Knjige/Stripovi 28

Tajna istorija kultne knjige: "Šta ako je, nakon svega, to loš roman?"

Pedeset godina je prošlo od kada je, krajem proleća 1967. godine, argentinska Sudamerikana Pres, u to vreme vodeći izdavač savremene latinoameričke literature, u Buenos Ajresu objavila "Sto godina samoće", roman tada slabo poznatog kolumbijskog autora. Gabrijel Garsija Markes bojao se, šaljući rukopis izdavaču, da će i ta knjiga umreti čim bude štampana... jer sve što je prethodno napisao prodato u ukupno - manje od 2.500 primeraka.

Izvor: Jutarnji.hr ponedeljak, 3.07.2017. | 13:15

Printscreen YouTube

Jedan od urednika Sudamerikana Presa, u potrazi za novim talentima u to antologijski potentno doba latinoameričke literature, nazvao je tako i Markesa. Novinar i pisac koga će svet uskoro intimistički znati i pod nadimkom Gabo, entuzijastično mu je tada ispričao da radi na "dugom i kompleksnom" romanu, u koji je utkao neke od svojih ponajboljih iluzija.

Nije prošlo dugo od tog razgovora, a autora je počela da grize teskoba. Sumnjao je da to što piše ima vrednost; malodušan, bliskom prijatelju poverava da je "jako uplašen". Toliko se bojao da je, moguće preplavljen brigama oko romana, imao problema sa aritmijom, pa se, pokazalo se pogrešnim, bojao da ima ozbiljnijih smetnji sa srcem.

Svet detinjstva

U julu 1966, nakon što je završio "Sto godina samoće", Garsija Markes piše prijatelju: "Moj problem je što se, nakon toliko godina koje sam proveo radeći kao životinja, osećam slabo, nemam jasnu viziju..." Poslednja četiri meseca, kako kaže, ima utisak da će ga taj roman "odvesti u avanturu koja može biti sreća ili katastrofa".

U toj je priči o Buendijama, razgranatoj čudnovatoj familiji u mitskom Makondu, gradio je fikciju od i oko sveta sopstvenog detinjstva koje je, sve do osme godine života, proveo sa roditeljima njegove majke u Arakataki, karipskom delu Kolumbije. Sećanja na tu veliku kuću, osobenu i jaku baku, od koje je, biće, i Ursula Iguaran baštinila ponešto, sećanja na rođake, podnevnu sijestu, neobičnu porodičnu dinamiku, o kojoj detaljno piše u autobiografiji "Živjeti da bi se pripovedalo" obiležila su ga, pokazala se bitnom potkom i za njegov književni uspeh, reminiscencama toga protkan je "Sto godina samoće", makar ga ujak Esteban, kopajući po porodičnim frustracijama, koje su se generacijama prenosile genima, ponekad ljutito prozove rečenicama poput "Ne razumem kako si mogao da postaneš pisac sa tako lošim pamćenjem."

"Sto godina samoće" napisao je za nešto više od godinu dana, ali ta priča o Hozeu Arkadiju Buendiji, Ursuli Iguaran, njihovim potomcima i ostalim namernicima u Makondu u njemu je čučala i tiho dozrevala godinama. Krenuo je da piše, kasnije će pričati, kad je već jasno mogao da vidi čoveka koji stojeći pred streljačkim vodom u času vidi ceo svoj život, od trenutka kad ga je otac odveo da upozna led.

"Toliko je to sazrelo u meni da sam mogao daktilografu da izdiktiram prvo poglavlje, reč po reč."

Latinoamerički bum

Seo je i fokusirano pisao, nešto kao njegov opsednuti pukovnik Aurelijan Buendija koji se od sveta odvojio provodeći dane u radionici, taleći novčiće od kojih izrađuje ribice.

Garsija Markes je taj roman pisao, kasnije je često spominjao - opsesivno. Pozivao je katkad prijatelje da naglas čitaju napisano. Dok je on bio izgubljen u Makondu, supruga Mercedes starala se o porodici, često odnoseći u zalagaonicu neki predmet iz kuće, ne bi li platila račune. Na kraju su ostali bez nakita, telefona, radija, frižidera, opisuje Džerald Martin u poznatoj biografiji koju je napisao o Gabrijelu Garsiji Markesu. Konačno završen roman, odneli su zajedno supruga i autor, u poštu, da ga pošalju izdavaču u Buenos Ajres. Ispostavilo se da nisu imali 82 pezosa, koliko je stajala poštarina. Poslali su prvi deo, a ostatak pošto su otišli u zalagaonicu da prodaju još nešto od malo onoga što je preostalo u stanu. Pišući o Buendijama, Markes je popušio 30.000 cigareta i založio 10.000 dolara. Iscrpljena, Mercedes ga je, kad su konačno poslali poštu za Argentinu, upitala: "I, šta ako je, nakon svega, to loš roman?"

