Dobro jutro, Klaris: Jetra uz vino i utihnuli jaganjci
Na jučerašnji dan pre 25 godina “Kad jaganjci utihnu“ postao je poslednji film koji je osvojio Oskare u pet glavnih kategorija – najbolji film, najbolji glumac, najbolja glumica, najbolja režija i najbolji scenario.
Slobodan Maričić
“Kad prođeš ostale, poslednja ćelija. Drži se desne strane“, kaže mladoj devojci krupni čovek u belom mantilu.
Otvorio joj je prva vrata. Prošla je i on ih je odmah zatvorio i okrenuo ključ. Kosa joj je smeđa, obučena je u braonkasti sako, oko levog ramena joj visi torba, na ušima minđuše, a na licu strah.
”Stavio sam ti stolicu.“
”To je veoma dobro, hvala“, odgovorila je nesigurno.
”Pratiću, biće sve OK“, neuspešno je pokušavao da je uteši. Povukao je polugu, koja je otvorila naredne rešetke. Rešetke koje život znače.
Tu, u Državnoj bolnici za kriminalce sa psihičkim poremećajima u Baltimoru, zidovi su sačinjeni od kamenih ploča, kao u kakvom zamku. A ona upravo silazi u podrum tog zamka. Najtamniju tamnicu, krug kojim ni Dante još nije prošao.
Pažljivo je napravila nekoliko koraka, trudeći se da ne gleda levo gde je niz ćelija u kojima su najozloglašeniji od najozloglašenijih.
“Zdravo”, čuje se sa leve strane. Okrenula se ka glasu. Muškarac lica pribijenog uz rešetke zuri u nju. Ruke mu vise van ćelije, izgleda kao sasvim obični dedica iz ulice. Smeška joj se.
Vraća pogled na sredinu hodnika i ide dalje. U pozadini se u tom trenutku čuju zloglasno zatvaranje rešetke i škljocaj.
Krupni crni muškarac sedi na sredini sobe u narednoj ćeliji. Nije obratio pažnju na nju.
Mršavi belac sa proćelavom, ali dugom kosom iz naredne prostorije skoči na rešetke čim je ugledao. Pentrao se po njima i zurio ludačkim pogledom, kao pauk koji je osetio svoj plen.
“Mogu da ti namirišem p***u”, kaže joj dok sikće kroz rešetke.
Prolazi dalje. Na samo nekoliko koraka od nje je stolica. Naredna ćelija nema rešetke, zatvorenik je iza stakla.
Još dva koraka.
Ugledala ga je.
Muškarac u plavom zatvorskom odelu stoji nasred sobe i gleda je pravo u oči. Kao da zna da dolazi. Kao da zna sve.
“Dobro jutro”, kaže uljudno. Kosa mu je zalizana, držanje gospodsko, dikcija savršena. Ćelija mu je puna crteža, dobrih crteža.
“Studentkinja sam, došla sam da učim od vas”, kaže devojka. Od njega, najgoreg od svih, traži pomoć da uhvati serijskog ubicu zvanog Bufalo Bil. Nadimak je dobio zato što ubija žene i dere im kožu.
“Šta mislite zašto im skida kožu, agente Starling?”. Gleda je pravo u lice. Pravo u oči. Ne trepće. “Oduševite me svojim argumentom.”
“Uzbuđuje ga. Većina serijskih ubica zadržava neku vrstu trofeja od svojih žrtava.”
“Ja nisam”, kaže smireno.
“Ne, vi ste pojeli vaše.”
Psihološki triler “Kad jaganjci utihu” u bioskopima se pojavio 1991. godine. Režirao ga je Džonatan Demi, a Džodi Foster i Entoni Hopkins odigrali su neke od najboljih uloga u svojim karijerama.
Naredne 1992. godine na 64. dodeli Oskara film je bio nominovan u sedam kategorija. Osvojio je pet nagrada i to pet “najvažnijih” – najbolji film, najbolji glumac, najbolja glumica, najbolji režiser i najbolji scenario.
