Luisa Fernandeza nikada nisam sreo ali je jedan od ljudi koje zaista ne volim. Spuštene štucne i radost bez trunke elegancije, pogođen penal i velika nepravda. Meksiko '86 staje mi u tu noć kada je Francuska eliminisala Brazil posle penala.
Bio sam u Italiji '90, Kaniđin gol prihvatio muški, kao pravi devetnaestogodišnjak, ali sam tada shvatio da to sa koliko strasti navijam za Brazil i to kako gledam utakmice SFRJ nije isto...
SAD '94, od onih koji su zagovarali potpuni bojkot jer nas nije bilo, svetskog bez Panini sličica u Beogradu, Brazila sa timom koji se ne pamti, isključujem ekstremne ludake u koje i sam spadam, i teške godine na ličnom planu... U najkraćim crtama, to je ram ali je slika Tafarel na kolenima i Roberto Bađo sa rukama na glavi.
I ja, na nekoj reci, pijan, srećan, blažen... Verovao sam da je jedini normalan kraj bilo kojeg svetskog prvenstva taj i takav. Dunga sa peharom, i Zinjo, Mazinjo i njima slični tipovi kao reprezentativci Brazila koji osvajaju titulu posle 24 godine čekanja, dugog čekanja...
Ko je u stvari Karlos Kaetano Bledorn Veri?
U vreme Argentine '78 sam imao sedam, slabo se sećam ali znam da nisam shvatao zašto Brazil ne igra u finalu. Pamtim papiriće, Lukea, Kempesa, ne sećam se utakmice za treće mesto.
Španiju '82 sam gledao na moru. Otišao sa školom, razboleo se, Jelsa ili Jakljan, lagao da mi je dobro da bih gledao Brazil - Italija. Sećam se Rosija i znam da nisam plakao jer je bilo puno dece. A plakao bih.
Karlos Kaetano Bledorn Veri, za neke samo Dunga, je čovek koji je odigao 91 utakmicu za reprezentaciju Brazila, postigao i šest golova, igrao po velikim brazilskim klubovima, skoro deceniju proveo u Evropi, bio selektor Brazila, četiri godine.
I ima titulu prvaka sveta kao igrač, Kopa Amerika, tri puta, kao igrač i kao selektor, Kup konfederacija, opet kao igrač i kao selektor, olimpijsku medalju, i to u obe uloge, titule sa Internasionalom, Vaskom, Džubilo Ivatom, bio je igrač godine u Japanu.
Kada je završio igračku karijeru bio je šesti na listi igrača sa najviše nastupa u dresu reprezentacije, sa jednom utakmicom manje od Pelea i Rivelina. U međuvremenu su ga prestigli Kafu, Roberto Karlos, Lusio, Ronaldo, Ronaldinjo, Žilberto Silva i Robinjo.
I tako su stvari došle na svoje mesto.
Kao što je Roberto Rivelino možda najpotcenjeniji fudbaler svih vremena tako je i Dungi sudbina namenila više nego što je talenta imao. Mnogo više.
Bio je fanatičan radnik, kao mlad igrač, kada je stigao do reprezentacije, 1987. godine, zatekao je malo majstora i puno dvadesetogodišnjaka koji su se borili za mesto pod suncem. Iz te ekipe, koja je osvojila Kopa Amerika na koji je Karlos Alberto odveo najmlađi tim Brazila ikada, do titule prvaka sveta stigli su Rikardo Roča, Miler, Žoržinjo, Rai, Romario i Dunga.
Nije bilo Rikarda Gomeša, kapitena tima koji je zbog povrede otpao dan pred Svetsko prvenstvo 1994. godine. Traku je predao Raiju. Onda je ovaj odigrao loše prvu fazu, ostao bez mesta u postavi pa je, logično, čast da stavi traku pripala Dungi.
Ali, da ne bude zabune, jedno su simpatije a drugo činjenice.
Karlos Bledorn Veri je revolucionar, igra zbog koje su u Brazil bili zaljubljeni svi romantični poklonici fudbala je bila dovoljna za titule nekada. U vreme modernog fudbala, od onoga što su u Brazilu, sa krajnjim prezirom, nazivali 'Era Dunga' ostaju dve titule, dve od ukupno pet, iz 1994. i 2002. godine, jedna direktno, jedna kao posledica promene pristupa.
