Tamo gde je vreme stalo… Gruzija i Jermenija

Volim da putujem u još neistražene zemlje koje nisu zatrpane turistima. Moja mama bi rekla: “Možeš li da budeš kao sva normalna deca”? Kolege komentarišu: “Ti nisi normalna, znaš li ti gde je to i koliko se putuje do tamo”? A moj dečko se samo spakuje i krene, navikao čovek na mene.

Tako je bilo i ovaj put kada smo pričali o Gruziji i Jermeniji. Naši ljudi ove dve zemlje nisu preterano posećivali pa samim tim i nema tekstova koji mogu da mi pomognu u pripremi za put, ali to je još bolje, otkrićemo sami.

Znamo da obe zemlje imaju mnogo predivnih manastira koji treba obići, da se nalaze u regionu Zakavkazja na samoj granici između Azije i Evrope (iako geografski pripadaju Aziji), da je Jermenija prva država na svetu koja je hrišćanstvo proglasila službenom religijom i da su obe države bile u nekadašnjem sastavu SSSR-a.

No, idemo po redu. Let preko Istanbula sa par sati zadržavanja i slećemo u Gruziju, koju ovde zovu Sakartvelo. Tbilisi, grad Svetog Đorđa, nas dočekuje. Rano jutro, hladno je, iako je sredina aprila. Pripremili smo se na velike oscilacije u temperaturi.

Grad je uglavnom star i neugledan, siv, osim par modernih građevina u samom centru, pored reke, koje izgledaju kao da su “pale s Marsa”. Pored njih ultrafensi most, a okolo beda.

Većina kuća i građevina ovde izgleda dotrajalo i kao da će se svaki čas srušiti, ali to gradu daje neki izuzetni šarm. Ulice su prazne, tu i tamo prođe neki lokalac, većinom bake i deke koji se, pridžavajući se za štap, polako gegaju po neravnim kamenim ulicama. Cevi od gasa su po čitavom gradu, razvučene kao paukova mreža.

U turističkom delu grada ispod ruševina stare tvrđave Narikale koja se nalazi na brdu iznad grada, nalaze se sumporna kupatila, hamami. Većina njih je izgrađeno po uzoru na persijske iliti centralnoazijske građevine, ukrašene mozaikom od plavog kamena. Para šišti sa svih strana dok se penjemo do tvrđave da pogledamo grad sa visine.

Kada se nalazite u samom gradu, imate osećaj kao da je malo veći od prosečne varošice. Kada ga pogledate s visine shvatite koliko je zapravo veliki grad u kojem živi milion i po stanovnika. S vrha se vide i neugledne stambene zgrade iz vremena Sovjetskog saveza. Spomenik Majke Gruzije se nalazi na brdu i osim što je velik i masivan, ne impresionira posebno, ali je svakako jedan od simbola grada.

Silazimo stepenicama koje su nejednake veličine, neugledne i klizave, rešeni da probamo gruzijsku kuhinju. Restoran u koji ulazimo je simpatičan, ni po čemu se ne izdvaja i ne upada u oči, ali je hrana čarobnog ukusa. Kinkali i kačapuri pored šašljika su najpoznatija jela ovde. Šašljik je roštilj, veoma velik i dugačak ražnjić mesa. Kačapuri je testo u obliku čamca i u njega se ulivaju pavlaka, sir i jaje.

Kinkali su vrećice testa u koje se stavlja mleveno meso, sa malo sosa i izgledaju kao pokloni.

Jede se mnogo patlidžana i sira, a vina po kojima je ova država poznata su zaista vrhunska.
U samom centru grada, u pešačkoj zoni, pored restorančića i kafića za turiste, postoji predivan teatar u nesvakidašnjoj zgradi - kuli. To je ujedno i nezaobilazno mesto za fotografisanje.

Crkava ima na svakom koraku, gde god da se okrenete. Sve su sagrađene od kamena i spolja veoma liče jedna na drugu. Taj dan je bio Veliki petak i iako ja nisam vernik, uveče smo otišli do crkve da prisustvujemo liturgiji u ponoć kojoj po pravilu prisustvuje veliki broj ljudi.
Kada sledeći put sednete u gradski prevoz u svom gradu, setite se ove slike, od goreg uvek ima gore.

Nismo istražili sve što smo planirali ovde, iako ujutru krećemo autobusom na jug ka Jermeniji, za par dana ćemo se vratiti ponovo za Gruziju da je istražimo do kraja.
Jutro je, vetar i dalje duva, a mi se približavamo jermenskoj granici. Na carini obezbeđujemo vize i dok čekamo u redu da pređemo granicu, uživamo u pesmi jednog muškog gruzijskog hora koji putuje s nama.

Jermenija, država s više iseljenika nego ljudi koji žive u njoj. Dijaspora im je rasuta po čitavom svetu, a iako oni kažu da dijaspora šalje novac i obnavlja zemlju, to se može reći samo za glavni grad Jerevan.

Put od Tbilisija do Jerevana ima oko 280 km, vožnja traje oko pet sati. U jednom momentu vozač silazi s auto-puta i vozi po livadi zato što je ona ravnija i ima manje rupa nego auto-put! Magistralni putevi ne postoje, tj. postoje ali nemaju na sebi asfalt, već blatnjavi makadam. Prizori ostavljaju utisak teške bede, kao da vas je neko teleportovao u 19. vek.

Kao što sam i rekla, Jerevan je, za razliku od ostatka države, lep, razvijen, čist i uredan grad. Ulice široke, zelenila svugde, u centralnom delu grada opera, spomen-park na kaskadama, gde umetnici izlažu svoja dela, s vrha puca pogled na čitav grad. Kult cveća je i dalje razvijen, a po ulicama su tezge na kojima se prodaju najlepše ruže.