To je ranije uspelo samo “Letu iznad kukavijčeg gnezda” i ostvarenju “Dogodilo se jedne noći”, a posle toga više nikom.
Inače, čuveno je i to da je Hopkins dobio Oskara, a na filmu se pojavljuje samo 24 minuta i 52 sekunde, što je druga najkraća nagrađena uloga. Dejvid Niven se pre toga u ”Odvojenim stolovima“ pojavljuje 23 minuta i 39 sekundi.
Na svim listama “Kad jaganjci utihnu” nalazi se među najboljim i najprepoznatljivijim filmovima, kritičari ga cene, a postao je veliki deo popularne kulture i ostvario veliki uticaj na naredna ostvarenja.
Osim toga, scena upoznavanja mlade agentice FBI Klaris Sterling i doktora Lektora, jednog od najvećih negativaca u istoriji, dovela je do masovnog siktanja širom sveta, dok je kratko i jednostavno “Hello, Clarice” postalo deo svakodnevnog govora, isto kao što su u brojne obroke ušli fava beans and a nice chianti.
Bez nečije jetre, ako je to ikako moguće.
|
Priča o Hanibalu Lektoru počela je 1981. prve godine romanom Tomasa Harisa “Crveni zmaj”. Haris potom 1988. godine objavljuje “Kad jaganjci utihnu”, a knjigu je ubrzo pročitala i mlada glumica po imenu Džodi Foster koja je odmah htela da kupi prava na film, ali neko je bio brži.
Na početku je svemir imao neke druge planove.
Producentska kuća Orajon pikčers dogovorila se da s velikim Džinom Hekmanom da naprave film o Hanibalu Lektoru. Hekman je trebalo ili da režira ili da glumi Hanibala, a dogovor je bio da novac za prava na film podele i plate po 500.000 dolara.
Osim toga, morali su da dobiju i prava na ime Hanibal Lektor, koje je bilo u vlasništvu Dina de Laurentisa, producenta filma “Lovac na ljude” iz 1986. u kojem se lik Hanibala Lektora prvi put pojavljuje.
Taj film je propao, pa im je De Laurentis pravo na Lektora dao besplatno.
U novembru 1987. godine Ted Teli je doveden da napiše scenario. Međutim, na pola pisanja scenarija Hekman odlučuje da se povuče iz projekta i finansije naravno postaju problem. Kada je to rešeno za režisera je doveden Džonatan Demi.
Demi je za ulogu Klaris Sterling želeo Mišel Fajfer, prethodno je sa njom sarađivao u filmu “Udata za mafiju”. Ona je odbila navodno zbog nasilja i same teme, pa su se kockice poklopile za Džodi Foster.
Mišel Fajfer bi i nekako mogla da prođe, ali prvi pik za ulogu Hanibala Lektora nikako ne bi. Demi je za nju prvo zamislio Šona Konerija koji je (hvala bogu) to odbio. Potom je ponuda otišla Entoniju Hopkinsu.
“Bio sam na presvlačenju u pozorištu i moj agent mi je doneo scenario. 'Kad jaganjci utihnu'... Mislio sam da je reč o knjizi za decu. Rekao mi je da igram ulogu Lektora... Ovo je zanimljivo, pomislio sam”, navodi Hopkins.
|
Kako se navodi, u opticaju za ulogu Hanibala Hopkins je ušao kada ga je Demi video u filmu “Čovek slon”.
“Igrao sam doktora Trivsa, veoma humanog, brižnog i dobrog čoveka. Dosadnjikava uloga, mislio sam, ali njemu se svidelo”, kaže Hopkins, ističući da mu nije bilo jasno kako je Demi povezao Trivsa i Lektora.
“Ali doktor Trivs je bio dobar čovek“, rekao je Demiju.
