Dakar: Samo za najodvažnije

DAKAR. Zaslužuje da bude napisan samo i jedino velikim slovima. Kao što se ne može opisati ili dočarati ljubav prema rođenom bratu ili sestri, ako ste jedinac, odnosno prema detetu u slučaju da ste roditelj, apsolutno tako nedostaju reči, da se u potpunosti objasni Dakar reli avantura...Bez imalo okolišanja ili korišćenja eufemizama to je jedna ozbiljno pogibeljna aktivnost. Tokom 14 dana, koliko traje samo takmičenje, i u zavisnosti od raspoloženja organizatora, za to vreme valja prevaliti između oko 10.000 kilometara, svakako nisu za potcenjivanje. Dakar je takmičenje koje počinje i završava se u glavi. Svaki drugačiji pristup ostaviće vas na brzinskom ispiti ili na etapi, u najboljem slučaju sa spravom u kvaru, srednje loše je da prilikom pada pukne koja kost i najlošije da vam se bore za život. Jednom rečju Dakar je samo za najodvažnije. Gledano iz domaće perspektive, Dakar avantura je grozno skupa zanimacija. Iskreno govoreći i takmičari iz mnogo bogatijih i tehnički razvijenih zemalja, nisu odavali utisak da se razbucuju u bilo kom pogledu. I sam broj takmičara u sve četiri kategorije u odnosu na prošlu sezonu, govori u prilog činjenici da je svetska ekonomska kriza uzela danak, tako da su ove godine došli samo oni pojedinci koji imaju novac, i u isto vreme nemaju preča posla.Na stranu sa fabričkim timovima, koji raspolažu sa ogromnim budžetima i koji su tu iz samo jednog jedinog razloga, da osvoje Dakar, jer je to stvar prestiža. I naravno, kako bi sutradan potencijalni kupac automobila, ako je u nedoumici šta da pazari, mogao da se odluči po principu, kupiću pobednički brend. Ujedno od toga nema bolje i jače reklame. Što se tiče organizatora njemu ide u prilog da se što više vodećih predstavnika auto industrije pojavi na takmičenju, jer na taj način i njemu daju na važnosti, kako bi od sponzora dobio više novca. Bez uvijanja i polemisanja, čitava priča se zasniva na novcu, i te ne bilo kakvom, već velikom, ogromnom za naše prilike. Primera radi, jedan kamp tokom 14 dana izgleda kao veće vašarište po gradovima u Srbiji. Tu se vrzma bukvalno armija ljudi u nameri da odradi sve neophodne pripreme za dolazak takmičara, posle napornog dana. A, njih iskreno govoreći jedino na početku nije malo, plus prateće ekipe, pa novinari, gosti i bez VIP zvanica se svakako ne može.Bivak, ili kamp, kako ko više voli, priča je za sebe. Dakar reli se sastoji od nekoliko bitnih segmenata, a kamp je jedan od njih. U zavisnosti od grada do grada, kojem u posetu dolazi veliki šareni karavan, takvi su i kampovi. Od utrine u Kolonu, gde se svako malo može udavati u blatu, preko Kordobe, gde smo bukvalni bili u vojnom objektu, do autodroma u La Riohi i oboda pustinje u Fijambali. Bez ulaska u kamp nema kompletne slike o Dakaru. Etapni delovi i svakako brzinski ispiti su bitni, ali kada na kraju dana vidite umorne jahače kako metalnog konja daju u ruku mehaničarima, koji ga kao osice odmah opkole i krenu da rade, do posada koja se na jedvite jade izvlače iz automobila ili kamiona, sve vam je jasno. Na sve strane samo vri kao u košnici. Zuje agregati, dovikuju se takmičari, mehaničari, miriše hrana iz poljske kuhinje, a iz šatora gde su medicinske ekipe, začuje se po koji jauk i tako do povečerja, kada takmičari odlaze na spavanje u šatore, a vrednim mehaničarima ostaje da se izbore sa nastalim kvarovima, do ranih jutarnjih časova, kada sledi nastavak.Čim svane krene nova jurnjava, demontiranje šatora, oblačenje opreme, odlazak na doručak i u sedlo. Itinerer sve govori, samo ga valja pratiti. Prva etapa ako je malo duža, služi da se takmičari rasane, i zagreju mišiće, posle ležanja u vreći na podmetaču. Sledi brzinski ispit, sa nekoliko kontrolnih punktova i vremenska kontrola, na kojoj se upisuje ostvareno vreme. Onda mahom nije kraj, izuzev u par situacija, kada su sa brzinca odmah ulazili i kamp, ali tada se zna da niko u sebi više nema ni atom snage, sledi drugi vezni sektor. Bilo je situacija kada takmičar po ogromnom kampu luta i traži svoje. Na licu mu se jasno očitava da mu tih nekoliko stotina metara, ali možda i koji kilometar teže padnu, nego sva ona jurnjva tokom dana. Kako je takmičenje odmicalo, tako se broj učesnika osipao, a shodno tome i kampovi su bili manji. Organizator je tokom prvog dela takmičenja u Fijambali odradio prvo sito, tako da je tog dana otpalo dosta učesnika. Međutim, to mu nije bilo dovoljno pa je pre pauze u Antofagasti, još jednom sve takmičare stavio na ozbiljno iskušenje u Atakami. U nastavku, ništa slabiji ritam, a vrhunac su bila tri poslednja dana, kada je predvideo više od 2.000 kilometara za kraj. Poslednji bivak u Santa Rosi de la Pampa bio je najmanji i možda sa najopuštenijom atmosferom, jer ko je preživeo sva predhodna iskušenja, definitivno zna da vozi i zaslužio je ciljnu rampu u Buenos Airesu. Bogata večera, pečene kravice, i čuvena vina iz Mendoze služeni su u izobilju.Tih poslednjih nekoliko dana u Argentini muvajući se kroz kamp, jasno se mogla osetiti bliskost među svim učesnicima, počev od takmičara, preko mehaničara, novinara i celokupnog osoblja organizatora. Potreba da se istraje i bukvalno preživi, neopisivo je jaka i snažno spaja ljude. Praktično budi onaj praiskonski nagon u svima, i čini da se mekano prevaziđu sve barijere, jezičke, kulturološke, verske. Biti samostalni učesnik na Dakaru poput Gabora Sagmajstera, iziskuje dodatne napore. Za razliku od prošlog izadanja, kada je tokom dana vozio, a uveče bio prvi asistent mehaničarima iz Mađarske, ovoga puta je bolje prošao. Kajzer Torsten i njegova ekipa bili su na visini zadatka. Nemački vredni, radni i odgovorni, olakšali su našem takmičaru nastup na 31. Dakaru. Do povratka u Srbiju deli nas još 14.000 kilometara do Frankfurta i tričavih 2.000 do Beograda. Gužva na aerodromu u Buenos Airesu i pauza od šest sati u Nemačkoj biće poslednji napor, pred svečani doček na Nikola Tesla vazdušnoj luci u otadžbini.