Vrlo interesantan grad, poznat još po soku i vinima od nara i odličnoj klopi. Uživali smo na njihovoj pijaci, punoj voća i povrća, sušenog voća, domaćeg suvog mesa nalik na pršutu samo s mnogo bibera i belog luka. Izbor sireva je ogroman, a meni se najviše svideo tenili sir, koji izgleda kao konac.

Pravi se od kravljeg mleka, s visokim sadržajem mlečne masti. Kada se ukiseli razvlači se kao rezanci za supu, a možete ga uplesti i u pletenicu. Ovaj način pravljenja sira bio je skoro zaboravljen, ali je njegova proizvodnja ipak obnovljena.

Iz bilo kog dela Jerevana pruža se veličanstven pogled na planinu Ararat. Njen najviši vrh je na 5.165 metara nadmorske visine. Ona ne pripada Jermeniji vecćje 1921. godine pripala Turskoj. Nalazi se na jugu Turske i udaljena je od Jermenije 32 km, a od Irana 16 km. Po legendi, ovde se nasukala Nojeva barka. Jermeni je smatraju svetom planinom i nalazi se na njihovom grbu.

U Jerevanu pravo proleće, ali zato kada smo otišli u posetu jezeru Seven na 2000 m nadmorske visine, sačekao nas je sneg.
S druge strane jezera je manastir Sevanavank, najpoznatiji i najposećeniji manastir u regionu, nalazi se na vrhu brdašca na jezerskom poluostrvu. Obilazimo i ski-centar. Žičare i staze rade, iako je april, sneg je dobar, ako ste ljubitelj zimskih sportova, preporučujemo ovo mesto.

U podnožju moćne planine Ararat obilazimo manastir Hor Virap koji je je usko povezan sa prihvatanjem hrišćanstva. U njemu je po predanju bio zatočen Sv. Grigorije Prosvetitelj. Nastavljamo do manastira Noravank iz XIII veka. Sledeći na redu je manastir koji se nalazi u nestvarnom okruženju u dubokom kanjonu crvenih stena. Vožnja duga 6 km žičarom do manastirskog kompleksa Tatev koji je od IX veka bio glavni obrazovni centar zemlje. Posetili smo i Crkvu Svetog Petra i Pavla.

Još malo uživamo u toplom vremenu u Jerevanu i polako se pakujemo i odlazimo nazad ka Tbilisiju. Opet isti onaj put, ovog puta ga prelazimo po mraku i još je gore. Svakog časa očekujemo da se pozdravimo sa životom, vozač tera kao da ga jure, ali na sreću nekako stižemo do Gruzije.

Kaheti - regija na istoku Gruzije, stepe i beskrajna zelena prostranstva, nailazimo na divlje konje koji nam dopuštaju da ih slikamo, a onda odlazimo na samu granicu Gruzije i Azerbejdžana i obilazimo manastirski kompleks David Garedža, poznat i pod imenom Anđeli u pustinji. Kompleks je napravljen u VI veku i uklesan je u steni. Iako nismo planirali, odlučujemo da se popnemo na visoravan iznad manastira (uspon traje oko jedan sat). Konačno na vrhu i u Azerbejdžanu… Uživamo u pogledu na pustinjsku ravnicu.

Fenomenalan pogled se pruža sa obe strane, šetajući nailazimo i na azerbejdžanske graničare koji ćaskaju sa nama i otkirivaju nam još detalja o svojoj zemlji. Spuštamo se nazad i nastavljamo do gradića Sihnagi, koji podseća na italijanske gradove. Nalazi se na uzvišenju sa koga puca pogled na Kavkaz i Rusiju. Posle šetnje gradom, obilaska vinarija, po kojima je ova regija poznata, sedamo u restoran da ručamo dok pada prava prolećna kiša, a iznad nas se rađa duga. Divno proveden dan.

Sledeće jutro idemo na sever zemlje u podnožje Kavkaza, na samom severu Gruzije blizu granice sa Ruskom Federacijom, odlazimo do gradića Stepantsminda i sela Gergeti. Do grada prolazimo nestvarne predele – visoravni i planine pokrivene večnim snegom. Visoko iznad puta zaustavljamo se kako bismo nakratko uživali u nestvarno lepom pogledu. Na putu sneg i led, jako je hladno, vetar duva, a mi zaobilazimo kilometarsku kolonu kamiona koji čekaju da pređu granicu. Brojala sam do 200 a onda sam stala, jadni vozači, ko zna koliko dugo moraju da čekaju dok ne pređu granicu. Dolazimo u Gergeti i džipovima se penjemo do Crkve Svetog Trojstva u podnožju vrha Kazbegi. Crkva se nalazi na vrhu iznad sela i okružena je masivnim planinskim vencima Kavkaza uvek prekrivenim snegom. Džipovi ne mogu do vrha pa onda krećemo da planinarimo, odmaramo na obroncima planine i uživamo u zanosnom pogledu. Lepo je zimi i pogled je fantastičan, mogu samo da zamislim kako je leti, al to možda neki drugi put.

Najsnažniji utisak na mene su ostavila nepregledna prostranstva, domaća, jaka i ukusna hrana i netaknuta priroda, domaće stanovništvo koje je ljubazno i nasmejano i prijateljski nastrojeno... Raziičiti ljudi i nacije, ponekad se vole, ponekad se mrze, baš kao i mi na Balkanu, samo možda malo jače…

Preuzeto sa: www.mojeputovanje.net