Šeki: Tata je morao da plati da me gleda, Pele je bolji od Mesija
Dragoslav Šekularac, jedan od najboljih fudbalera u istoriji naše zemlje, gostovao je u emisiji "Veče sa Ivanovim Ivanovićem".
Nemanja ĐorđevićIzvor: B92, TV Prva
Popularni Šeki govorio je o mnogim anegdotama iz svoje prebogate karijere i života, o tome kako gleda na današnji fudbal, incidentu koji mu je promenio život, o tome da li je bolji Lionel Mesi ili Pele, kako su ga Australijanci doveli u red.
Legendarni Šeki je početkom šezdesetih godina prošlog veka bio na vrhuncu karijere i slave, a krasile su ga neverovatna tehnika, dribling i lakoća s kojom je igrao.
Nastupima u njegovoj Crvenoj zvezdi, u kojoj je stigao pravo iz gimnazije, zaradio je zvanje druge "Zvezdine zvezde", ali i večno poštovanje svih ljubitelja fudbala u našoj zemlji.
“Mene nisu odmah primili u podmladak, već tri momka iz moje škole za koje sam ja bio ’bog’. Bio sam mali i sitan, što su mi upravo i naveli kao glavni razlog zašto nisam primljen. Sva sreća da je u tom trenutku u mlađim kategorijama radio i trener po imenu čika Mitke. Došao je da me gleda u Drugoj muškoj gimnaziji, poveo me sa sobom u Zvezdu i odmah me poslao da skupljam lopte iza gola. Takođe, do početka rada s njim, nisam znao ništa da uradim levom nogom – posle čega mi je zabranio da šest meseci igram desnom. Naučio me da ne igram levom, naučio me je da ne srčem supu... Naučio me je milion stvari... Hvala čika Mitke, da nije bilo tebe ja nikada ne bih postao igrač. Imao sam sreće da je on bio tu...“, počeo je priču Šeki, dok je ustajao i skinuo kačket u znak poštovanja prema prvom učitelju i potom u dahu nastavio:
“Fudbal sam igrao po školama širom Beograda, iako sam je mrzeo. Pošto me je tata tukao i zabranjivao da igram fudbal, kada sam postao igrač rekao sam mu – ’Hoćeš da gledaš Šekularca? Sad idi kupi kartu. I celog života je kupovao kartu da bi mene gledao. Danas mi je krivo što sam bio tako grub... ’Hobi’ mu je bio da me pljuje i psuje sa tribina, pa je malo nedostajalo da jednom prilikom dobije batine. Na kraju je izvadio legitimaciju kako bi dokazao da je Šekularčev tata“.
Da se dokaže u najtrofejnijem našem klubu trebalo mu je tačno 270 minuta, odnosno tri utakmice za drugi tim.
|
“Trebalo mi je tačno petnaest dana, odnosno tri utakmice za drugi tim Zvezde kako bih pokazao da mi je mesto među prvotimcima. Prvi meč je gledalo 150 gledalaca, drugi 1.500, a treći 15.000. Januar mesec, 1955. godina, hladno... Kada se prvi tim vratio sa turneje iz Južne Amerike, odmah su me ubacili među najbolje i tu sam i ostao“.
Idol i uzor bio mu je predvodnik generacije crveno-belih iz sredine pedesetih godina prošlog veka – čuveni Rajko Mitić, prva 'Zvezdina zvezda' i čovek koji danas ima spomenik ispred stadiona u Ljutice Bogdana 1, koji ujedno nosi i njegovo ime.
“Rajko Mitić je jedina prava, a ujedno i najveća legenda Crvene zvezde. Zašto? Nije otišao u inostranstvo, nije otišao u nijedan drugi klub, nije želeo da napusti svoju porodicu, nije ucenjivao Zvezdu... Zbog svega što je uradio, smatram da je zaslužio spomenik ispred stadiona, zaslužio da se taj isti stadion zove po njemu. Umeo sam satima da ga čekam ispred kao bih imao tu čast da ga vozim od Marakane do Slavije. To je bio samo moj način da iskažem poštovanje prema čoveku koji je oblikovao Crvenu zvezdu. Svi mi smo, na neki način, dobili nešto od Zvezde – novac, stanove, ovo, ono... A, on nije ništa dobio“, jasan je Šekularac.
Ipak, nije saglasan sa načinom na koji se ulazi u spomenuto društvo, koje osim njega i Rajka čine i Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon, Dragan Stojković Piksi i generacija iz 1991. godine koja se popela najpre na krov Evrope, a potom i sveta, ističući u prvi plan Boru Kostića, najboljeg strelca u istoriji crveno-belih.
