“Ovaj pistolj kosta samo 100 evra”, kaze “Gagi”, mladi trgovac oruzjem iz Pristine, sedeci u jednom od najpopularnijih kafica u gradu. “Ali ja cu ti ga dati za 80…”
Gagi (sto nije njegovo pravo ime) na trenutak prestaje da govori dok pored nas prolazi policajac iz Kosovske policijske sluzbe, KPS. Kafic se nalazi samo stotinak metara od sedista KPS, u pristinskoj “policijskoj aveniji”.
“Jeftin je zato sto je preradjivan… zamenjeni su mu sarzer i cev… ali sada je smrtonosan, ubija”, nastavio je Gagi.
Istrazivanje Balkan insajta pokazalo je da se crno trziste oruzja na Kosovu nalazi u procvatu; pistolja ima svuda. Oruzje stize preko svercera iz Srbije, Makedonije i Albanije, a Gagi je samo jedan od mnogih trgovaca na ovoj teritoriji.
Istim putem stizu i gasni pistolji, koji imaju plasticnu cev i magazin za caure sa gasom, a ovde se u brojnim malim radionicama sirom Kosova preradjuju u efikasno vatreno oruzje i prodaju na crnom trzistu po cenama koje nisu nedostizne cak ni za tinejdzere. Ono sto se ne proda na domacem trzistu izvozi se u inostranstvo.
Balkan insajt je takodje otkrio da rupe u zakonima UNMIK-a koji se odnose na oruzje podsticu ilegalnu trgovinu oruzjem.
Liberalne procedure za izdavanje dozvola dovele su do toga da Kosovari koji zele da imaju pusku u kuci to mogu bez problema i ostvariti. Statisticki podaci se razlikuju, ali nema sumnje da je od 2001. godine legalizovana velika kolicina oruzja. Savez lovaca procenjuje da se u privatnom posedu nalazi oko 50.000 komada oruzja – ali stvarni broj lovaca medju dva miliona stanovnika Kosova, kako tvrde lokalna lovacka udruzenja, nikada nije prelazio brojku od 10.000.
Veton Elsani, portparol KPS, izjavio je za Balkan insajt da policija ne proverava poreklo lovackog oruzja prilikom registracije, jer prema sadasnjem zakonu nije duzna da to cini.
“Pretpostavljamo da je to oruzje bilo na Kosovu i pre 1999.”, kratko objasnjava Elsani. Medjutim, Balkan insajt je otkrio da je veci deo oruzja registrovanog od 2001. godine proizveden posle 1999. godine.
Kanali koji su provobitno organizovani da bi se na Kosovo unosilo lovacko oruzje posle 2001. godine, sada se koriste za nezakoniti uvoz svih vrsta naoruzanja, uglavnom malog rucnog oruzja.
Prema rezultatima istrazivanja koje je sproveo UNDP, na teritoriji se nalazi oko 400.000 komada ilegalnog rucnog oruzja. UNDP je ustanovio da u vise od 23 odsto kosovskih domacinstava zele da nabave oruzje, uglavnom uz obrazlozenje da je to nacin da zastite sebe i svoje porodice.
Kosovo se nalazi pod upravom UN od 1999. godine, kada je vazduzna kampanja NATO snaga primorala srprske vlasti da se povuku sa ove teritorije, cime je okoncan sukob izmedju Milosevicevih snaga i gerilske Oslobodilacke vojske Kosovske, OVK.
Prema nalazima UNDP, “rasireno je uverenje, jednako medju kosovskim Albancima i kosovskim Srbima, da su pripadnici druge etnicke grupe dobro naoruzani i da je drzanje oruzja vazno da bi se odrzala ravnoteza straha”.
Oni koji odrzavaju ovu ravnotezu jesu sverceri oruzja, sa kojima se lako moze stupiti u kontakt preko posrednika u mnogim kaficima u starom centru Pristine.
Kome treba pistolj?
Gagi najradije prodaje pistolje, zbog toga sto su mali i lakse ih je nositi nego pusku. Moze da ponese sa sobom tri pistolja i slobodno seta centrom grada bez straha da ce ga otkriti.
Gagi je izjavio za Balkan insajt da je nekada veliko trziste za puske sada u opadanju, ali pistolji se i dalje uvoze istim kanalima.
”Najveci deo oruzja stize iz Srbije i Makedonije”, kaze on, i dodaje da je Albanija i dalje jedan od izvora.
Policajac, koji se predstavio nadimkom, “Mujo”, potvrdio je da je trgovina oruzjem u procvatu, izmedju ostalog i zahvaljujuci poroznim granicama teritorije.
”Sa ovakvim pistoljem svako bi se osecao sigurnim”, govori Gagi vadeci dva mala pistolja iza pojasa posto je seo u kola. “Tako su jeftini da i dete moze da ih kupi”.
