Oda za rokenrol bend

The Dirtbombs u SKC-uPrikaz nastupa koji je u četvrtak uveče imao detroitski bend &quot;The Dirtbombs&quot; u Malom klubu SKC-a ima samo jedan zadatak &ndash; da odgovori na pitanje da li je to najbolji rok koncert održan u Beogradu godinama unazad? Što se ovog potpisnika tiče odgovor je potvrdan. Postoji puno razloga za to. Da pođemo redom. Publika je bila fantastična i u optimalnom broju. Još dok smo čekali ispred videlo se da su svi koji treba da budu prisutni bili tu. Takođe oni koji nije trebalo da prisustvuju nisu došli &ndash; što je bilo super. Hemija je odmah proradila: sa prvima taktovima, pola sata pre ponoći, uspostavljena je neraskidiva veza između auditorijuma i izvođača. Iz pesme u pesmu veza je postajala snažnija. Na kraju su sve granice bile izbrisane - bili smo deo jedinstvenog entiteta. Koncert &quot;The Dirtbombs&quot; je postao religijski čin. Uživajući u muzici, obavljali smo ritual rokerske vere čija je snaga srazmerna osećanju neprilagođenosti i izopštenosti.&quot;The Dirtbombs&quot; su iz Detroita. Sviraju garažni rok. Na novom albumu &bdquo;We Have You Surrounded&ldquo; njihova muzika dobila je novu facetu. Posebna vrsta političke i socijalne osvešćenosti dala joj je oreol distopijskog bluza. To je, međutim, nije opteretilo. Samo joj je dalo na oštrini i žestini; učinilo koncert boljim. Histerična litanija kojem je, nešto pre jedan, nastup okončan, predstavljala je promociju kontrakulturnih, odmetničkih i rokerskih vrednosti. Jedan od dvojice bubnjara, prošetavši se preko pojačala i instrumenta, sišao je u publiku i odatle propovedao o nepristajanju i pravu da se bude različit. Njegovo mesto za bubnjevima u jednom trenutku je zauzeo Aca Delibašić, sa sve novim stajlingom, kojim dominiraju fensi brkovi a la Brajen Feri, odnosno Nik Kejv. Nezaboravno! Repertoar je bio očekivan. Originalne pesme i tzv. obrade smenjivale su se u suludom ritmu. Nije bilo pauze između pesama: kraj jedne predstavljao je početak druge. Prva na repertoaru je bila &bdquo;Leopardman At C&amp;A&ldquo; koju je Mik Kolins napisao na tekst jednog od najvećih umetnika našeg doba Alana Mura, slavnog autora grafičkih novela. Čuli smo i &bdquo;Motor City Baby&rdquo;, &ldquo;I Can't Stop Thinking About It&rdquo;, nove pesme &ldquo;Ever Lovin&rsquo; Man&rdquo;, &ldquo;Wreck My Flow&rdquo;, obrade &ldquo;Ode To Black Man&rdquo;, &ldquo;Underdog&rdquo; i mnoge druge.Egzekucija je bila savršena. Petočlani bend (dve gitare, dva bubnjara, bas) gruvao je besomučno &ndash; onako kako nalažu garažna pravila. Mik Kolins je pevao sa zanosom sumanutog propovednika. Njegove interpretacije su svakoj pesmi davale &ldquo;višak značenja&rdquo; koji ih je pretvarao u odmetničke psalme. Obuzet muzikom mogao sam da vidim kako Džek i Meg Vajt u nekom derutnom detroitskom klubu slušaju &quot;The Gories&quot;, prethodni Kolinsov bend, i kako, omađijani, prave planove za fantastičnu karijeru koja će uslediti. Posebna vrednost ovog koncerta &quot;The Dirtbombsa&quot; je bio šou. Misanscen i koreografija bili su ultra rokerski. Članovi benda znaju kako treba da se ponaša i izgleda rok muzičar na sceni. Poseban doprinos su dale devojke iz publike koje je Mik Kolins izveo na binu. Đuskale su kao &quot;Ikettes&quot;. Kad se koncert završio bubnjari su se popeli na svoje instrumente i stajali mirno kao karijatide. Mi smo im aplaudirali. Nisu se pomerali minutima. Potpuno neverovatno i do sada neviđeno. Ta završna scena naglasila je obrednu prirodu događaja koji se završavao. Dok sam izlazio iz SKCa video sam Ko, devojku iz benda, kako puši u garderobi, video sam i bubnjara, koji je bio glavna zvezda poslednje tačke, kako smožden sedi na stepenicama. Nisu ih skupocenim limuzinama odvezli u luksuzne hotele. Ostali su tu, sa nama. Isti smo rod, isto bratstvo. Probuđeno osećanje pripadništva i zajedništva neočekivana je vrednost ovog nastupa koji je, da odgovorimo na pitanje sa početka teksta, jedan od najboljih ikad viđenih u Beogradu.