"Ono što ja želim je da pobeđujem, zaista želim pobede. Nebitno je da li se nekom sviđam ili ne, ono što se na kraju broji je rezultat na terenu," pričao je još kao igrač a ponavaljao kao selektor.
Prošao je kroz mučne periode, više puta, 1990. je debitovao na prvenstvu sveta, imao manje slobode u igri nego bar polovina saigrača i na povratku u Brazil okarakterisan kao glavni krivac za neuspeh.
A on je samo igrao drugačiji fudbal, sporiji, sa više snage nego umeća, okrenut više odbrani svog gola nego napadu na onaj drugi, i svako pošten će morati da prizna da je Brazilu taj zaokret doneo titulu. Šveđani su ih nadigrali, Holanđane nisu nadigrali i dobili su najdosadnije finale svetskih prvenstava ikada.
Ali je titula stigla u Brazil a Dungina misija završena je uspešno.
‘Izgubljena’ 1990. godina ostala je daleko iza, skoro da je zaboravljena, a na Svetsko prvenstvo u Francuskoj, 1998. godine, Brazil je stigao kao favorit. I, uz sitne oscilacije, to je bio do finala. Nikada neću shvatiti šta se dogodilo te večeri u Parizu osim što je domaćin dobio 3:0 a Dunga završio igračku karijeru.
Postao je trener, koliko su ga malo voleli kao igrača i u odnosu na to kako su ga prihvatili kao selektora, kao igrač je bio obožavan. Posle pobede u Japanu i Južnoj Koreji i za Brazil skromnog četvrtfinala u Nemačkoj, dobio je priliku.
Sve se poklopilo, Dunga po svom, brazilska javnost po svom, stalni konflikti sa novinarima i bivšim selektorima, mučne kvalifikacije u kojima je počeo sa dve pobede u šest kola, na kraju i odluka da u Južnu Afriku ne odu Ronaldinjo, Adrijano i Pato.
Pele ga je podržao ali i, nehotice, prokleo.
"Verujem u njega, ima sve što je potrebno da bude uspešan i kao selektor. Samo, u ovoj igri je potrebno imati i sreće," rekao je Pele a Dunga je svoju sreću negde, ipak, potrošio...
Kao da se umorio ranije, već 2009. je rekao da odlazi posle Svetskog prvenstva bez obzira na rezultat i činjenicu da se sledeće svetsko prvenstvo igra u Brazilu, to potvrdio dan posle eliminacije u četvrtfinalu od Holandije.
"Biti selektor reprezentacije Brazla jeste privilegija i ima puno prednosti, ali je ta uloga i vrlo zahtevna. Pritisak je ogroman, a taj pritisak oseća i moja porodica", rekao je Dunga šest meseci pred početak prvenstva, a posle završetka mirno ponovio odluku.
"Svi smo znali kada sam došao da ću biti ovde četiri godine. Tužan sam i teško mi je, niko nije pripremljen za poraz.“
Otišao je sa klupe Brazila, kratko vodio Internasional, klub u kojem je počeo i završio igračku karijeru i osvojio prvenstvo države Rio Grande do Sul. Danas je bez posla kao trener, posvetio se radu sa decom.
Za kraj, rođen je 31. oktobra 1963. u Ižui, gradu od 80.000 stanovnika, a nadimak Dunga dobio je kao klinac, bio je niži od ostale dece i nazvali su ga po jednom od sedam patuljaka iz bajke o Snežani, po Tupku...
Za Internasional, Korintijans, Santos i Vasko da Gamu odigrao je samo oko 90 utakmica, u Seriji A za Pizu, Fiorentinu i Peskaru 170, za Štutgart 50, za Džubilo Ivatu 100.
Bilo je boljih zadnjih veznih, bilo je, puno baš, većih majstora fudbala. Ima trofejnijih i voljenijih, dugotrajnijih. Ipak, nema tog izbora 100 priča o Brazilu u kojem nema mesta za Karlosa Kaetana Bledorna Verija...