“Mislim da je publika ta koja određuje takve stvari, a ne klub. Istovremeno, mislim da je žalosno da barem još deset legendi, po mom mišljenju, nije promovisano na taj način. Ali ne bi ih zvao ’Legendama zvezde’, već bih ih svrstao u to društvo od dvadeset, trideset, pedeset odabranih imena – onih koji su toliko dali klubu, a da ovo bude samo jedan način da im se Zvezda donekle revanšira za njihov doprinos. Sve u svemu, kao što sam i rekao, legende treba da bira publika, a ne rukovodstvo. Ne znam kako se danas biraju ’Zvezdine Zvezde’, ali isto tako ne znam kako se oseća Bora Kostić koji je postigao 1.200 golova, dok ja, bez njega, ne bi bio ni Š od Šekularca“.
Ljudi su često u šali govorili da je od spomenutih 1.200 pogodaka Kostića Šeki namestio barem 1.119.
|
“Kažem mu ja, pošto je sudija dosudio prekršaj na četrdeset metara – ’Boro, idi tamo da ti centriram’, a on će meni – ’Daj, pusti daću gol’. Stanem, prekrstim ruke i gledam kako će da je šutne, a ona ode pravo u raklje. Pa se okrene ka meni i kaže mi – ’I ovo si mi namestio’. Bora je bio strašan igrač, golgeter, duhovit i sigurno da je zaslužio mnogo veća priznanja. Hvala i njemu što me je učinio onim što sam danas jer je, između ostalog, u ’pola noći’ znao gde ću da mu iscentriram – uvek je bio na pravom mestu. Jesam mu namestio mnogo golova, ali je bio, brate, majstor svetske klase“.
Istovremeno, narod je momka rođenog u Štipu video kao velikog ženskaroša, šaljivdžiju...
“Ne mogu ja da budem mnogo duhovit kada se služim sa 300 reči. Ja nisam učio školu, ja sam igrao fudbal – prema tome ja duhovit ne mogu da budem. Mislim da sam bio šarmer. Hoću da pokažem publici da protivnik, kome je trener rekao da se ne odvaja od mene, ne može da me čuva. Ja deset metara na jednu stranu, on za mnom... Ja deset metara na drugu stranu, on za mnom... Ja izađem sa terena na zapadnu tribinu, sednem među navijače, a on stoji pored aut linije i čeka me. Nije to bio šarm, već neka moja drskost u želji da pokrenem masu“.
Važio je i za velikog boema i trošadžiju, pa je shodno tome najveći mit onaj da je cipele brisao novčanicom od 5.000 dinara, a tu je i priča kada su on i njegov prijatelj Zoran Miladinović, legenda Partizana, rameznili nekoliko dodavanja na večitom derbiju na zaprepašćenje svih prisutnih.
"Ljudi vole da preuveličavaju stvari kada sam ja u pitanju, pa su tako pričali da sam novčanicama od 5.000 dinara, popularnom ’pethiljadarkom’, brisao cipele, a to nije bilo tako. Znao sam da je Vladica Popović bio ’težak’ na novcu, pa izvadim štos para, obrišem cipele i vratim ih u džep. Samo da on vidi da ja imam pare jer ih u moje vreme nije bilo u fudbalu kao danas. Tako i da priča, ja sam se dogovorio sa mojim prijateljem – razmenimo pâs na početku, ja dam mom igraču i idemo dalje“.
Tada je bilo potpuno normalno da navijači večitih rivala zajedno provode vreme, idu na stadion da navijaju, nešto što je danas apsolutno nezamislivo.
|
“Želim da istaknem i još jednu stvar, a to je da smo mi igrali na stadiona Partizana jer se naš u tim trenucima gradio. I tada nije bilo kao danas, da ne smeš da sediš gde hoćeš, već samo pored svih. Mi smo se družili potpuno normalno, ko god da pobedi, niko nas nije dirao. Bili smo strašni prijatelji. Uostalom, moji najbolji prijatelji su Zoran Miladinović, Velibor Vasović, braća Srđan i Zvezdan Čebinac – sve partizanovci, nerazdvojni drugovi i kućni prijatelji. Nisam saglasan sa ovime danas – da Partizan i Zvezda treba toliko da se mrze, biju... Stavi ti Partizanov šal, ti Zvezdin i sedite i navijajte za svoj klub. To je za mene apsurd“, smatra Šekularac.
Od svih stvari za koje ga vezuju, kaže da je jedino tačno da voli kocku, pa i danas igra tikete iako, kako kaže, nema sreće.
“Mene bije glas da sam bio ženskaroš, ali nije baš tako. Dok kocku volim, i dan danas popunjavam tikete iako ništa nisam dobio još od ’41. Sećam se jednom prilikom, čini mi se u Južnoj Americi, prilazim saigračima, oni igraju karte i ja im, pun sebe, kažem – ’Šta vi tu kao igrate karte, a meni Aca Obradović dao 300 dolara’. A oni meni kažu da je njima dao po 1.000. Ja odem kod njega – ’Čika Aco, ja najbolji igrač, vi meni date samo 300, a njima po 1.000’, on mi odmah odgovara – ’Pa tebi Šeki da sam dao i 5.000 ti bi sve potrošio’. Nije mi dao razliku, kaže da mi je i ovih 300 bilo dovoljno za trke konja. Tada je 300 dolara bila ogromna para, 1.000 je koštao auto“.
