Prvo, značajan procenat srpskog stanovništva odlučio je da se odupre zavodljivoj pesmi nacionalizma i "inatu", i glasao je svojom glavom da se očuva osnovna politika dalje integracije u Evropsku uniju, uprkos dobokom nezadovoljstvu i ljutnji povodom procesa na Kosovu.
Više od sedam godina od pada Slobodana Miloševića, Evropska unija i Sjedinjene Države odupirale su se molbama pokojnog premijera Zorana Đinđića i mnogih drugih proevropski orijentisanih srpskih političara da preduzmu mnogo brže i suštinskije korake i dovedu Srbiju u Evropu. Mogli bi se zapitati kako bi izgledao region danas da je Zapad odgovorio mnogo pozitivnije tih ranih dana. Ustvari, dogodilo se suprotno. Nije uložen nikakav napor da se olakšaju vizne restrikcije i, pošto se EU proširila na susedne zemlje, Srbi su se našli izolovaniji nego u vreme Miloševića. Uslovljavanje, principijelnost u saradnji s Hagom i opšta letargija u delu Evrope, sprečili su Srbiju da se približi Evropi. Rasprave povodom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), ključni korak u procesu, produžile su se u beskonačnost bez konkretnih rezultata.
Sve se to promenilo praktično preko noći, zahvaljujući velikim delom srpskoj reakciji na događaje na Kosovu i veoma realnoj mogućnosti da Radikalna stranka dođe na vlast, uz nepovoljne posledice po stabilnost čitavog regiona. To je bila vitalna "tačka preokreta" koja je ubedila evropske državnike da drastično "promene kurs" uz iznenađujuću brzinu i efikasnost. Krajnji rezultat toga bili su ublažavanje dugotrajnog uslovljavanja i ubrzavanje procesa SSP, zajedno s konkretnim koracima za ublažavanje viznog režima za Srbe upravo pred srpske predsedničke i parlamentarne izbore.
Rezultat tih koraka koje je preduzela EU bio je dobar, ili čak bolji nego što je većina članica EU mogla da predvidi. To je pomoglo da se izbori shvate bukvalno kao izbor između dva potpuno drukčija puta budućnosti Srbije.
I pored ubedljivog uspeha na parlamentarnim izborima (osvojila je najveći broj mesta) koalicija Demokratska stranka/G17 plus - kao i njihovi protivnici Radikalna stranka i DSS (Kostunica) - bili su dovedeni u neugodan položaj u nastojanjima da formiraju novu vladu. Obe strane su na kraju zavisile od male koalicije stranka koju je predvodila Socijalistička partija sa svega 20 poslanika od ukupno 250, da bi dostigle kritični većinu nepohodnu da se vlada. Pošto je progutala godine antagonizma i žestoke opozicije, Demokratska stranka se pragmatično okrenula socijalistima. Kad je jednom prošla euforija izborne noći, shvatili su da nova vlada nije ni izdaleka izvesna, a to su shvatile i zapadne vlade. U stvari, imajući u vidu istoriju Socijalističke partije, koju je osnovao i vladao njome Slobodan Milošević punih deset godina i koja se do dana današnjeg nije odrekla ni njega ni njegove politike, nagli preokret i dobrodošlica socijalistima izgledali su mnogima malo prebrzo i neprimereno.
Rukovodstvo Socijalističke pratije imalo je sopstvene probleme. Njena stranačka baza se sastoji uglavnom od okorelih nacionalista i simpatizera Miloševića i njegove politike. Na svakom referendumu onih koji su glasali za Socijalističku partiju, nema sumnje da bi većinski za koalicione partnere bili izborni radikali i DSS. Na drugoj strani, kao deo koalicije DS/G17 plus stekla bi legitimitet i priznanje u Evropi i Sjedinjenim Državama. Stranka je već pozvana da preduzme početne korake da se pridruži Socijalističkoj internacionali. Štaviše, kao deo koalicione vlade stranka će imati predsednika parlamaneta, poziciju zamenika premijera, ministarstvo unutrašnjih poslova i nekoliko ministarstava, kao i kontrolu nad nekoliko državnih preduzeća.
