"Ko su ti ljudi u Srbiji koji kažu da Marinina umetnost ne vredi?!"
Slavna umetnica performansa Marina Abramović (70) gostovala je proteklih dana u Srbiji i Crnoj Gori. Njenu posetu Crnoj Gori organizovao je Petar Ćuković, njen dugogodišnji prijatelj, istoričar umetnosti, predavač na Fakultetu vizuelnih umetnosti u Podgorici i umetnički direktor "Dukley European Art Community". On je za "Blic" otkrio šta se dešavalo "iza kulisa" Marininog boravka u Budvi i kakva je ova umetnica privatno, daleko od svetlosti bliceva i reflektora.
Izvor: Blic
|
Piše: Miona Kovačević
Dok je u Beogradu boravila privatno, Marina Abramović je na crnogorskom primorju bila gošća "Dukley European Art Community" iz Budve. Osim što je obišla tamošnje umetnike-rezidente iz celog sveta i održala im jedno spontano predavanje, ona je na Letnjoj pozornici u Starom gradu u Budvi pred oko 400 prisutnih razgovarala sa Ćukovićem o svojim memoarima "Walk Through Walls". Nakon toga publika je bila u prilici da pogleda i dva dokumentarca o njenoj umetnosti i životu, "Umetnik je prisutan" (The Artist Is Present, 2012) i "Međuprostor" (The Space In Between, 2016).
Ćuković kaže za "Blic" da su pregovori o Marininom dolasku na crnogorsko primorje počeli još u decembru prošle godine, na proslavi njenog 70. rođendana u Muzeju Gugenhajm u Njujorku i promociji američkog izdanja autobiografije (koja će se u drugoj polovini avgusta pojaviti i u srpskom prevodu pod naslovom "Prolazim kroz zidove" u izdanju "Samizdata").
"Marina je u Crnoj Gori boravila tri dana. Želela je da što više odmara u kompleksu 'Dukley Garden' i to smo ispoštovali do kraja. Imali smo neke zanimljive susrete, jednu zajedničku večeru prvog dana, sutradan razgovor na Pozornici, a dan nakon toga, na putu od Budve do aerodroma, imali smo najveselije trenutke. S nama je bio i Jusuf Hadžifejzović, poznati bosanski umetnik koga ona veoma voli, i uglavnom smo pričali viceve", kaže Petar Ćuković.
U "Dukley Art Centru", u zgradi Jugooceanije u Kotoru, Marina se susrela sa umetnicima-rezidentima. Naime, svake godine u tamošnjim ateljeima borave umetnici iz celog sveta, po pozivu, i stvaraju radove većinom posvećene njihovom doživljaju Crne Gore. Među njima je ove godine bio i svetski poznati umetnik performansa Oleg Kulik. Marina je obišla galerijske prostore i ateljee a onda je odlučila da se obrati i studentima letnje škole, kojih trenutno ima dvadesetak.
"Ona im je održala jedno efektno predavanje o tome kako umetnik treba da se ponaša, u smislu kako treba da radi i da se odnosi prema vlastitim idejama. Ako bih mogao neku poentu da izvedem, ona leži u tome da sami moraju da nađu svoj put i osmisle svoje delovanje, da ne slušaju nikoga i da se ne plaše ničega", ističe Petar Ćuković.
U razgovoru sa studentima, vođenom na engleskom jeziku, Marina je bila sasvim opuštena i u svom elementu, dok je tokom razgovora na Letnjoj pozornici ipak bila nešto nervoznija, otkriva nam Ćuković.
"Razgovor je išao nekim spontanim putem, pozivajući se, pre svega, na njenu autobiografiju. Govorili smo kako je knjiga napisana i izdvojili neke momente iz njenog umetničkog i privatnog života. Nadao sam se da bi razgovor mogao trajati i duže, možda sat i po, ali ona je imala jednu malu, razumljivu, nervozu u vezi sa dugim negovorenjem našeg jezika. Međutim, sve što je govorila, iako je imala neku malu tremu, sve je to bilo jako simpatično i samo je išlo u prilog tome koliko je Marina senzitivna, osetljiva osoba", napominje Ćuković.
