Dan koji je trajao dugo...

Sreda, 25. maj 2005. godine, jedan od onih dana koji će mi u sećanju ostati kao veliki i važni... Od jutra se 'igralo' veliko finale. Ne samo zbog toga što su ulice bile pune navijača, ne zbog pitanja istanbulskih taksista – Liverpul? Milan? Ni zbog činjenica da je svaka kafana, mehana, restoran, kiosk, imala poseban 'diskaunt' za navijače. Moglo bi da se zanoveta šta je popust kada cena nije napisana i varira od slučaja do slučaja...I kada je snižena cena viša od one prethodne, jer – to je taj dan. Turska je, po mnogim stvarima, skroz evropska zemlja, ali, računi su potpuna egzotika, na nekim mestima ih i 'proizvode', ali i bacaju u prikladnu kanu ispod kase, bez želje da vas opterećuju ciframa... Nije ni zbog toga što su turski trgovci (dan ranije pohvaljeni za preciznost u stvaranju 'originala'!) proizvodili najneverovatnije imitacije dresova učesnika finala, ali ih i lagano prodavali novopečenim navijačima iz unutrašnjosti ili azijskih i zemalja jugoistočne Evrope. Pa sada, ako se negde jedno 'O' manje u imenu četvorostrukog prvaka Evrope ili dres odaje činjenicu da kreator nikada nije video ni jasnu fotografiju originalnog... Gužva? Sigurno nije dokaz, gužva je i tako svakoga dana, u podne ili tri posle ponoći, u centru centra ili dvadesetak kilometara dalje. U sredu, kao i u utorak ili nedelju... Kažu da je šteta što nismo videli kakve su večeri u petak u subotu, tada ne može da se prolazi ulicama. Nisam teško podneo taj propust, više mi se sviđaju ulice kojima može da se hoda.Prosto se osećalo da je veliki događaj sve bliži, da se Nešto događa. Ne pamtim kada me je toliko ponela neka utakmica, otišao sam do Ataturkove palate, ako je po delu i rečima bio zagovornik republike, onda je po izboru mesta za 'život i rad' bio pravi sultan. Nije dovoljno reći da je raskošna, potpuno je fascinantna. Bila bi i lepša da nema patetičnih vodiča i obilja sumanutih pravila o tome 'kako se obilazi'. Ali, to je samo epizoda... Pravi deo priče je na stadionu 'Ataturk', kako bi se, uostalom i zvao? Em Olimpijski (kandidature i kandidature u najavi), em nacionalni (igraće reprezentacija Turske) na njemu, em zaista veliki i prilično lep. Prilazi ogromni, slobodni, hektari betona i put sa strane na stranu od dvadesetak minuta. Uz asistenciju 'Supervizora' koji ne zna engleski, ali shvata šta nam treba i hoće da pomogne. Hvala mu, gde čuo, gde ne čuo, dvadeset minuta i desetak novih objašnjenja kako da se dođe do novinarskog dela. Najnezanimljivijeg.Mnogo je veselije bilo ispred tribine sa navijačima Liverpula. Došli su, hvala na pitaju, oko tri (igralo se u 21.45 po lokalnom vremenu), a na stadion ušli pola sata pre početka utakmice. U međuvremenu su 'malo' pili i pevali. Potrudili se Turci, dovukli silno ozvučenje, ali slušalo se ono što se dopadalo 'Crvenima'. Ako je pesma po njihovoj volji, učestvuju, više nego aktivno, ako im se ne svidi – pevaju jače. 'The Best of The Beatles' – 'We all dream of a team of Carraghers, A team of Carraghers, A team of Carraghers', 'Let it be, let it be, let it be, Stevie G, The local lad turned hero, Stevie G...' ili 'Cisse, all the kop have come to watch you play, and we're hoping for a goal today, oh we believe in you Cisse', pa festival mediteranskih tema, 'Steve Gerrard Gerrard, he scores from 40 yards, he's big and he's fuckin' hard, Steve Gerrard Gerrard!', na Que Sera Sera, pa 'Rafa Rafa Benitez, Xabi Alonso, Garcia e Nunez, Rafa, Rafa...' da, La Bamba, samo smislenija, ili himna Lujzijane, 'You are my sunshine' u kojoj se ne pominje Sunce nego 'Luis Garcia, he drinks Sangria, he comes from Barca to bring us joy...'. I 'standardi' - 'YNWA', 'When the Reds go marchin' in...', 'Pride of Merseyside', deset ili sto puta, sve pijaniji i sve veseliji. I bez trunke besa i mržnje, toliko mirni da se čovek zapita zbog čega neki od njih imaju sto kilograma mišića i veći deo kože iscrtan... I gde su im prednji zubi i odakle im ožiljci na glavama. Većina ih se, ruku na srce, uklapa u sliku mirnog radnika, dobrog studenta ili 'nekadašnjeg' mangupa. Ovde su došli da vide da li će se 'velike uši vratiti kući'.Sa druge strane su bili 'crveno-crni'. Ne znam njihov jezik, neka bude da je to jedan od razloga za to što su mi se učinilo da su manje zanimljivi. Došli su znatno kasnije, ušli na tribinu mnogo ranije, pripremili (i izveli) koreografiju, najjednostavniju, podelili crne, crvene i bele 'kabanice' po brojevima redova i sedišta na tribini, obojili je lepo. Imali su i dve velike zastave. I pevali. Malo pre utakmice, malo do 2:0, nešto više od prvog gola Krespa do Džerardovog za 1:3. I onda, skoro ništa do kraja. Verovatno nemam pravo da navijam, siguran sam da poraz u finalu Lige šampiona mnogo boli, slažem se da Milan ima bolje pojedince. I da je veliki klub. I o utakmici ne mogu da pišem.Takve se ne opisuju, uostalom ko voli fudbal – gledao je ovu i dobio nagradu za sve pobede Juventusa od 1:0, Benitezove i Murinjove partije šaha, teške i na trenutke posebno dosadne 'čekalice' evropskih velikana, neke utakmice u kojima se mnogo razmišljalo i malo igralo. Ova je bila sasvim dobra. I pamtiću je, siguran sam, dok sam živ. Neka se ne ljute oni koji navijaju za Milan, siguran sam da se Onako Kako Su Se Radovali Crveni niko drugi i nikada ne raduje. Plakali su u poluvremenu i pevali, bilo je 0:3. I pevali i pili od ponedeljka do četvrtka... Sve je to, za njih bio jedan dan...