”I Lektor je, on je takođe dobar čovek. Samo što je zarobljen u bolesnom umu“, odgovorio mu je on.
Za ulogu agenta FBI Džeka Kroforda izabran je Skot Glen. Kako bi se pripremio za ulogu Glen se sastao sa pravim agentom Džonom E. Daglasom po kojem je lik napravljen.
Glen se Daglasu u jednom trenutku zahvalio što mu je dopustio da bude deo njegovog sveta. Ovaj se na to nasmejao i rekao mu da ukoliko zaista želi da bude deo tog sveta treba da posluša jedan audio snimak.
Nakon toga pustio mu je kako serijske ubice Lorens Bitaker i Roj Noris muče, siluju i ubijaju dve tinejdžerke. Glen je slušao manje od minuta, više nije mogao. Posle je rekao da je tu izgubio osećaj za nevinost, kao i da nikada neće moći da zaboravi to što je čuo.
Internet kaže da je i plakao i promenio stav o smrtnoj kazni.
Inače, i Džodi Foster provela je neko vreme pre snimanja sa pravom agentkinjom FBI Meri En Kraus. Neobično dobru saradnju za ovaj film imale su filmadžije sa FBI, čak se snimalo kod njih u Kvantiku, a prava FBI jedinica pomagala je kad zatreba.
Nije ni to uzalud, FBI je pomogao zato što su smatrali da će film biti dobro sredstvo za regrutaciju mladih devojaka
Muziku za “Kad jaganjci utihnu” radio je Hauard Šor koji je kasnije sarađivao sa Demijem na “Filadelfiji”. Snimljena je u Minhenu tokom leta 1990. godine, a veliki deo je izveo Minhenski simfonijski orkestar.
”Pokušao sam da je napišem tako da uđe u srž filma. Hteo sam da napravim muziku koja će se jednostavno uklopiti. Ljudi kada gledaju film nisu svesni muzike, a sva osećanja dobijaju iz niza elemenata – rasvete, kostima, glume, muzike... Džonatan Demi je bio veoma jasan oko toga šta želi”, kaže Šor.
Za ulogu serijskog ubice Bufalo Bila izabran je Ted Levin.
Bufalo Bil je kombinacija tri stvarne serijske ubice. Eda Geina koji je žrtvama drao kožu, Teda Bandija koji je gips na ruci i svoju navodnu povredu koristio da ubedi žene da uđu u njegov kombi i Gerija Hajdnika koji je žene držao u rupi u podrumu.
Kako se navodi, lik je razvio čitajući profile serijskih ubica, a posećivao je i nekoliko barova poznatih kao mesta na kojima se okupljaju transseksualci i pričao sa njima.
Osim toga, ples Bufalo Bila nije bio deo scenarija, iako ga ima u romanu. Dodat je na Levinovo insistiranje, smatrao je da je ta scena jedna od ključnih za njegov lik.
Zanimljivo je i da je Bruk Smit, glumica koja je igrala otetu devojku, tokom snimanja bila veoma bliska sa Levinom. Džodi Foster se šalila da je ona Patriša Herst, žena poznata po tome što se zaljubila u svom kidnapera.
Inače, Smitova je u rupu u kojoj je njen lik bio zatočen ulazila kroz mala vrata koja su potom zatrpavali zemljom da se ne vide na kameri.
When you see Silence of the Lambs for the first time pic.twitter.com/cKadNxRGfY
— Josh Baumgard (@joshbaumgard) March 29, 2017
|
Nekoliko zanimljivih priča postoji i o prvom susretu Hanibala Lektora sa Klaris Sterling.
Demi nije bio zadovoljan snimanjem kroz rešetke pa je doneta odluka da Hopkins bude iza stakla. Kasnije kada Lektora prebace iza rešetaka ćelija je napravljena tako da su šipke neobično razdvojene kako bi kamera mogla da uhvati celo lice.
