Vule Žurić: Da je postojao film, Tolstoj i Gete bi bili scenaristi

Scenarista filma &ldquo;Slepi putnik na brodu ludaka&rdquo; o poslednjim danima Petra Kočića, Vule Žurić, primećuje da danas kao da se stidimo i šapatom izgovaramo sve činjenice o našoj kulturnoj istoriji i istoriji uopšte i da postoji neka vrsta &ldquo;nametnute samopostiđenosti&rdquo; iz koje nikako da se iskobeljamo.Žurić je u intervjuu Tanjugu primetio da su životi naših najvećih pisaca tragične priče koje su zahvalne da budu ispričane i smatra da su filmovi i serije način da se sazna o njima na jedan nenametljiv način, da se podstaknu ljudi da posete knjižaru ili biblioteku i da se radi na lepom obrazovanju širokog gledališta. Žurić smatra da je na neki način serija &ldquo;Vuk Karadžić&rdquo; Milovana Vitezovića i Đorđa Kadijevića iz 1987. bila prekretnički projekat, priseća se da je tada planirana serija o Svetom Savi, pa je rat to sprečio. &ldquo;Sada kao da lutamo, kao da se stidimo i šapatom izgovaramo sve te činjenice o našoj kulturnoj istoriji i istoriji uopšte. Gledaoci gledaju ono što im prikazujete. Hajde da vidimo šta radi BBC, svako malo snima Dikensa i pravi filmove o svojim čuvenim ljudima&rdquo;, primetio je Žurić. Poznati pisac, višestruko nagrađen za knjigu &ldquo;Republika Ćopić&rdquo;, veruje da bi se, da je u 19. veku postojao film, mnogo snimalo, a Tolstoj, Dostojevski, Gete bi bili scenaristi. &ldquo;Ne verujem da je izgovor u nemanju novca, kod nas je sve dosta stihijski, postoji neka vrsta nametnute samopostiđenosti iz koje nikako da se iskobeljamo, a mi nemamo čega da se stidimo. Jedino možemo da se stidimo što se ništa nije promenilo u odnosu vladajućih struktura prema umetnosti i obrazovanju. Uvek je bilo jadno, ali uvek je bilo ljudi koji su iskakali, ljudi bez čijeg dela i života mi ne bismo imali kulturu koju danas imamo&rdquo;, ocenio je Žurić. Primećuje da je naša književnost bogata i interesantna i da se suviše lako odričemo stečenih znanja naših savremenih pisaca. &ldquo;Možda ne može da iznedri remek-dela kakva su pisali Andrić i Crnjanski, ali takva su vremena. Ne možemo da očekujemo da na svakih 15 godina imamo neko remek-delo&rdquo;, ističe Žurić, dodajući da je besmisleno zahtevati od pisaca današnjice da budu novi Ćopić, Kočić, jer su drugačija vremena i okolnosti kada se pojavljuju takvi pisci. On kaže da danas niko više ne zarezuje ozbiljno umetnike, ni to da li imaju da kažu nešto mimo onoga što govore u svojim delima. &ldquo;Da li ste čuli skoro da je neko za važna društvena pitanja konsultovao neke umetnike osim kada se sami ponude? Ali tada kažu ono što vladajuće uši žele da čuju&rdquo;, primetio je Žurić. On ocenjuje da je aktuelna pesnička scena takva da brzo može dostići visoke domete i dodaje da filmska industrija treba više da angažuje domaće pisce, koji jedva čekaju priliku da pišu. Žurić, koji je dobio drugu nagradu na sinoć završenom 41. Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, ističe da mu je najveća nagrada poziv da uopšte napiše scenario za film i iskustvo rada sa rediteljem Goranom Markovićem. &ldquo;Pročitao sam tekst Milana Jovanovića Stojimirovića, koji je imao tu čast ili nesreću da bude uz Kočića u njegovim poslednjim danima i ostao mi je taj Kočić u kaputu usred leta, bosonog, bolestan, a opet u svesti svih oko sebe kao najbolji pisac, simbol otpora&rdquo;, objasnio je Žurić.Najviše ga je impresionirala slika Kočićevog ispraćaja, njegovog mrtvog tela u sanduku i stavljanja šajkače, jabuka i suncokreta u sanduk. &ldquo;Najpoetičnije stvari u našim životima nikad nisu izmišljene, njih uvek čovek sam iznedri i sama situacija. Kada su snimali tu scenu, svi su plakali na setu, a naš film beži od takvih trenutaka plašeći se da će upasti u patetiku&rdquo;, primetio je Žurić. Na konstataciju da ludnica, u kojoj je Kočić preminuo, predstavlja poslednji bastion slobode pod austrougarskom okupacijom, Žurić se priseća da je odgajan kao Titov pionir, u snažnom ideološkom ključu, kada su sloboda i slobodoljublje bili među najspominjanijim vrednostima. &quot;Kada se bavite umetnošću, sve vreme se zapravo bavite nastojanjem da ceo život budete slobodni. Danas se sloboda brendira, relativizuje se što je nemoguće. Ne možete biti malo slobodni, ili ste slobodni ili niste. Mi smo u ideološkom ključu bili prepušteni širokom izvoru informacija i znanja i ako uzmete kako je odabirano šta će biti isticano kao svetli primer, taj dijapazon je bio mnogo širi nego što je danas&rdquo;, ističe Žurić. Drago mu je, kako kaže, što je odrastao u vremenu kada nije bilo kukavički osećati slobodu i ceniti i slaviti ljude koji su se borili za tu slobodu, a danas takvi ljudi nisu na ceni. Žurića zanima kako bi publika u Sarajevu gledala film o Petru Kočiću. &ldquo;Mislim da bi to pročitali u pozitivnom smislu, da bi prepoznali Kočića kao svog, a Austrougarsku kao simbol onoga što i dan danas od Bosne pravi ono na šta jeste - politički fakat. Dok god se oslanjamo na tuđe kulturološke šeme, planove, a odričemo se sopstvenog identiteta, dolazi do problema&rdquo;, rekao je Žurić. On ističe da je Kočić u stvari bio jedan od najsvetlijih primera branjenja najiskrenijeg slobodarskog identiteta. &ldquo;Taj bosanski identitet nametan je kao nešto što stoji nasuprot slobodarskom i u tom ključu bi pravi gledaoci na kraju filma pustili suzu, što bi značilo da ima nade za tu Bosnu. Ako bi to gledali kao neku opasnost koja dolazi sa ove strane - sada govorim o Sarajevu kao drugoj strani - onda za tu Bosnu nema nade, ali mislim da to ne bi bilo tako&rdquo;, kazao je on. Žurić poručuje da Kočića danas treba čitati pre svega kao velikog pisca. &ldquo;Svi naši veliki pisci, iako ih mi stavljamo u epohe romantizma, realizma, moderne, oni su iznad svega aktuelni danas, jer su bili ispred svog vremena u književnom postupku, osećanju kako se nešto radi, posvećenosti svom izrazu. Zbog toga je Kočić danas veliki i zbog toga ga treba čitati&rdquo;, naglasio je Žurić.