Nije mu pomoglo ni to što su već u to vreme, preciznije godinu dana ranije, knjige koje je pre objavio pubudile interes poznate španske agentkinje Karmen Balsels, koja je, oduševljena onim što je čitala, doputovala u Meksiko Siti da se nađe sa autorom. Nakon što su dan i noć obilazili grad i restorane, družeći se sa lokalnim umetnicima, Balsels je piscu ponudila nacrt ugovora da ga zastupa širom sveta sledećih 150 ili 120 godina. Kako god, bila je to, tvrdila je ona kasnije, samo šala. No, sasvim ozbiljan je bio ugovor sa američkim izdavačem "Harper & Row", kome je Balsels prodala Markesa. Prva četiri autorova naslova prodata su za samo 1.000 dolara, a ugovor je obezbedio izdavaču da prvi da ponudu za sledeće autorovo delo.

"Ovaj je ugovor sranje!", procedio je pisac. I potpisao ga.

U to je vreme tržišni uspeh knjige u Latinskoj Americi, više-manje, značio je prodaju prvog izdanja štampanog obično u oko 8.000 primeraka, za tržište od 250 miliona ljudi. Daleko da je Garsia Markes tome mogao da se nada. A dobra regionalna prodaja, onima kojima se posrećilo, pobudila bi interes nekih španskih izdavača, pa je međunarodni uspeh potom značio prevode na engleski, francuski, nemački i italijanski.

Slučaj je hteo da je "Sudamerikana" objavila "Sto godina samoće" u trenutku kada je tzv. latinoamerički bum dosegao vrhunac, i po popularnosti kod čitalaca i po književnom uticaju. Skoro slep, Borhes u to doba putuje svetom kao zvezda, sve su čitaniji i prevođeniji Hoze Donoso, Vargas Ljosa, Kortasar, Fuentes... Te, 1967. Nobela za književnost u Švedskoj su dali Migelu Angelu Asturijasu.

Odmah po objavljivanju "Sto godina samoće" doživljava veliki uspeh na španskom govornom području, odjeknuo je onako kako ni izdavač ni autor nisu očekivali. Tri godine posle objavljivanja originala, roman je preveden na engleski. O njemu su ubrzo počeli da pišu naučne studije, štampaju časopise sa esejima posvećenim romanu. Objavljen na 44 jezika, do danas je to, izuzev "Don Kihota", najprevođeniji naslov napisan na španskom. Prodat je u više od 40 miliona primeraka, imao je veliki uticaj na literaturu slede tri decenije.

Nesuđeni film

Pre 10 godina, u čast 40. godišnjice objavljivanja epske sage o Buendijama, Španska kraljevska akademija objavila je specijalno, jubilarno izdanje. Da bi bile ispravljene greške štampane u prvom izdanju, Akademija je zamolila autora da još jedanput uredi tekst, da dobiju verziju što je moguće bližu onoj koja je bila Markesova prvobitna namera. Pisac je uneo 61 izmenu, a većina se zapravo odnosila na greške u pisanju nekih reči. Napravio je i nekoliko izmena kojima naglašava geografsku izolaciju Makonda.

Kritičari tvrde da je "Sto godina samoće", više nego ijedan drugi naslov od Drugog svetskog rata naovamo, inspirisao autore širom sveta. Otisak Garsije Markesa, i magičnog realizma uopšte, vidljiv je u literaturi širom sveta - od "Djece ponoći" Salmana Rušdija do romana Toni Morison i pisanja Hunota Dijaza. Decenijama kasnije interesovanje za dela Garsije Markesa sve je veći. "Hari Rensom Center", Univerziteta u Teksasu, nekoliko godina ranije platio je više od dva miliona dolara ne bi li dobio materijale za arhiv Garsije Markesa, uključujući i sačuvani transkript "Cien años de soledad". Te 2015. u Teksasu su okupili i autorova porodica i vežna imena iz akademskog sveta, najbolji poznavaoci Markesovog dela, ne bi li zajedno došli do novih zaključaka o "Sto godina samoće".

Iako su mnogi bili zainteresovani, nikada nije napravljena filmska adaptacija romana. Od producenata i reditelja ponekad su tražene astronomske sume za prava, ili bi sam Markes, ustvari ne želeći film, postavljao po svemu maksimalno, za potencijalnog autora, ograničavajuće uslove. Ne primer, Harviju Vajnštajnu i Đuzepeu Tornatoreu nudio je prava, uz uslov da on kontroliše nastajanje filma koji bi bio napravljen "po njegovom". Tražio je, pričao je kasnije Vajnštajn, da se na film prenese cela knjiga. I ne samo to, iz godine u godinu bila bi objavljivana po dva minuta svakog poglavlja, što bi bio projekt koji bi trajao - 100 godina.