Marina je tokom razgovora objasnila svoje kreativne principe i temeljna načela, kako radi radove i na čemu ih zasniva. Marinin sagovornik ističe da je njeno izlaganje ukazivalo na to koliko je ona velika kao ličnost i umetnik i snažna kao grodmada a, sa druge strane, krhka i osetljiva.
"Ja sam razgovor započeo od kraja knjige, gde se nalazi jedna divna slika. Nakon velikog zamora, i telesnog i psihološkog i radnog, Marina je otišla u Indiju. Na toj slici ona stoji pred okeanom, impresionirana njegovom ogromnošću. Onda se razodenula i ušla u velike talase. Vratila se iz vode sa skoro obnovljenom energijom i potom otišla u šumu tik uz okean i osetila zvukove mnogobrojnih bića u njoj. To je za nju bila metafora života a i obnovljene životne snage. Ja sam rekao da, kad razmišljamo o Marini, razmišljamo kako je snažna kao stena i hrabra, ali da mi ta slika dok stoji pred okeanom liči na sjajnu metaforu ko je ona u stvari: ona jeste jaka kao okean a istovremeno znamo da je okean sastavljen i od kapi rose koje krhko isparavaju u prirodi. Dakle, jedna moć, jedna ogromnost neviđenih razmera, kao čudesni spoj ljudskog bića i najimpresivnijih prirodnih pojava", objašnjava Ćuković.
Ćuković kaže da je Marina privatno može i te kako da bude "obična" osoba, da je neverovatno spontana i šarmantna. I da obožava da se šali.
"Ona je visoko moralna osoba ali i vrlo duhovita. Strašno voli viceve. Slučajno sam naleteo u knjižari na 'Viceve o Crnogorcima i Lalama' i kad sam joj dao knjigu, rekla je, nisi mi mogao veći dar pokloniti. Sutradan me zove i kaže, ne prestajem da se smejem. I ispriča mi dva-tri vica. To je prava slika o njoj."
Ona je svetska figura uvažavana svuda u svetu koju primaju predsednici vlada i spremna je i za takve prilike ali u ovom, neposrednom životu, ništa neposrednije od nje ne možete da zamislite. Toliko životnosti u njoj ima. Način na koji se ona smeje vicevima ja ne mogu da vam opišem. To je najradosniji mogući smeh. Ona je čovek najvećih mogućih ambicija ali i čovek sa najfinijim osećajima za ono što je u običnom životu najbolje. Praviti šale je možda jedna od najvećih ljudskih osbina koja upućuje da je to jedini način da se susretnete sa smrću - smatra Ćuković.
Marinina veselost i duhovitost naročito fasciniraju ako se uzme u obzir njeno tragično odrastanje i teški odnosi koje je imala sa roditeljima, a o kojima je otvoreno govorila u intervjuima i sada pisala u memoarima.
"Ona je, paradoksalno, živela u porodici u kojoj su i otac i majka bili ugledni ljudi i, spolja gledano, pripadala je socijalno privilegovanoj kategoriji ali, sa druge strane, to nije bilo dovoljno da se ne oseti tragedija komplikovanih odnosa između oca i majke. Majka je bila veoma stroga prema njoj sa - videćete to u knjizi - surovim kažnjavanjima, od fizičkih do psihičkih i skoro svakodnevnih maltretiranja, ali moram da priznam da se u knjizi vidi i da ona nikad nije izgubila ljubav prema svojim roditeljima, nezavisno od toga što se nije osećala srećnom. Najčešće pominjama imena u njenim memoarima upravo su Vojo i Danica.
