su maorske reči za snagu i čast. Ovo su bila imena koja su jednom prilikom odabrala posade Kembridža. Oksford je imao „Kauboje“ i „Indijance“, a bilo je i uparivanja imena kao što su „Gans end Rouzis“.

Tokom Božića posade idu u inostrane kampove gde se određuju i konačni učesnici glavne trke. Kada se odrede konačne postave osmeraca, posade se takmiče protiv najboljih timova u Britaniji i šire.

U slučaju bolesti ili povrede, svaki univerzitet ima deset ekstra veslača, osam u rezervnoj posadi na brodovima Ajsis i Goldi i još dve zamene. Ajsis i Goldi se trkaju pola sata pre Plavih brodova, istom trasom. Nedelju dana pre trke održava se zvanično merenje posada, kada se saopštava i prosečna težina posade. Blaga prednost postoji ako je posada teža, a to je opet dovelo do prakse da veslači pre merenja piju velike količine tečnosti ne bi li bar na kratko povećali masu.

Tok, kurs, pravac trke

Tok trke je dugačak 4 milje i 374 jarda (6,779 km) i proteže se od Putnija do Mortlejka. Tok reke u ovom delu obrazuje latinično slovo „S“ i kreće se od istoka prema zapadu.

Trka počinje nizvodno kod mosta Patni prolazi ispod mostova Hamersmit i Barns, a završava se tik ispred mosta Čizik. Polazne tačke su Midlseks i Sari, a svaka ima svoje prednosti i nedostatke, zbog okuka na reci. Severna stanica Midlseks daje prednost u prvom i poslednjem zavoju, a južna stanica Sari ima prednost šireg srednjeg zavoja. U 11 od 20 trka pobedili su oni koji su odlučili da se krene od stanice Sari.

Start trke obeležen je kamenim stubićem sa inicijalima univerzitetske trke, on je postavljen na šetalištu ispod mosta Patni, isi takav kamen postavljen je ispred paba u Mortlejku, koji je paralelan sa ciljnom linijom trke. Tokom trke posade prolaze pored mnoštva oznaka, koje su vidljive sa reke. Po tradiciji pre trke se baca novčić i izazivač ima pravo da bira ˝glavu˝ ili ˝pismo˝, pobednik bira sa koje će strane veslati i sa koje početne tačke tj. stanice će trka krenuti. Odluka o tome odakle će trka krenuti donosi se i na osnovu vremenskih uslova tog dana.

Rekord trke je 16 minuta i 19 sekundi, a postavio ga je Kembridž 1998. godine.

Vesla se uzvodno, ali trka je podešena tako da počinje u vrema kada nadolazi plima, pa veslači mogu da uhvate najbržu struju. Ako se desi da duva jak vetar sa zapada, što se kosi sa plimom, voda može da bude jako talasasta. Nekada su uslovi trke toliko teški da bi se i međunarodna regata otkazala, ali godišnja trka osmeraca održava se i kada postoji mogućnost da čamci potonu. Dešavalo se da u toku trke jedna ili čak obe posade potonu. Kembridžu se to desilo 1859. i 1978. a Oksfordu 1925. i 1951, a čamci obe posade potonuli su u trci 1912. godine. Trka 1984. godine je reprizirana jer se Kembridžova posada sudarila sa baržom, dok su se zagrevali za trku. Potonuće Kembridžovog čamca 1978. čak je zauzelo 79. mesto na listi 100 Najvećih sportskih događaja „Kanala 4“.

Tokom trke kormilari se bore da što pre dođu do najbrže struje, koja se nalazi na najdubljem delu reke, ova borba često dovodi do sudaranja čamaca. Tim koji u ovom periodu trke osvoji prednost veću od dužine broda, lako može da je održava i protivničkoj ekipi će biti teško da tu prednost nadoknadi. Zato je taktika timova da se vesla brzo na početku trke, da se uhvati brza struja, samim tim stekne prednost koja se kasnije lako čuva. Na svega nekoliko trka, kao 2003, 2007. ili 2010. godine, događala se smena vodećih timova na polovini trke.

