Svet Montija Pajtona je civilizacijska tekovina

Izvor: Danas.rs

Ko nije uspeo da pogleda premijeru, imaće priliku 17. i 18. decembra u Sava centru da proveri da li domaća adaptacija, u kojoj igraju sve same komičarske zvezde - Nikola Kojo, Nikola Đuričko, Gordan Kičić, Srđan Timarov... opravdava slavu legendarne ekipe. Srpski montipajtonovci nakon toga dobiće svoj stalni prostor u Beogradu, ali će i gostovati po gradovima Srbije.

- Ako je naša predstava po nečemu zaista drugačija, onda je ona takva ponajpre zbog hrabrosti ljudi koji su se osmelili da kao privatni producenti naprave jedan, u svim aspektima pozorišne predstave, tako složen projekat. Kada se u opštoj besparici odlučite da veliku sumu novca uložite u produkciju pozorišne predstave, a da pritom nemate ni svoju salu, ni stalno zaposlene ljude, već sve što vam zatreba morate da platite, morate biti vrlo hrabri i drugačiji u odnosu na pozorišni kontekst koji postoji u Beogradu i Srbiji danas. Jer radeći u pozorišnim institucijama mi podrazumevamo mnoge profesije i službe... U slučaju "Spamalota" bio je izuzetan izazov da sve spremimo u više nego skromnom prostoru Kulturno-umetničkog društva "Gradimir" i da onda, u samo tri dana, na sceni Sava centra dovršimo sve kreativne procese i savladamo zahtevne tehničke segmente predstave. U tom smislu, mislim da se može reći da je "Spamalot" zaista nešto potpuno drugačije.

Što se same predstave tiče, Monti Pajtoni, uz koje smo rasli i skloni smo da mislimo kako o njima svi sve znamo, stižu nam kao jedna nova boja u repertoarima beogradskih pozorišta. Kad je u pitanju rediteljski pristup, tu nema ničeg novog. Bili smo određeni licencom - ugovorom o autorskim pravima, decidirano je šta se mora zadržati kao rešenje iz originalne, brodvejske produkcije. Ali to su pravila igre i u takvoj situaciji i te kako ima mesta za kreativnost svih saradnika - kaže u razgovoru za "Danas" reditelj "Spamalota" Radoslav Rale Milenković.

* Popularnost Monti Pajtona pokazuje da apsurd nije svojstven samo za Englesku ili Srbiju, već za ceo svet. Pa ipak nam se čini kao da su pojedini skečevi pisani samo za nas...

- Tu savremenost "Spamalota" dugujemo vanrednoj pronicljivosti i darovitosti Erika Idla i svih montipajtonovaca. Svet Monti Pajtona je civilizacijska tekovina. To više nije pitanje pojedinačnog trenutka iz 70-ih godina prošlog veka. Monti Pajtoni su jedna vrlo specifična slika sveta i tačka gledišta na taj svet i ljudsku prirodu. Njihovo je delo logična nit - da kažem ukratko: krajem 19. veka Alferd Žari otvorio je čudesna vrata kroz koja su prošli nadrealisti i ruski avangardisti, i to je iskustvo istorijskim tokom stiglo do Joneska i avangarde 60-ih... i do Monti Pajtona, koji su, nakon hipijevskog treptaja sveta, stigli do tačke kada se sve mora dovesti u pitanje i kada se svemu mora pogledati naličje, kada su ruganje i parodija imali mnogo veći učinak i značenje od puke zabave. Ako se to dobro gleda, duh montipajtonovaca sve dovodi u pitanje - od najbanalnijih ljudskih osobina do najviših metafizičkih tema: boga, smrti... Sveukupnost njihovog pogleda na svet i dubina kojom se oni bave ljudskom prirodom i ljudskim manama, sa neverovatnim duhom i darom, učinila je da to ne bude više samo jedna od pojava u istoriji televizije ili filma, već civilizacijska tekovina. To je delo za čovečanstvo jednako važno kao Beket ili Breht, kao bilo koja druga najviša tačka do koje je ljudski duh stigao u scenskim umetnostima. Duh i delo montipajtonovaca, nakon svog nastanka, dalje kroz istoriju, služi kao zamka - svaka se aktuelna situacija "prijavljuje" kod Monti Pajtona jednako kao što se "prijavljuje" u svako klasično delo Aristofana, Rablea, bilo kojeg genijalnog pesnika i pisca. Klasično delo je klasično baš zato što je uvek savremeno. To je taj paradoks.