Otac je bio dugačiji prema njoj, ali i sa njim je imala komplikovan odnos, jedno vreme nisu ni govorili. Ali, uprkos tom ne baš srećnom detinjstvu i raznim torturama i inhibicijama zbog razlaza roditelja i toga što su se međusobno tukli i nisu podnosili, Marina je nalazila način da kanališe te inhibicije delom i u svojim ranim performansima sa samoranjavanjima. Sve je to svakako imalo veze sa traumama i željom da se izađe u neki drugi prostor", veli Ćuković.
On se osvrnuo i na odnos Srbije i Crne Gore prema Marininom radu. Sama Abramovićeva je izjavila da joj se čini da je Srbija nikada nije priznala kao umetnicu.
"Citirao bih mog prijatelja Slobodana Mijuškovića, bivšeg profesora na Odseku Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, s kojim sam razgovarao pre par godina o tome. Rekao mi je, 'Može se vama ne dopadati ovaj ili onaj Marinin rad, ali da sam ja neka vlast i da o tome odlučujem, svi ljudi koji su krivi što Marina nema ozbiljniji tretman u zemlji, što nema retrsopektivu u MSU, svi bi oni bili smenjeni. Svi su oni krivi što jedno tako veliko ime nije priznato u sopstvenoj zemlji'. Ako jedan Muzej moderne umetnosti u Njujorku priređuje njoj retrospektivu, koji su to ljudi u Srbiji koji kažu da ona ne vredi, da je njena umetnost malograđanska. To je aspolutno neprihvatljivo, bez obzira na pravo istoričara umetnosti da o nekom radu misle kako god hoće.
Njen sveukupni opus je impresivan i gubitak je, pre svega, za srpsku kulturu što ona nema odgovarajući tretman i institucionalnost. Sada postoje neke najave, Marina je nedavno bila u Beogradu, neki su čak i preneli da je aktuealna premijerka rekla da je spremna da ide i u Njujork da bi je privolela za retrospektivu u Beogradu. Time bi svakako bila ispravljena greška, ali ostaje jedna žal što ljudi iz moje branše ne razdvajaju neke svoje stavove od šire slike.
Sramota je i za Srbiju i, da dodam, za Crnu Goru, koja je jedno dva-tri puta imala nekorektan odnos prema njoj, od "Balkan baroka" (kada je izbila pobuna i nije prihvaćena odluka da Marina zastupa crnogorski paviljon na Bijenalu), do MACCOC centra koji joj je tadašnji ministar kulture velikodušno obećao na mestu napuštene fabrike "Obod" od čega na kraju ništa nije bilo. Marina je čak kupila i stan na Cetinju i onda je sedam godina niko nije pozvao. Nedopustivo je igranje sa takvim osobama i ne može ničim da se opravda", napominje Ćuković.
Na pitanje šta je to u radu Marine Abramović što iritira i toliko smeta drugima, on nema konkretan odgovor.
"Mogu samo da pretpostavim da je reč o, recimo, zadiranju u forme koje se ne smatraju tradicionalnim umetničkim formama kao što su slikarstvo, vajarstvo ili grafika. Kad me neki ljudi, krajnje dobronamerno, pitaju, 'A u čemu je smisao te njene umetnosti', meni padnu na pamet reči mog pokojnog profesora Lazara Trfiunovića koji je umeo da kaže: 'Nije bitno u kom mediju se vi izražavate, bitno je da li taj rad meni govori nešto o svetu u kome živim ili ne, to je osnovno'. A ko u performansu 'Balkan baroku' ne vidi epski motiv narikače ili tužbalice, taj ne razume ništa. Marina je to malo prevela, pevajući neke pesme iz detinjstva koje je zapamtila, stalno ribajući te krvave kosti. Ko ne vidi da je naricala nad tragičnom sudbinom naše zemlje, ali i tragičnog tog celog veka, sa njim ne treba ni razgovarati. To je univerzalno prepoznatljivo. Ja sam Marinu nazvao našom sestrom Batrićevom i rekao da je njeno izbacivanje iz Crnogorskog paviljona bilo kao da su izbacili 'Gorski vijenac' iz našeg pamćenja", zaključuje Ćuković.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
