Eleno du Freitaš – I Eva Peron ga je koštala istorije

Na samom startu našeg odbrojavanja do Mundijala u Brazilu, pisali smo vam o čuvenoj utakmici između Selekaa i Urugvaja 16. jula 1950. godine nazvanoj Maracanaço (Marakanaso). Na novoizgrađenoj, krcatoj Marakani, Brazil se spremao da osvojio svoje prvo Svetsko prvenstvo, ali su ih Urusi sprečili u tome i pobedom od 2:1 utišali svih 160 hiljada okupljenih gledalaca.

Upravo je taj trenutak bio nalik na ogledalo Elenove karijere, koji je propustio prvi posleratni Mundijal, iako je bez premca bio najbolji igrač tog vremena. Destruktivan stil života, odanost alkoholu i cigaretama, beskompromisan karakter i labilna “glava” koštale su ga jedine prilike da oseti čar igranja na svetskoj smotri fudbala. Cela brazilska fudbalska javnost bila je saglasna da bi njihovoj zemlji upravo on doneo željenu titulu.

Eleno je bio prava fudbalska zvezda pre nego što je Brazil zavladao igrom na fudbalskom tepihu, mnogo pre nego što je iko čuo za Pelea, Garinču, Rivelina, Vavu, Žilmara, Sokratesa i ostale. Momak rođen u malom mestu na jugoistoku Sao Žoao Nepomuseno, od malih nogu pokazivao je raskošan talenat, a primećen je kao i mnogi drugi mladi momci. Posle smrti oca, tada 12-godišnjak preselio se sa porodicom u Rio de Žaneiro, da bi ga pet godina kasnije primetili kako žonglira pomorandžom na čuvenoj Kopakabani.

Već sa 19 godina bio je u prvom timu Botafoga, gde je od prve utakmice počeo da piše istoriju. Eleno se odlučio da krene stazom profesionalnog fudbalera, iako je vodio poreklo iz bogate porodice i imao advokatsku diplomu.

Četrdesetih godina 20. veka bio je omiljen među navijačima Botafoga. Postizao je golove, mnogo golova. Fanovi su mu posvećivali pesme, na šta im je on odgovarao igranjem sambe, a nekada je i delio banane prisutnima u gledalištu. Na 235 utakmica za ovaj brazilski klub postigao je 209 golova, dok je za nacionalni tim mreže tresao 19 puta, na 18 mečeva.

Brazil je tokom sledeće decenije počeo da pravi velike rezultate, stvorivši legendu Pelea, po mišljenju mnogih najboljeg igrača u istoriji fudbala. Međutim, ljudi koji su gledali Elena tvrde da je on bio nešto najbolje što je ova igra mogla da ponudi. Zbog svog stava i temperamenta poredili su ga sa besnim psom. Njegovo ponašanje kako na terenu, tako i van njega, nikoga nije ostavljao ravnodušnim, a lakoća kojom je postizao golove očaravala je mnoge književnike tog vremena.

„Eleno bi bio okrenut leđima golu. Lopta bi stigla kroz vazduh, a on bi je 'zarobio' grudima, ne dozvolivši joj da padne na zemlju. Njegovo telo bi se uvijalo, dok bi se lopta i dalje 'odmarala' na njegovim grudima. Između njega i gola stajalo bi mnoštvo protivnika. U oblasti Flamengo bilo je više ljudi nego u čitavom Brazilu. Ukoliko bi lopta udarila o zemlju, on bi to smatrao porazom. Tako bi Eleno lagano krenuo i mirno prolazio između protivničkih linija, dok mu se telo i dalje uvijalo, a lopta stajala na prsima. Niko ga nije mogao oboriti, a da ne napravi faul. A, on bi već bio u zoni šuta. Kada bi došao ispred golmana, ispravio bi se, lopta bi mu klizila do stopala i on bi pogodio“, pisao je svojevremeno urugvajski pesnik i književnik Eduardo Galeano.



Ako se za nekog može reći da je umro od fudbala, to je onda definitivno Du Freitaš. U vremenu kada je igrao fudbal, imao je sve, ali nije imao ništa.

Tri godine zaredom (1944, 1945. i 1946) Botafogo je završavao na drugom mestu Karioka šampionata, a 1945. doživeo je neuspeh na reprezentativnom planu, kada sa Brazilom ostao bez titule na prvenstvu Južne Amerike u Čileu. Argentina je takmičenje završila sa jednim bodom ispred najvećeg rivala, iako je Eleno bio najbolji strelac sa šest pogodaka.

Bes zbog „lošeg“ rezultata ekipe iskazao je na sebi svojstven način. Kada se vratio iz Čilea, motociklom je prešao preko terena u trening centru Botafoga. Njegov govor koji je držao saigračima kako bi ih motivisao i naglasio zajedništvo pred novu sezonu, završio se Elenovim napadom na momke sa kojima je igrao jer nisu dobri kao on.

„Nikada nije trčao i pokušavao da stigne loptu. Samo je stajao na terenu i govorio mi: 'Hej, ne moraš da se trudiš i da mi šalješ tako očajne lopte, jer ja neću ići na njih. Bolje uloži malo napora“, opisivao je saigrača legendarni Ademir o kome smo pisali pre nekoliko dana.

