Dimitrijević za B92: Ne idem po medalju, već zlato
Željko Dimitrijević, olimpijski prvak u bacanju čunja, kaže u razgovoru za B92 da nije otišao u Rio da osvoji medalju, već da osvoji zlatnu medalju.
NĐIzvor: B92
"Na Igre u London išao sam kao anonimus i javnost iznenadio zlatnom medaljom, ovaj put neću da budem skroman. Ove godine se od mene očekuje da odbranim London, i s pravom se očekuje. Ja ću dati sve od sebe da opravdam to, odbranim, ja ne idem u Rio da osvojim medalju, idem da osvojim zlatnu medalju, da bacim novi svetski rekord – koji će biti nadam se u metrima izražen i da se svira Bože pravde još jednom, pred prepunim olimpijskim stadionom", kaže Dimitrijević na početku razgovora za B92.
Dilemu nema ni Zoran Mićević, predsednik Paraolimpijskog komiteta Srbije.
"Željko, sigurno, on je bolji i od sledećeg, a sledeći je naš. Znači, računajte tu na dve medalje. Ukoliko bude sve ok i ukoliko se sve instance slože, ipak su to Igre. Željko trenutno drži apsolutni rekord u svojoj kategoriji. Na Svetskim prvenstvima u Dohi i Grosetu obara rekorde svetskih šampionata. Jedva čeka svoj dan za takmičenje jer je u životnoj formi", ističe Mićević.
Željko nam je potom otkrio i kako se odvijaju treninzi, pripreme za velika takmičenja...
"Pred takmičenje nailaze periodi kada se trenira i pre podne i popodne, pre podne teretana, popodne bacanje i obrnuto. Zavisi u koje vreme je planirano da bude takmičenje, pred samo veliko takmičenje, režim... Bili smo 40 dana na Kopaoniku, kao roboti, samo što nismo počeli da govorimo – 'Ti, ti...'. Tačno u minut se znalo kad je doručak, ručak, vreme za odmaranje, priprema za trening, trening, kad je masaža".
Za takav šampionski ritam potrebne su ogromna volja i snaga, za koje je prema njegovim rečima zadužena baka.
"Snage imam mnogo, nju mi je usadila pokojna baka sa kojom sam živeo. Ja sam dete razvedenih roditelja, odrastao sa bakom, kad sam nastradao, baka je posle toga umrla, a čitav život je posvetila meni. Kad sam trebao da joj obezbedim lepu starost, ja to nisam uradio, mislim da ona je moj anđeo čuvar – Gleda me odozgo i daje mi snagu da uvek dam od sebe 120-150 odsto i u tome je cilj mog uspeha", jasan je Željko.
Nastradao je sa 19 godina, kad je, šest dana posle mature 1990. godine, sa drugarima otišao da se kupa i skače u Mlavu.
"Pođem na glavu i zakucam se u stenu. Na kraju se nabijem u šljunak – 18 kopči sam imao na glavi i tu počinje čitava jedna nizbrdica koja moj život menja iz korena. Pet godina sam bio u Gerontološkom centru Jelenac, u staračkom domu u Aleksincu. Tamo nije bilo uslova za bavljenje aletikom, a 1997. godine, kada je otvoren centar za odrasla invalidna lica u Beogradu, gde smo sad, od tada počinjem da se bavim atletikom".
Pred njim je bio trnovit put – najteže mu je bilo da shvati da više neće moći da uživa u svim blagodetima života na nogama, na koje je navikao.
"I, tu nastaje problem, 99,9 % nas, osoba sa invaliditetom, klone duhom, pokori se, preda se, kuka nad sudbinom. Poenta čitave priče je da, u takvim uslovima i takvom okruženju, morate naći dodatnu snagu, dati 120% od sebe, ne dozvoliti da neko kaže jadni invalid. Poenta je da budemo borci, da se ne predamo ni pred najjačim izazovima i ovi, koji su sad putnici u Rio, u sportu su to pokazali".
Za kraj priče za našu kuću, Željko kaže da svako ima svojih pet minuta, samo je pitanje da li će ih iskoristiti.
On je svoje čvrsto zgrabio.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