Prethodne trase trke

Tokom većeg dela svoje istorije trke su se održavale na potezu od Patnija do Mortlejka, ali bilo je i nekoliko izuzetaka. Prvi 1829. veslalo se kod Henlija na Temzi, zatim od 1839. do 1842. veslalo se od Vestministera do Patnija, a 1846, 1856, 1862, 1863. od Mortlejka do Patnija.
Održane su i četiri nezvanične trke osmeraca, tokom Drugog svetskog rata, ali van Londona, prva je bila 1940. (Henli na Temzi), druga 1943. (Stenford na Temzi), treća 1944. (reka Grejt Auz Eli) i poslednja 1945. godine, ali nije zabeleženo mesto.

Univerzitetske vs međunarodne regate

Postavlja se pitanje da li učesnici trke brodova ispunjavaju standarde kao i međunarodne posade. Na ovo pitanje je teško dati odgovor, jer učesnici šampionske trke treniraju ranije tokom sezone i da dužim trasama, pa je njihov raspored treninga bitno drugačiji od posada koje treniraju za međunarodne regate, koje se održavaju na 2000 metara i kasnije tokom godine.

Univerzitetski veslači trkaju se sa odabranim klubovima i međunarodnim posadama dok se spremaju za svoju trku. Premda su i u ovim trkama veslači univerzitetske trke motivisani i takmičarski nastrojeni, ove trke nisu iste dužine, a posade sa kojima se trkaju često nisu na okupu koliko i timovi univerzitetskih klubova.

Na Grend Čelendž Kupu 2005. na Henli Rojal Regati najjača posada Oksforda odmerila je snage sa Nemačkim nacionalnim timom i izgubila za svega trećinu dužine čamca. Iste godine posada Kembridža osvijila je ovaj Kup u konkurenciji žena.

Zanimljiva je i trka koja je održana 2007. godine u kojoj je Kembridž trebalo da odmeri snage sa najboljim posadama u Britaniji i šire. Ona je prekinuta jer je nekoliko posada potonulo ili bilo poplavljeno zbog loših uslova na reci, ipak Kembridž je bio najbrži među par posada koje su uspele da izvezu trku do kraja.

Pobune

U dugoj istoriji ovog takmičenja nije sve teklo glatko 1959. i 1987. godine došlo je do pobune. U pobuni su učestvovali veslači Oksforda koji su se pobunili protiv predsednika veslačkog kluba i trenera, a jednu od glavnih uloga u oba slučaja odigrali su američki veslači.

Oksford je u jesen 1958. imao velik i talentovan tim, u njemu su se čak našli Čarli Grajms, osvajač zlatne medalje na Olimpijadi 1956. i Rid Rubin veslač američkog Jejla. Za kapitena ekipe izabran je Roni Havard, a konkurencija pri izboru bio mu je upravo Rid Rubin. Havard je do tada veslao u rezervnom timu Oksforda, u čamcu Ajsis, koji je na treninzima često pobeđivao prvi tim. Trener rezervnog tima bio je H.R.A. “Džambo“ Edvards, a Hauardov prvi potez kao kapitena bio je da postavi Edvardsa za trenera prvog tima. Edvards je bio poznat kao trener sa dobrim rezultatima, ali i striktnim pravilima što se tiče ponašanja i oblačenja, mnogi su ovo smatrali smešnim. Često se navodi primer kada se olimpijac Grajms povukao iz tima jer mu je Edvards zabranio da se na treningu nosi kapu mašinovođe.