Navijačima to nije smetalo, voleli su ga više nego njegovi saigrači. Tokom jedne utakmice te sezone, na skandiranje pristalica protivničkog tima, Eleno je ponovo odgovorio kako niko drugi ne bi. Skinuo je šorts i „mahao“ testisima prema njima, pokazajući rukom na semafor, na kome je pisalo 1:1. Već u sledećem napadu, Teišerinja je doveo Botafogo u vođstvo, ali je glavna zvezda bio Du Freitaš. Oni su mu uzvraćali tako što su ga nazivali Đildom – lepom, ali temperametnom devojkom koju je tada glumila Rita Hejvort.

Godinu dana kasnije Vasko de Gama imao je četiri boda više uz jednu utakmicu više, a međusobni meč završen je bez golova. Naredni protivnik bio im je Fluminense i pobeda nad njim donela bi neizvesnu završnicu, ali je Elenov promašeni penal u završnici značio opraštanje od titule i četvrti uzastopni neuspeh u ligi. Tada je dobio nadimak “Ukleti princ”. Ukleti princ postao je opsednut dvema stvarima – pobedom na Svetskom prvenstvu i osvajanjem šampionata Karioka. Mnogima je bilo jasno da ih neće realizovati.

U to vreme, ekcentrični napadač već je bio alkoholičar sa dugim stažom, švaler, a zbog odnosa sa saigračima jedino rešenje predsednika kluba Karlita Roče, bilo je da ga 1948. godine proda Boki Juniors. Iste godine Botafogo je stigao to titule, što je za Elena bilo ravno katastrofi. Kako je ostao bez žene Ilme, počele su da kruže priče kako ima aferu sa Evom “Evitom” Peron, suprugom čuvenog argentinskog diktatora Huana Perona. Vratio se u Rio želeći da ponovo obuče crno-beli dres, ali ga Roča nije želeo nazad.



Pred kraj pedesetih godina 20. veka, polako počinje da se gasi jedna velika karijera i jedan ludi život. Usledio je povratak u Brazil, ovoga puta u Vasko i konačno osvajanje titule, što je bila slaba uteha za Elena. Tamo mu je trener bio Flavio Kosta, koji je u isto vreme bio selektor Brazila. Kada ga je Kosta izostavio iz tima za jednu utakmicu, tada već vidno poljuljani Eleno vratio se na stadion sa pištoljem. Povukao je obarač, ali srećom, oružje nije bilo napunjeno. Ovim “ludačkim” potezom zatvorio je sebi vrata reprezentacije Brazila, ostavši tako bez prilike da nastupa na Mundijalu, pošto su prethodna dva otkazana zbog svetskog prvenstva.

Najveći san najvećeg fudbalera tog doba ostao je neispunjen.

Kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes imao je priliku da upozna Elena dok je ovaj igrao za Atletiko Žunior iz Barankilje. Du Freitaš je u taj klub otišao 1950. godine, gde je odigrao 15 utakmica i postigao devet golova. Markes, koji je u to vreme bio mladi novinar, bio je oduševljen njegovom ličnošću.

“Kao fudbaler, Eleno du Freitaš je mogao pomeriti planine. Ali, on je bio više od običnog centarfora. Bio je stalna prilika da ljudi govore loše o njemu”, napisao je Markes u jednom od svojih tekstova.

Poslednju utakmicu odigrao je 4. novembra 1951. godine na Marakani, za brazilsku Ameriku. On je na jedinom meču za taj klub isključen već u 25. minutu, a tada je po prvi i poslednji put gazio travu najvećeg brazilskog stadiona..

16. jula 1950. godine usledio je čuveni Marakanaso, a osam godina kasnije i rođenje velike legende na SP u Švedskoj. Eleno je već u to vreme bio veoma bolestan, psihičko zdravlje mu je bilo načeto i ležao je u sanatorijumu. Posle gola Pelea za 5:2 u finalu protiv domaćina svi u azilu u Barbaseni u državi Minaš Geraiš su slavili, osim jednog čoveka. On je, sam u svojoj sobi, pokušavao da se udavi cigaretama. Za njega je to što je budući “O Rei” napravio toliki uspeh bilo previše. Sprečen je u pokušaju samoubistva, ali se njegova demencija znatno pogoršala. Jeo je isečke o svojim uspesima iz novina, koje su medicinske sestre pažljivo nalepile iznad kreveta.

Eleno du Freitaš preminuo je 1959. u 39. godini od posledica sifilisa.

Mogao je imati sve, ali je na kraju umro sam, bez igde ičega. Mogao je biti veliki, ali su neki drugi zauzeli njegovo mesto u istoriji. Umesto toga, princ Rija, princ brazilskog fudbala postao je kralj azila i sanatorijuma.

Da se ime Elena du Freitaša ne zaboravi pobrinuo se Marko Eduardo Neves koji je napisao knjigu “Nikada nije postojao čovek poput Elena”. Po tom delu, Žoze Enrike Fonseka snimio je film 2011. godine po nazivom “Eleno”.