Najbolje godine karijere bile su mu od 1955. do 1962. godine, kada je nastupio na svoja dva Svetska prvenstva, i Olimpijskim igrama, prvo u Švedskoj, a zatim i u Čileu. Upravo zbog igara na Mundijalu u Južnoj Americi zaludeo je svetske medije, zaradio ocenu 11 od eminentnog časopisa' France Football' za nastup protiv Urugvaja i postao prvi igrač sa ovih prostora koji je zaradio mesto u najboljem timu najvažnijeg turnira.
“Od 1955. do 1962. su bile moje najbolje godine, posle toga su došle kazne i sve ono drugo. Te 1962. sam dobio ocenu 11 na Svetkom prvenstvu, bio deo najboljeg tima Mundijala kao prvi jugoslovenski igrač kome je to pošlo za rukom. Kada sam u Parizu igrao utakmicu protiv Pelea, sutradan u novinama naslov – Pele zaboravljen pored Šekularca. Tu je i meč u Štutgartu, kada je ceo stadion navijao za mene iako sam ja driblao njihove igrače. To je za mene priznanje, pored nastupa na Svetskim prvenstvima, navijači. Ne priznajem fudbalere koji sami za sebe pričaju ovo ili ono, izvoli – pokaži na terenu ko si i šta si. Hvala publici što me je poštovala i volela“.
Međutim, sve je promenila prvenstvena utakmica u Nišu kada je udario sudiju Pavla Tumbasa i zaradio osamnaestomesečnu suspenziju.
|
“Sudija Tumbas me je provocirao, ali to je moja glupost. Ja sam sâm sebe uništio bez obzira na sve šta mi je pričao. Neverovatno mi je da se sve tako namestilo, u utakmici koju nije trebalo da igram, protivnik je vodio 3:0 i da bude sve prisutna nervoza... Opet, od sudbine ne možeš da pobegneš. To tvrdim i danas kada imam i 80 godina, nemoguće je pobeći. Nije meni bilo lako da, u to vreme, bez novca i gotovo ičega nosim toliko breme slave. Nisam imao ovu glavu za one noge, a sada je obrnuto – sada imama dobru glavu za loše noge“.
“Bio sam kažnjen na godinu i po dana, nisu hteli da me prime u vojsku, pa su me onda poslali u armiju i dali mi puškomitraljez da nosim i da sa njim jurišam uzbrdo i nizbrdo. Samo kako bi oni dokazali da nema protekcije. Danas kad gledam na to, sramota je da ti jednog Novaka Đokovića teraš uzbrdo-nizbrdo, a on dao toliko toga za ovu zemlju. Neverovatne scene, ja nosim puškomitraljez, a nas prati na stotine ljudi samo kako bi videli mene“.
Pored toga, najviše žali za propalim transferom u Juventus. Zvanično saopštenje bilo je da Šeki ne može u Juve, za tada rekordnih 800.000 dolara, 'jer mora da ostane da zabavlja radničku klasu', ali on veruje da je razlog bilo nešto drugo.
“Đovani Anjeli je tri dana bio ovde kako bi pregovarao sa mnom. Ali, oni me nisu pustili da idem u inostranstvo jer Anjeli nije hteo da ide da pregovara sa vrhom države o fabrici Fijata, već je došao zbog jednog ’fudbalerčića’ Šekularca, a ne zbog Jugoslavije. U stvari, da je Anjeli samo otišao do te fabrike, sve bi bilo u redu. Ja bih igrao u Milanu ili Juventusu... Ipak, ne mogu da garantujem da bi sa tolikom lovom bio normalan, sigurno bih opet napravio neku glupost“.
Za kraj, jedan od najdarovitijih igrača sveta prisetio se i kako je sebe sprečio da u srcima zvezdaša ostane upamćen i kao trener koji je predvodio najbolju generaciju u klupskoj istoriji – onu koja je u Bariju osvojila 'ušati pehar'.
“Umeo sam sa tom generacijom, doveo sam ih do duple krune, ali sam opet napravio glupost kada sam u Kelnu gurnuo redara i zbog toga sam bio kažnjen. Ali moram da kažem da je Zvezda ispala veoma korektna prema meni, isplatila me je i lepo sam se oprostio. Rekao sam Ljupku Petroviću, izvoli na gotov tim, tim koji sedam meseci nije izgubio utakmicu. A i danas je tako, Zvezdu i dalje jako volim, korektni su prema meni. Zvezda me je sve naučila, Zvezda mi je sve dala i ovaj crveni džemper na meni je u njenu čast. I danas mi pomaže i ne znam šta bih bez nje“, zaključio je priču Dragoslav Šekularac uz osmeh.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