S obzirom da je ekipa Oksforda bila velika i jaka, takmičarski nastrojena pogotovo među sobom, došlo je do podele. Grupa disidenata sazvala je konferenciju za štampu i objavila da želi da formira novu posadu, koju će predvoditi poraženi u izboru za kapitena ekipe, Rid Ruben. Pobunjenici su želeli da se trkom sa Hauardovom ekipom odluči koji tim će se takmičiti sa ekipom Kembridža. Suočen sa ovakvom situacijom Roni Hauard se obratio svim kapitenima posada koledža i tražio da se održi glasanje o poverenju. Izglasano mu je poverenje, jednoglasno, a uz saopštenje predsednika Kembridža da će njegova posada veslati samo protiv Hauardovog osmerca, disidenti su morali da se povuku. Troje njih se vratilo u tim i Oksford je kasnije na trci sa Kembridžom, ubedljivo trijumfovao.

Glavni akteri pobune na Oksfordu 1987. bili su takođe američki veslači. Do bunta je došlo kada je jedan njihov sunarodnik ispao iz konkurencije za tim. Amerikanci su bili nezadovoljni trenerom Denom Topolskim i njegovim metodama za izbor posade, a tvrdili su i da predsednik zloupotrebljava svoju moć. Da bi izrazili svoje nezadovoljstvo istupili su iz tima, a da stvar bude gora sve ovo se odigralo svega šest nedelja pre trke sa Kembridžom. Međutim, da ne bi sva krivica pala na američke veslače, Gevin Stjuart jedan od Oksfordovih proslavljenih veslača, pokušao je da razjasni čitavu situaciju. On je objasnio da nisu Amerikanci ti koji su započeli pobunu, već da je do nje došlo jer je posada izgubila poverenje u predsednika Donalda Mekdonalda, koji je smatrao da se njegove mesto u timu ne može dovoditi u pitanje. Okidač čitave pobune bila je trka između Mekdonalda i jednog od Amerikanaca, koju je Mekdonald izgubio, ali umesto da istupi iz tima, on je osigurao sebi mesto tako što je izbacio drugog britanskog veslača. Američki veslači su se prvi pobunili i pružili su podršku britanskim.

Na iznenađenje mnogih, iako oslabljen i dopunjen veslačima iz rezervnog tima Oksford je odneo pobedu nad Kembridžom. Jedan od razloga uspeha bila je taktika trenera Topolskog, da se vesla bliže obali na početku trke umesto po sredini reke, što je bilo uobičajeno. Topolski je ignorisao stav da treba da se vesla sredinom reke, jer je struja tu brža, iako su uslovi za veslanje lošiji.
Međutim, pobeda Oksforda u ovoj trci nije bila jedino iznenađenje te 1987. godine, još jedna tradicija je narušena. To se desilo kada su kapiteni veslačkih klubova Oksforda, koji su tokom pobune pružili podršku Topolskom i Mekdonaldu, a što je dovelo povlačenja Amerikanaca iz takmičenja, izabrali za predsednika udruženja upravo jednog od pobunjenih Amerikanaca. Kris Peni bio je prvi stranac na mestu predsednika udruženja veslačkih klubova Oksforda. Protivkandidat bio mu je Tom Kado-Hadson, Britanac i član pobedničke posade 1987. godine.

O pobuni 1987. trener Topolski je kasnije napisao i knjigu, a film na tu temu snimljen je 1996. godine. Smatrajući da je u knjizi ispričana samo jedna strana priče Ali Žil, članica ženske veslačke posade u vreme pobune, takođe je objavila knjigu u kojoj iznosi svoje viđenje tog događaja.

Podaci o ovom događaju u mnogome još variraju u zavisnosti od izvora. Savremenici, koji su lično učestvovali u ovom događaju i mala zajednica u kojoj se on odigrao, ne dozvoljavaju da se utvrdi konačna i nepristrasna istina o pobuni. Mekdonald i američki veslači koji su učestvovali u pobuni odbili su da učestvuju u debati o ovom događaju prilikom gostovanja na radiju BBC 2007. godine, a povodom obeležavanje 20. godišnjice od tog incidenta.