Takođe, Demi je tu prvu scenu njihovog susreta snimao tako što je Hopkins sve vreme gledao pravo u kameru.
Kaže, trebalo je da bude prikazan kao da sve zna, kao i da ga vidimo iz ugla Klarisove i uplašimo se koliko i ona.
“Prvi put kada sam se pojavio pred kamerom pitali su me kako bih voleo da budem otkriven. Rekao sam, imam ideju. Nešto što mi je baš jezivo su ljudi koji stoje sami u praznoj sobi. Voleo bih da me vidi tako. Dolazi i taj čovek gleda u nju i kaže joj ‘dobro jutro’, kao da zna da treba da dođe”, kaže Hopkins.
Tokom susreta Lektor insisitira da mu ona priča o svom detinjstvu. Klaris Sterling mu tu pominje kako je spasla jedno jagnje i povela ga sa sobom. Ukoliko pažljivo slušate, nakon što kaže ”mislila sam da mogu da spasem barem jedno“, u pozadini se čuje kako je nekome nešto ispalo. Demi se tu uspaničio, mislio je da će to upropastiti scenu, ali Fosterova je ostala u liku i nastavila priču. Taj snimak je kasnije ušao u film.
“Šta je kog đavola to bilo“, viknula je Džodi Foster na ljude oko scene kada su kamere prestale da snimaju.
Inače, ona i Entoni Hopkins imaju samo četiri zajedničke scene.
Džodi Foster navodi da je tokom njihovog prvog susreta Hopkinsova imitacija njenog naglaska je bila u potpunosti improvizovana, kao i da je njena užasnuta reakcija bila prava. Osećala je da je to lični napad na nju. Kasnije se zahvalila Hopkinsu što je iz nje izvukao tako iskrenu reakciju.
“Odjednom… Jednostavno… Baš me je uznemirilo. Baš mi je pogodio žicu”, kaže ona.
|
To je možda i jedan od razloga zbog kojih ga je izbegavala tokom snimanja. Plašila ga se.
“Da li je istina da nikada nisi pričala sa Entonijem Hopkinsom”, pita je britanski voditelj Graham Norton.
“Noup, nikada nisam pričala s njim. Bio je strašan... Prvog dana imali smo čitanje scenarija. Stigla sam ranije, otišla sam u toalet, vratila se, svi su seli, imali smo probu teksta i do kraja toga nikada više nisam želela da pričam sa njim”, kaže Fosterova.
“Završili smo ceo film, on je uvek bio iza stakla u svojoj ćeliji. Scene su bile tako dugačke da bi ga zaključali na početku dana. Sledećeg bih došla, a on je već bio tamo, sa druge strane… Završili smo film a da nikada nismo pričali”, dodaje ona.
“Nikada nisi čak ni prošla pored njega na setu?”
“Ne, izbegavala sam ga. Zaista sam ga izbegavala”.
Ipak, kako kaže, na poslednjeg dana Hopkins joj je pričao dok je jela sendvič sa tunjevinom.
“Rekla sam mu 'baš sam vas se plašila', odgovorio je 'i ja sam bio uplašen tebe'. To je smešno, zašto bi neko bio uplašen mene?”
|
Hanibal Lektor je prva zvezda filma, to se uopšte ne dovodi u pitanje. Glas, izraz lica, držanje, savršeni govor i njegova mirnoća u kombinaciji sa strašnim zločinima od njega su napravili jednog od najvećih filmskih negativaca u istoriji.
Hopkins navodi da je glas Hanibala Lektora zamislio kao kombinaciju Trumana Kapotea i Ketrin Hepburn. Osim toga, inspiracija mu je bio i jedan prijatelj iz Londona koji nikada nije treptao, što je znalo da unervozi ljude oko njega.
Internet navodi i da je proučavao reptile, oni trepnu samo kada to žele, pa tako i u filmu Lektor zatvori oči samo kada to ima neku poentu.
