DW: Tačer, Bler, Šreder – Makronov put u propast?
Prema najnovijoj anketi instituta za istraživanje javnog mnjenja IFOP samo 54 odsto Francuza je zadovoljno radom svog predsednika Emanuela Makrona.
Izvor: Dojče vele
Veliki pad analitičari opravdavaju najavljenim rezanjem radničkih prava, piše Dojče vele.
Rezultat ankete za Makrona znači pad za deset odsto u odnosu na prošli mesec; lošije je prošao samo Žak Širak između maja i jula 1995. Za to ima mnogo mogućih razloga, ali najvažniji se tiču Makronovih budžetskih i ekonomskih planova. Tokom protekle dve sedmice je zbog smanjivanja budžeta za odbranu došlo do teških razmirica vlade i armijskog vođstva – zbog čega je šef francuskog generalštaba Pjer de Vilije podneo ostavku. Vlada premijera Eduara Filipa namerava da ove godine uštedi 4,5 milijarde evra kako bi ispunila kriterijume EU o budžetskom deficitu. No, građani Francuske su najviše zabrinuti zbog planirane reforme radnog prava.
Unutrašnja politika – bez sjaja
Makron je dosad bio koncentrisan na spoljnopolitičke akcije. Primio je predsednike SAD Donalda Trampa i Rusije Vladimira Putina. Njegovi sledeći gosti su pevač Bono kao predstavnik jedne organizacije za razvoj, kao i pevačica Rijana kao ambasadorka organizacije Globalno partnerstvo za obrazovanje. Makron želi da posreduje i u libijskom građanskom ratu – u utorak, 25. jula, u Jelisejskoj palati se očekuju premijer međunarodno priznate prelazne vlade Fajis al Saradž, kao i njegov protivnik, vođa armije Kalifa Haftar.
No, u očima građana, Makron ne sija tako blistavo kako se predstavlja na spoljnopolitičkom planu. Njegova popularnost je poljuljana čim je najavio da namerava da smanji porez za preduzeća i na kapital te da će raditi na izmenama radnog prava koje su na štetu radnika, na primer, da će radnici biti slabije zaštićeni od mogućnosti dobijanja otkaza. Glavna promena koju želi da uvede jeste da omogući preduzećima da individualno odlučuju o dužini radnog vremena, visini plata ili plaćanju prekovremenog rada. Do sada su te stvari bile regulisane jedinstveno za svaku branšu.
Za predsednika je to mogućnost da firme optimiraju svoj rad fleksibilnije i u zavisnosti od konkretne potražnje. Za sindikate je to mogućnost da poslodavci produže radno vreme, smanje plate i podriju standarde koji su važili za sve podjednako u čitavoj državi. Posebno loš odjek je imala Makronova najava da će nove odredbe, ako bude trebalo, uvoditi – dekretima.
“Nema alternative“
Te mere su deo neoliberalne ekonomske politike sračunate na smanjivanje socijalnih izdataka i sprovođenje “reformi“ uglavnom preko leđa zaposlenih, te poreske politike u korist gornjih, bogatih slojeva. Ima analitičara koji u tome vide nastavak “post-političke“ ideologije Margaret Tačer koja je svojevremeno kao britanska premijerka proklamovala načelo TINA (There is no Alternative) – nema alternative neoliberalnoj globalizaciji.
Kasniji britanski premijer Toni Bler je podelu na levicu i desnicu proglasio prevaziđenom, propovedajući “radikalni centrizam“ kao novi politički model sa načelom: “svi smo mi deo srednjeg sloja“. Taj “treći put“ je u Nemačkoj prihvatio Gerhard Šreder svojim “novim centrom“, a prihvatile su ga i druge zapadne socijaldemokrate koje se otada definišu kao “levi centar“. Tako je u Evropi stvoren “centristički konsenzus“ koji je brisanjem granica između levog i desnog oduzeo građanima mogućnost da biraju između različitih političkih projekata, konsenzus čiji je tipični predstavnik – novi predsednik Francuske.
Nedostatak alternativa je izvor mnogih problema koji se danas javljaju u zapadnim društvima, kao što su diskreditovanje demokratskih institucija, sve manja izlaznost na izborima i sve veći uspeh desničarskih stranaka. Te stranke se danas prezentiraju kao snaga koja želi da vrati u ruke naroda vlast koju je uzurpirala elita, i uspele su da se u mnogim zemljama trajno etabliraju kao jedina “prava“ alternativa. S druge strane, definitivno pozicioniranje socijaldemokratije u politički centar nanelo joj je veliku štetu – i ona se gotovo svuda u Evropi nalazi u krizi.
Emanuel Makron je kao nestranački političar (samo je od 2006. do 2009. bio član Socijalističke partije) sa svojim pokretom “Napred!“ (En Marche!) stvorio političku platformu koja se zapravo uklapa u takvu “devijaciju“ socijaldemokratije – u kakvu nije potpuno skliznula francuska Socijalistička partija čiji predsednički kandidat i Makronov takmac je bio Benoa Amon. No, ta platforma sada ozbiljno narušava Makronovu popularnost.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