Još jedna kontroverza desila se upravo 2007. godine. Kako bi zaštitila status trke kao takmičenje između studenata-amatera, organizatori trke osmeraca 2007. odbili su da Kembridžovog veslača Torstena Engelmana proglase „Plavim“, jer je napustio studije, da bi se se priključio nemačkom nacionalnom timu u pripremama za Olimpijadu 2008. u Pekingu. Ovo je dovelo do debate o tome da li treba menjati pravila, i predloga da samo studentima čiji studijski programi traju bar dve godine, treba dozvoliti da se takmiče.

Zanimljivosti o trkama tokom godina

Trka 1877. priglašena ja za „mrtvu trku“, pošto je kako kaže oksfordska legenda, sudija „Pošteni Džon“ Felps dok je čekao da se posade pojave na cilju zaspao ispod žbuna. Ipak ova priča nije podržana zvaničnim dokumentima. U izveštaju sa trke stoji da su čamci bili jako blizu i da sudija Felps zbog gužve na cilju, koju su stvorila plovila koja su pratila regatu, nije mogao lepo da vidi ko je prvi prošao kroz cilj, ali je presudio u korist Oksforda. Čitava stvar razrešena je na sudu, a predsedavajući sudija Čiti, proglasioj e trku “mrtvom trkom“.

I Kembridž ima svoju legendu, ali veslačku. Reč je o Stenliju Mutlberiju čija je posada pobedila na četiri od pet trka u kojima je učestvovao. Mutlberi je proglašen za njboljeg veslača koji je ikada seo u čamac. Kako piše u „Tajmsu“ iz 1933 status legende je stekao zahvaljujući izvanrednim fizičkim mogućnostima, prirodnom talentu za veslanje, lepim manirima i dobroti. „Mutl“ kako je još bio poznat, razvio je svoj stil veslanja, koji su kasnije preuzele nove generacije.

Zanimljiv je i period od 1978. do 1983.godine u kome je stalno pobeđivao Oksford, a u čijem je timu u to vreme bio Boris Rankov. Rankov koji je tada već bi svršeni student, bio je poznat i priznat kao mozak i glavna snaga ekipe. Ovo je dovelo do uspostavljanja tzv. „Pravila Rankov“, po kome jedan veslač ne može učestvovati u trci osmeraca više od četiri puta kao diplomac ni više od četiri puta kao diplomirani student. Rankov je danas profesor istorije na jednom koledžu Oksfordskog univerziteta.

Poslednjih godina bilo je dosta neizvesnih i dramatičnih trka između Oksforda i Kembridža.

U trci 2002. godine tim Kembridža važio je za favorita i vodio je ubedljivo sve do pred sam cilj kada se kapiten tima Sebastijan Majer zbog iscrpljenosti onesvestio. Čamac Oksforda bio je taj koji je prvi prošao kroz cilj.

Sreća nije bila na strani Kembridža ni u trci 2003. godine. I tada je Kembridž važio za favorita, ali samo dva dana pre trke, posada Kembridža doživela je na treningu sudar u kome je povređen jedan od veslača. Posada je uspela da nađe zamenu za povređenog Vejna Pomena, ali ne i da izbegne poraz od Oksforda, iako se radilo o samo nekoliko metara.

Zanimljivo je i da su u trci 2003. godine u svakoj posadi bila po dva brata, koja su veslala na suprotnim stranama. U timu Oksforda bili su to Met Smit i David Livingston, a u timu Kembridža Ben Smit i Džejms Livingston.

Iako je u trci 2004. Kembridž uspeo da se osveti Oksfordu i pobedi , 2006. jedna loša odluka dovela ih je novog poraza. Tokom čitave trke padala je jaka kiša, koja se zadržavala u čamcima, posada Oksforda iskoristila je pumpu da izbaci višak vode, ali posada Kembridža smatrala je boljom taktikom da to ne urade. Ova odluka koštala ih je pobede, a upravo je Kembridž bio taj koji je uveo korišćenje pumpe za vodu još 1987. godine.