Ipak, sam Hopkins u intervjuu ubrzo nakon objavljivanja filma rekao je da nikada nije radio nikakva istraživanja i uz osmeh je naglasio da je čitav lik “zasnovao na ličnom iskustvu”.
Prema njegovim rečima, Hanibal Lektor mu je jedna od omiljenih uloga zato što je veoma lako igrati je. Poenta, navodi Hopkins, jeste igrati protiv očekivanja publike.
“Prvih 15 ili 20 minuta je priprema kada svi Džodi Foster opisuju to čudovište. Onda ona ode u zatvor i tamo direktor zatvora kaže 'oh, on je čudovište'. Sve je priprema za to da sam ja čudovište u nekom kavezu. Treba uraditi suprotno. Igraj suprotno. Ne budi čudovište. Budi neko ko je tip koji kaže 'dobro jutro, vi niste pravi agent FBI, zar ne, Klaris’“.
Kada su Lektora selili iz Baltimora trebalo da je bude u žutom ili narandžastom odelu, ali je glumac ubedio Džonatana Demija i ljude koji su radili na kostimimta da će biti mnogo neprijatnije ako bude samo u belom.
Tu ideju je, kako kaže, dobio zbog svog straha od zubara.
“Kako igrati Lektora? Pa, samo se ne pomeraj. Plaši ljude mirnoćom. Volimo da pogledamo u mračnu stranu nas samih i mislim nas to fascinira i plaši. Zato ljudi vole Hanibala Lektora. On je čovek uhvaćen u monstruoznom umu”, kaže Hopkins i dodaje:
”Neko mi je jednom rekao da bi bilo zabavno ići na ručak sa njim (Lektorom)… Sve dok ti nisi taj ručak“.
|
Takođe, Hopkins je jednom izjavio da je Lektor liči na HALL 9000 iz “Odiseje u svemiru 2001” – veoma složena, visoko inteligentna mašina za ubijanje koja zna sve što se dešava oko nje.
Nakon ”Kad jaganjci utihnu“ igrao je profesora Van Helsinga u “Drakuli” iz 1992. godine. Kako kaže, želeo je da izabere ulogu što drugačiju od Lektora.
“Deca vole da ih plaše. Priče pred spavanje, priče o duhovima, Edgar Alan Po, bajke braće Grim, veliki zli vuk i Crvenkapa... Lektor je Babaroga (bogieman). On je veliki zli vuk. Kada sam prvi put pročitao ulogu znao sam da je Babaroga. I sam sam bio dete… Svi volimo da se uplašimo, idemo na rolerkoster, ostanemo bez daha, siđemo, smejemo se, odemo u bioskop pa gledamo ‘Psiho’ ili ‘Ajkulu’, skočimo iz sedišta kada se nešto dogodi… Možda je to potreba u ljudskoj duši da flertuje sa tamom koja nas okružuje. Smrt je neizbežna, a živimo u grubom i surovom svetu. Lektor je klasična Babaroga, stvorenje iz tame na vrhu stepenica”, navodi Hopkins.
Jedan novinar je u razgovoru sa njim konstatovao da bi Lektor ubio Klaris da ona kojim slučajem do samog kraja nije želela da ga uhapsi.
“Verovatno bi je kaznio da mu se nije suprotstavila. U jednom trenutku je zarobi i pita je ‘da li će ikada biti šanse između nas’. Ona mu odgovori ‘ne ni za hiljadu godina’. That’s my girl…”, kaže Hopkins.
Kako kaže, “Kad jaganjci utihnu” je najstrašniji film koji je video od “Psiha”.
“Mislim da bi Hičkok bio bi oduševljen”, navodi Hopkins.
Da, mislim da bi.
Voleo bih da malo duže ćaskamo, dragi čitaoče, ali dolazi mi stari prijatelj na večeru. U potpisu, Hanibal Lektor.
Slobodan Maričić (@SlobodanMaricic)
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