”Evo ovaj, 'sestica', ima sarzer sa sest metaka. Kosta 100 evra, ali moze da se nadje i za 80,” objasnjava dok pokazuje pistolj koji je toliko mali da mora da ga drzi sa tri prsta.
“Ovaj drugi je italijanska Bereta. Kosta 200 evra”, nastavlja.
Gagi tvrdi da moze da nabavi bilo koju vrstu oruzja u roku od pola sata. Sacmarica kosta 400 evra, sto je cena i za lovacko oruzje. Cene kalasnjikova variraju zavisno od zemlje proizvodnje. Kalasnjikov proizveden u Srbiji kosta od 350 do 400 evra, a onaj iz Albanije oko 300 evra.
“Najjeftinji je kineski kalasnjikov. U Pristini kosta 250 evra, ali ako predjete granicu i odete u Albaniju moze se dobiti i za 50 evra”, kaze Gagi.
Doba godine takodje utice na cenu. Cene naglo rastu pred praznike, kaze on.
“Metak od 7mm u Srbiji kosta 5 centi, a na Kosovu se moze prodati za 50 centi. Pred novu godinu i za jedan evro”, objasnjava Gagi.
Kao i vecina naroda na Balkanu, kosovski Albanci imaju tradiciju pucanja u vazduh za praznike i slavlja. Nova godina je najpopularnija prilika za to, pa pucnava moze da traje satima.
Vlasti ne izdaju dozvole za pistolje tako lako kao za lovacke puske. Pema tvrdnjama policije, gotovo svi pistolji na Kosovu su ilegalni.
“Samo 150 ljudi na Kosovu ima dozvole za nosenje malog rucnog naoruzanja”, izjavio je Velton Elsani, dodajuci da se legalno oruzje uglavnom nalazi u rukama telohranitelja koji cuvaju vazne osobe.
Dvojica svercera sa kojima smo razgovarali kazu da je najveca potraznja za preradjenim oruzjem. “Toni” tvrdi da takvo oruzje ne prodaje jer je “prljavo” – posto je pravljeno da ubija, ali Gagi priznaje da su takvi modeli veoma profitabilni.
”Za 40 evra gasni pistolj se moze pretvoriti u pravi pistolj”, kaze Gagi, i dodaje da su gasni pistolji slicni pravom vatrenom oruzju i proizvode se u istim fabrikama. Mogu kostati svega 30 evra pre modifikacije, ako se kupuju na veliko.
”Gasni pistolji na Kosovo uglavnom stizu iz Turske ili Italije. Ljudi ih donose, prepravljaju i prodaju. Potraznja je ogromna”, rekao je Gagi.
”Sverceri kupuju ove jeftine gasne pistolje i menjaju im cev i sarzer. Tako postaju pravo smrtonosno oruzje sa pravim mecima”, objasnava jedan visoki sluzbenik KPS koji je zahtevao da ostane anoniman.
U toku samo dve policijske kontrole u avgustu 2007. godine, konfiskovano je vise od 500 gasnih pistolja, za koje policija veruje da su bili namenjeni kosovskom trzistu.
“Donose ih, ‘prevode’ i prodaju po visoj ceni, ali to je idalje veoma jeftino”, rekao je Gagi, objasnjavajuci da se rec “prevoditi” u zargonu podzemlja koristi za postupak preradjivanja.
Balkan insajt je iz nekoliko izvora dobio potvrde da su radionice za preradu oruzja na Kosovu veoma brojne, ali nije uspeo da poseti nijednu od njih.
Balisticko odeljenje u okviru KPS nije nam dalo nikakvu izjavu, sa obrazlozenjem da bi to moglo ometati istragu koja se trenutno vodi.
Gagi je rekao da se veliki broj modifikovanih pistolja salje u Albaniju, nakon cega se verovatno svercuju u zapadnu Evropu.
Hajdemo u lov
Od 1999. godine, na teritoriji kojom upravlja UN pokrenuto je nekoliko programa amnestije za oruzje.
Oruzje se slivalo na Kosovo tokom sukoba 1995-1999. godine, uglavnom iz susedne Albanije, gde je posle nereda 1997. veliki deo vojnog arsenala opljackan.
KFOR, mirovna misija na Kosovu pod vodjstvom NATO, konfiskovala je znacajnu kolicinu oruzja u svojim brojnim akcijama.
Da bi se resio ovaj problem, UNMIK je uveo stroge zakone koji regulisu posedovanje oruzja. Pravo da nose malo rucno naoruzanje imaju samo pripadnici NATO, policija i odnedavno obezbedjenje vaznih osoba. Ne postoji kompanija ili fizicko lice registrovano za uvoz ili prodaju oruzja.
Sistem izdavanja dozvola za oruzje za lov i rekreaciju funkcionise od februara 2001. godine, ali vazeci zakon ne sadrzi sve detalje procedure.