* "Spamalot" je parodija na legende o kralju Arturu. U našem društvu mitomana da li je pozorište spremno da se na taj način bavi sopstvenom istorijom?

- Onaj ko ne ide slep i gluv kroz život i ko ne meri svet svojom slikom u ogledalu, taj zna da je bavljenje sopstvenom istorijom "preki nalog duha vremena". Umetnost bi morala tako da gleda na istoriju. Kada nešto kritikuje i tretira satirično, ne znači da predmet svog bavljenja ne poštuje. Naprotiv, to je dubok odnos prema činjenicama. Moramo ispitati šta je to što istoriju ruži, što je izvitopireno, glupavo, površno interpretirano... Mislim da publika vekovima već prepoznaje tu univerzalnu dimenziju umetnosti, nameru koja nije ni bezazlena ni zlurada, nego je istinski dobronamerna i plemenita. Umetnost je uvek dobronamerna i plemenita.

* Dugovečnost vaše predstave "Naši dani" svedoči o takvoj umetnosti i na našim prostorima...

- Uveren sam da je Radoje Domanović genijalan, svetski vredan pisac koji je pisao na jednom malom jeziku i u izuzetno teškom trenutku. Ali to njegovo delo ne dovodi u pitanje, nego ga samo jača. Dokaz za to je što se i nakon sto godina svaka slika sveta, svaka trenutna društvena situacija, pa i politička, "prijavljuje" za ugrađivanje u njegovo delo, jednako kao kod Monti Pajtona, kao i kod Šekspira... Sve se društvene anomalije zapljunu i kažu: "I mi smo tvoje, kao i nakaradni junaci iz te tvoje zemlje Stradije." Savremeni trenutak vapi da se ti tekstovi razumeju kao sadašnji. To je ta vrhunska osobina jednog genija i jednog klasičnog dela. Domanović je pisao o obrenovićevskoj Srbiji i nakaradnostima jednog konkretnog društva i istorijskog trenutka, a zahvaljujući umetničkoj dimenziji njegovog dela, svako vreme nepogrešivo prepoznaje sopstvenu nakaznost u njemu. Pre gotovo 32 godine nisam ni pomišljao da ću predstavu "Naši dani" igrati toliko dugo (gotovo 32 godine) i toliko puta (do danas 1.519). I sam naslov sam instinktivno odabrao. Zbog našeg mitomanskog odnosa prema tradiciji, izabrao sam da predstavu otvorim i zatvorim guslanjem. Tako se desilo da prolog i epilog budu Disove pesme "Naši dani" i "Himna". Naslov Disove pesme "Naši dani" sam izabrao i za naziv predstave. Vremenom se pokazalo da je to bio dobar izbor - Disove su pesme nastale u istom trenutku kao i Domanovićeva satira i ja sam podjednaki dužnik i Disovom i Domanovićevom proročkom štivu.

* Erih Koš je rekao da je satira oružje boraca, ali ne i pobednika. Da li vama pozicija margine, koju ste svesno izabrali, dozvoljava da uvek bez ustezanja, bilo kroz svoj rad ili izjave u intervjuima, dajete glas ogorčenom, malom čoveku?

- Svest o sebi nalaže mi marginu kao mesto postojanja. Tzv. malom čoveku je mesto na margini. Umisliti da si nešto što nisi bila bi nedozvoljena oholost i tu ne pomaže bilo kakva samoobmana - bio bi to samo početak beskrajnog niza grešaka... Od Platona i njegove "Odbrane Sokratove" ili Biblije upozoreni smo na to da nas umišljenost i oholost slabe i isključuju iz svake ozbiljne priče, da samo ubrzano vode padu. Moja priča o ovom vremenu proizlazi iz potrebe i žudnje za slobodom, iz želje da moja deca i ja, na kraju krajeva, umanjimo količinu lošeg u ovom trenutku svojih malih života. Uostalom, verujem da nije ni važno biti pobednik. Ta Košova misao je odlična, ali verujem da niko nikada nije pisao satiru sa željom da pobedi, već sa željom da dâ svoj doprinos konačnoj pobedi svetle strane ljudske prirode. Svest o tome čuva umetnika da ne postane isti kao oni koje ismeva. I to je jako važno. Margina ili nemargina, važno je da čovek sačuva zdrav razum i da zna ko je, te da u skladu sa tim kaže pošteno i hrabro ono što misli i oseća.