Kembridž je važio za superiorniju ekipu i 2007. godine njihovi individualni uspesi bili su veći od Oksfordovih. Kembridž je u svom timu imao pet povratnika u tim u odnosu na Oksfordovog jednog, a među njima su bili i najbolji svetski krmari, Nemci Torsten Engelman i Sebastian Šulte, osvajač zlatne olimpijske medalje Kiran Vest i osvajač medalje GB Tom Džejms. Uprkos snazi i boljoj tehničkoj pripremljenosti Kembridž nije ostvario ubedljivu pobedu, prošao je kroz cilj sa prednošću od samo jedne dužine broda, u vremenu od 17 minuta i 49 sekundi.

Televizijski prenosi

Univerzitetska trka osmeraca Oksforda i Kembridža medijski je dobro ispraćena i prenosi se svake godine uživo na televiziji. 2005.godine BBC je, posle 66 godina, preneo pravo preneosa trke na ITV, ali je od 2010. ponovo nosilac prava.

Jedan od najpoznatijih komentatora trke bio je Džon Sneg koji je ostao zapamćen po rečenici „Ne vidim ko vodi, ali sigurno je Kembridž ili Oksford“.
Posle njega ulogu komentatora Šampionske trke imali su od 1993. do 2004. BBC-jev Beri Dejvis, zatim Piter Druri sa ITV od 2005. do 2009.

Sponzori

Što se sponzorstava tiče, tradicionalna trka brodova između univerzitetskih klubova Oksforda i Kembridža , sponzorisana je od 1976.godine, a novac je većinom trošen na opremu i putovanja tokom priprema za trku. Sponzori nisu imali svoj logo na čamcima ili dresovima veslača, ali su obezbeđivali brendiranu opremu za treninge i imali su neka prava što se imenovanja tiče.

Neki od sponzora šampionske trke bili su „Ladbrokes“, „Beefeater Gin“, „Aberdeen Asset Management“ i trenutni sponzor „Xchanging“ čiji ugovor ističe 2012. godine.

Kontroverza je to što su prilikom potpisivanja ugovora sa Eksčejndžom posade pristale da imaju njihov logo na čamcima i dresovima u zamenu za povećanje prihoda. Do tada bilo kakve oznake su sa gnušanjem bile odbacivane, da bi se naglasio amaterski duh takmičenja. Od novembra 2009. kada je Eksčejndž postao sponzor takmičenja čitav događaj preimenovan je u Eksčejndž Trku Brodova. Trka 2012. bila je poslednja pod sponzorstvom Eksčejndža, jer se ta kompanija zbog lošeg poslovanja povukla.

Rezultati i statistike

Kembridž: 81 pobeda;
Oksford: 76 pobeda;
Mrtva trka: 1;
Najviše vezanih pobeda: Kembridž, 13, od 1924. do 1936. godine;
Kembridžove rezerve- Goldi: 29 pobeda;
Oksfordove rezerve- Ajsis: 17 pobeda;
Rekord trke: Kembridž 1998. godine 16 minuta i 19 sekundi;
Prosečna brzina 24,9 km/h, uključujući dobre struje.
Najteži veslač: Torst Engelman, Kembridž 2007, 110,8 kg;
Najlakši veslač: Alfred Higins, Oksford, 60,1 kg;
Najteža posada: Oksford 2009. 99,7 kg prosečno po članu posade;
Najviši veslač: Džoš Vest, Kembridž 1999-2002, 207cm;
Najviša posada: Kembridž 1999, 198cm u proseku;
Najstariji veslač: Majk Verli, Oksford, 36 godina 14 dana (29. marta 2008)
Najstariji takmičar: Endi Probert- kormilar, Kembridž, 38 godina 86 dana, (4. aprila 1992. godine)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.