Još jednom, pragmatizam je pravilo dana. Tim potezima rukovodstvo Socijalističke partije preuzelo je, međutim, veliki rizik. Njegova "izdaja" teško će ih koštati među simpatizerima partije i ako bi novi izbori bili uskoro održani, ne bi imali šasne da pređu ni izborni cenzus. Oni se nadaju da će im uspeh ove vlade, približavanje Evropi i vidljiva uloga koju u tome igraju omogućiti da razviju novu bazu simpatizera. Vreme će reći da li su u pravu. Ali, jedna činjenica je izvesna: poslednja stvar koju će socijalisti želeti u skoroj budućnosti jesu novi izbori.
Veliki gubitnici u čitavom procesu jesu Vojislav Koštunica i njegov DSS. Od ubistva Zorana Đinđića, Koštunica je bio najmudriji političar u Srbiji. On je stalno uspevao da osvoji više vlasti i više uticaja nego što je to sugerisala njegova stranka. On je iznova uspevao da nametne dnevni red i privoli ostale partije, naročito DS, da igraju po njegovom taktu i da reaguju na njegove inicijative. Sve to čini njegovo ekstremno, emotivno protivljenje Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju nekako enigmatičnim. Nije bilo potrebno da bude tako ekstreman da bi sporazum izbacio iz koloseka. Možda je to bila jednostavno pogrešna procena raspoloženja javnosti, ali je verovatnije odraz njegovog besa zato što je Zapad priznao nezavisnost Kosova. U svakom slučaju, to je za njega bio katalizator da sruši prethodnu vladu u kojoj je bio premijer; njegova reakcija bila je glavni razlog što je njegova stranka jadno prošla na parlamentarnim izborima; i konačno (posle potpuno nepotrebne "analize" SSP koju su napravili pravni stručnjaci DSS), izgovor ili razlog na osnovu kojeg je Socijalistička partija mogla da opravda svoj "prebeg". Drukčije rečeno, njegovo odbijanje da zauzme pragmatičniji kurs išlo je na ruku protivnicima i potvrdilo - bar kratkoročno gledano - da je pogrešio.
Kako nova vlada dobija obrise i definiše samu sebe, valjalo bi imati na umu sledeće:
- EU i Sjedinjene Države prihvatilie su te značajne predizborne mere uz očekivanje da će nova "proevropska vlada" zauzeti umereniji prilaz Kosovu i, takođe, uhapsiti Mladića i Karadžića. Duskutabilno je da li će nova vlada biti voljna ili u stanju da to uradi.
- Radikalna stranka ima ozbiljne unutrašnje sukobe između stvarnog vođe Vojislava Šešelja i njegovog surogata Tome Nikolića. Trebalo bi, takođe, da se zapitaju da li su dostigli vrhunac svoje moći i uticaja. U međuvremenu, kolaju spekulacije o izgledima da se Šešelj ranije vrati iz Haga posle okončanja suđenja. To bi sigurno oživelo politički život u Srbiji.
- Demokratska stranka uprkos svim nedavnim uspesima ima neke žestoke unutrašnje sukobe. Oni neće nestati sami od sebe, naročito ako popularnost stranke počne da opada.
- Od pada Miloševića najmoćniji političar bio je premijer. To će sada biti srpski predsednik Boris Tadić. On će u suštini imati većinu u parlamentu da donosi zakone; kontrolu nad vladom posredstvom članova svoje stranke i , naravno svog kabineta. Iskustva drugih zemalja u sličnim pozicijama govore da grupa savetnika u predsedničkom kabinetu postaje važan neslužbeni centar moći koji često baca u zasenak ministre koji formalno rukovode vladom.
- Imajući u vidu broj partija u vladajućoj koaliciji i veoma različite poglede, možda će biti teško održati ih na okupu da svi pevaju po istim notama. Verovatnoća da ministarstva ostanu pojedinačni feudi potpuno podređeni partiji koja ih kontroliše veoma je visoka.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