* Kada je umetnik postao mali čovek?

- Umetnik je uvek bio, jeste i biće - tzv. mali čovek. Pogotovu pozorišni umetnik. Zato što smo mi u stvari spona između onoga što je pesnik napisao i naših savremenika koji imaju potrebu da nas gledaju. Ne služi predstava, niti bilo koji vid bilo koje umetnosti, da bi naša sujeta bila zadovoljena. Scena služi tome da Šekspir, Eshil, Volter, Monti Pajton... i suština koju su oni svojom genijalnošću uobličili, stigne do publike i prožme je. Dešava se ponekad i da među prenosiocima te vatre bude izuzetno darovitih, ali njihov se značaj uvek meri time koliko su duboko zahvatili iz neiscrpnog majdana pesničkog dela, i koliko je čisto zlato koje su predali svojim savremenicima u publici. U tome je smisao naše umetnosti. I zbog vrednosti blaga koje prenosimo i predajemo, moramo uvek svesno, odgovorno i skrušeno prići izvoru od kojeg stvaramo svoje delo. U tom prenošenju suštine je beskrajni prostor naše igre i neizreciva radost. I to je meni sasvim dovoljno.

* Izjavili ste jednom prilikom da umetnost ne sme biti propagandna, nego subverzivna. Ima li takve, bezrezervne, subverzivnosti u srpskoj umetnosti?

- Ima, naravno. Naša je pozorišna i uopšte umetnička praksa bogata vrlo časnim umetnicima. Međutim, mi kao društvo imamo problem na koji način se tretiraju umetnici i koliko je umetnost važna onima koji određuju prioritete u društvu: u šta se, kada je o umetnosti reč, ulaže novac, na koji način se poštuje i vrednuje nečiji dar i marljivost... Tu imamo problem - zbog sveopšte nesavesnosti i neodgovornosti. Kao kultura, kao umetnička sredina, mi imamo zaista veliki potencijal i brojne izvanredne talente, a razlog zašto umetnost nije masovnije konzumirana, zašto ne stiže do više ljudi, leži u nesposobnosti i odsustvu želje onih koji odlučuju o kulturi, u činjenici da oni nemaju svest o njenoj važnosti. Ukratko, to je pitanje odgovornosti politike. Ne znam zašto je subvencija za radno mesto glumca od 10.000 evra Vladi i Ministarstvu kulture manje zanimljiva nego subvencija nekoj stranoj firmi koja želi da otvori pogon nečega za sklapanje nečega. Radno mesto umetnika je takođe radno mesto. Evropski standard je da grad od 60.000 stanovnika treba da ima profesionalno pozorište. I u svetlu našeg proevropskog puta ne razumem zašto se već sutra ne bi otvorilo na primer 20 pozorišta u kojima bi se zaposlilo barem hiljadu ljudi. Brojni domovi kulture širom Srbije tavore prazni. Svaki će vam arhitekta reći da bi se ta zdanja, nasleđena iz vremena socijalizma, vrlo skromnim sredstvima lako mogla pretvoriti u pozorišta sa osnovnim uslovima za proizvodnju predstava.

* Ko se onda bori za umetnika, malog čoveka?

- Niko se ne bori za tebe. Ti se uvek boriš sam. I ta borba je uvek ogroman napor i u krajnjem zbiru podrazumeva ništavan dobitak. Boriš se bez predumišljaja, zbog strasne želje da stvaraš. Boriš se - jer ne možeš da se ne boriš, borba je tvoj poziv, njome je ispunjen tvoj život.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.