Aleksandar Borg-Olivije, sef pravne sluzbe UNMIK-a, izjavio je za Balkan insajt da cilj regulacije u ovoj oblasti jeste da se izdaju dozvole za ono lovacko oruzje koje se nalazilo na Kosovu pre 1999. godine.
Medjutim, policija priznaje da su se u praksi stvari odvijale drugacije.
“Nikada nismo proveravali da li je oruzje bilo na Kosovu pre 1999. ili nije. Nailazimo na oruzje proizvedeno 2003. godine, pa ipak izdajemo dozvole,” objasnjava “Mujo”, policijski sluzbenik koji je zeleo da ostane anoniman. “To nije dobro, ali sav taj sverc bio je stimulisan rupama u zakonima koje je doneo UNMIK”, dodaje on.
Borg-Olivije takodje potvrdjuje da u zakonima postoje rupe koje sverceri oruzja mogu koristiti.
“Prodao sam dosta savim novih puski, proizvedenih 2002, 2003. ili cak 2004.”, izjavio je Toni. “Nabavicu vam novu pusku za 400 evra… turska puska, dobra. Nece biti nikakvih probelma da dobijete dozvolu jer je puska nova i garantovano nije prljava”.
Ministar unutrasnjih poslova Kosova, Blerim Kuci, strastveni lovac, priznaje da je njegova registrovana puska proizvedena 2003.
Ipak, da bi takvo oruzje registrovali – a to je kategorija u koju spada vecina od desetina hiljada pusaka u privatnom vlasnistvu u zemlji – vlasnici prethodno moraju prekrsiti zakon. Zakon zabranjuje unosenje takvog oruzja na Kosovo ili njegovu kupovinu od nekoga ko ga je uneo na Kosovo.
”Vlasti legalizuju lovcko oruzje, a nas uopste ne konsultuju”, izjavio je za Balkan insajt Cazim Krasnici, predsednik lovackog saveza Kosova. “Izdaju dozvole svakome ko donese pusku u policijsku stanicu, a uopste ne proveravaju poreklo oruzja ili lovacke vestine tih ljudi”.
Krasnici kaze da je njegov savez uspevao da regulise svoje clanstvo, kome je pripadao najveci deo oruzja u privatnom posedu pre 1999. “Ovi ljudi su placali clanarinu. Morali su da poloze ispit da bi postali punopravni clanovi”, objasnjava on, dodajuci da danas svako moze da se proglasi za lovca.
Krasnici izrazava zabrinutost zbog problematicnih zakona UNMIK-a koji narusavaju sliku o kosovskim lovcima i ugrozavaju prirodnu sredinu na Kosovu.
Ministar Kuci se slaze i tvrdi da je ekoloska steta na teritoriji takva da je on odlucio da ne lovi do 2010.
Obilje pusaka je dovelo i do gubitaka ljudskih zivota i policija potvrdjuje da je broj ubistava izvrsenih lovackim oruzjem znatan.
“Zakoni UNMIK-a podsticu svercere da donose novo oruzje jer se ono lako moze prodati, nakon cega se bez problema regustruje”, kaze Krasnici.
Medjutim, oni koji su ukljuceni u trgovinu tvrde da trziste vise nije u procvatu. “Nekada je svako ko je ulazio u ovaj kafic trazio pusku”, kaze Toni, koji je vec prodao na stotine komada oruzja. “Tada nam je dobro islo, ljudi su kupovali puske kao ludi”. Sada je, kaze on, manje onih koji bi hteli lovacke puske i vecina trazi malo rucno oruzje, a on, kako tvrdi, ne ucestvuje u takvoj trgovini.
Sta uciniti?
Ministar Kuci kaze da njegovo ministartsvo sponzorise novi zakon o oruzju koji treba da bude usvojen u skupstini 2008. godine. Medjutim, Aleksandar Borg-Olivije tvrdi da bi i sadasnji zakon dao rezultate kad bi se postovao. “Nikome nije dozvoljeno da unosi oruzje na Kosovo”, kaze on i konstatuje da carinici i policija treba bolje da rade svoj posao.
Ipak, on priznaje da su “procedure liberalnije nego sto bi trebalo da budu” i da “postoji potreba da se precizira da oruzje koje je novo i uneto je nezakonito ne moze biti registrovano”.
Izjavio je da njegova kancelarija radi na ovom problemu i da ce izvrsiti promene u zakonima, a jedini razlog zasto to nije ucinjeno ranije jeste to sto im niko nije skrenuo paznju na problem.
Ministar Kuci, medjutim, kaze da je problem u UNMIK-u, koji je lako mogao izmeniti zakon.
U medjuvremenu, na Kosovu se sverc oruzja nastavlja i malo je onih koji veruju da novi zakon moze zaustaviti ovu uhodanu trgovinu.
Krenar Gass je urednik BIRN Kosovo.
Jeton Lapastica, nezavisni novinar iz Pristine, takodje je ucestvovao u radu na ovom clanku.
Balkan insajt je BIRN-ova internet publikacija.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
