Mašina za pravljenje novih pasoša pregrejala se prilikom izrade dvesto četiri počasna pasoša i sad kad treba da štampa pasoše za smrtnike koji troškove pravljenja putne isprave snose sami – presa ne radi. Kome god treba novi pasoš kupiće ove godine plavi, stari, a dogodine, ili kad mašina bude došla k sebi, moraće da kupi novi. Zašto mi ne tražimo od države da poštuje ono što je ona ili njena pravna prethodnica napisala: moj pasoš važi do avgusta 2013. godine, nisam ga izgubio, nisu mi ga ukrali i ja bih da ga koristim do tog datuma makar nauka u međuvremenu izumela putovnicu u vidu minđuše, prstena ili dugmeta!
Pasoš bez čekanja sleduje vam jedino ako pretučete nekog u Americi: našijenca puštenog uz sto hiljada evra kaucije iz američkog pritvora i suda srpski konzulat je za tili čas opskrbio novim pasošem te se junoša obreo u rodnoj Srbiji na očajanje Hilari Klinton koja bi da Kondoliza pošalje specijalce, da kao u filmu otmu begunca i nanovo ga izruče američkom pravosuđu, pri čemu bi kaucija ušla u troškove misije. Primer vrativšeg se u domaju Srpčeta svedoči da je nama sloboda iznad svega, Srbi su prežalili kauciju i potrudili se oko novog pasoša, službeniku konzulata na prvom mestu takođe je bila sloboda kretanja sugrađanina makar se on sam posle našao pred disciplinskom komisijom MIP-a, Biljana Plavšić veli da ima „velikih teškoća da se prilagodi zatvorskom sistemu“, mada je to primedba koju bi potpisao svaki kažnjenik, od onoga koji u Padinskoj Skeli bere krastavce do junaka Ibarske magistrale osuđenih na četrdeset godina; gospođa Plavšić podseća da je bila i zlostavljana, pripadnice vere koju je ona svojevremeno proganjala u Bosni smatrale su da joj izrečena kazna nije dovoljna pa su je one volonterski vijale kroz skandinavski sumračan pejzaž dok nije skrjala ruku, ukratko, pitomica bi kući: ako prosečnom osuđeniku treba deset godina da okaje prosečan zločin, doktoru nauka dovoljne su četiri godine!
Doktor pravnih nauka Koštunica nadživeo je svoju slavu. Koaliciju koja je stavila tačku na njegovu nespretnu ali tvrdoglavu vladavinu Jugoslavijom i Srbijom smatra neprirodnom, kad vidi Tadića i Dačića pripadne mu muka kao čitaocima „Pančevca“, ali i nevinim prolaznicima kad u kiosku hteli ne hteli ugledaju naslovnu stranu gde se dva pripadnika muškog pola drže za ruke, šta je još bilo, pod geslom „jednom ministar uvek ministar“ Samardžić se vinuo do Gračanice gde je pretpostavljam pozirao za fresku radi večnog pomena na njegov mandat; kao pristaša ravnopravnosti polova tj. bračnih drugova Struja je štampao i besede Slobodana Miloševića, ono što se nekad zvalo govor ili još gore, izlaganje, referat, dobilo je matijanski naziv i rang - beseda, postalo je deo baštine, ja bih Hadži Antićevu izdavačku kuću nazvao „Strujno kolo“.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
