Očuvajmo integritet akademske zajednice
Nacionalni savet za visoko obrazovanje je usvojio Osnove za kodeks o akademskom integritetu. U njemu su navedeni brojni slučajevi narušavanja akademskog integriteta, ali su izdvojena četiri osnovna vida kršenja akademske etike: plagijati, autoplagijati, lažno autorstvo i krivotvorenje rezultata istraživačkog rada. Ovi prestupi su izdvojeni da bi se za njihovo ustanovljavanje i sankcionisanje na etičkom terenu propisale jedinstvene procedure na svim visokoškolskim ustanovama, kaže u razgovoru za „Novu ekonomiju” prof. dr Dejan Popović, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Nova Ekonomija
Da li je usvajanje kodeksa jedna vrsta reakcije na plagijate i kršenje nekih osnovnih načela na univerzitetima, koji duže vreme pobuđuju interesovanje javnosti?
Osnove za kodeks o akademskom integritetu se ne bave samo pitanjima plagijata. Kodeks ima mnogo širi obuhvat i jasno definiše šta je akademski integritet – osnova na kojoj počivaju očuvanje dostojanstva profesije, unapređivanje moralnih vrednosti, zaštita vrednosti znanja i podizanje svesti o odgovornosti svih članova akademske zajednice, kako nastavnika i saradnika, tako i studenata.
Iako je najveću pažnju javnosti privlačila tema plagijata, postoje i brojna druga ponašanja koja bi morala da budu stavljena pod posebnu lupu akademske javnosti. To su odnos između kolega i odnos nastavnika prema studentu i obratno, zatim samostalnost u akademskom i naučnom radu, predstavljanje vlastitih rezultata uz sposobnost realnog sagledavanja sebe sâmog, vlastitog znanja i tih rezultata, nedopuštenost korišćenja nedozvoljenih sredstava za polaganje ispita, sprečavanje sukoba interesa i dr.
Napominjem da ovaj dokument nije nastao tako što su članovi Nacionalnog saveta izmišljali norme. On je naslonjen na dobru praksu sa vodećih univerziteta, od Beogradskog, koji spada među vrhunskih jedan i po odsto univerziteta u svetu, pa do Oksforda, na kome je pitanje kodeksa decenijama razrađivano, iako su etički principi na kojima se zasniva ugrađeni u temelje tog univerziteta već vekovima.
Želeo bih da naglasim da postupanje po kodeksu akademskog integriteta nikako ne znači isključivanje drugih vidova odgovornosti. Akademska zajednica ne raspravlja o tome da li je neko počinio krivično delo povrede autorskih prava, ili da li postoje razlozi da pred parničnim sudom odgovara za naknadu štete autoru kojeg je plagirao. To su procesi kojima treba da se bave državni organi.
Dakle, poštovanje kodeksa je podjednako obavezujuće i za nastavnike i za studente?
To su norme koje se na etičkom planu odnose na celokupnu akademsku zajednicu. Pri svakoj visokoškolskoj ustanovi biće osnovana etička komisija i njoj će se ukazivati na eventualne slučajeve plagijata i drugih oblika neakademskog ponašanja. Ukoliko utvrdi da postoje ozbiljni elementi za dalji postupak, a po pribavljenom izjašnjenju lice na koje je pala sumnja, etička komisija će od fakulteta tražiti da formira stručnu komisiju sastavljenu od dva profesora iz odgovarajuće naučne oblasti iz reda tog fakulteta (koji ne mogu biti oni koji su učestvovali u komisiji za odbranu doktorske disertacije ili bili mentor kandidatu), te od jednog člana koga imenuje univerzitet i jednog člana koga imenuje Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Na taj način ćemo pokušati da se suprotstavimo praksi da stručna komisija zapravo ne rešava problem ili ga na neadekvatan način tretira. Takvih slučajeva je do sada bilo i mi želimo da ih sprečimo.
Koji je dalji postupak?
Ako je reč o doktoratu, sledi oduzimanje akademskog naziva doktora nauka, odnosno oduzimanje nastavničkog zvanja u koje je neko izabran na bazi ranije plagiranog rada ili krivotvorenih rezultata naučnoistraživačkog rada, o čemu se u momentu izbora nije znalo, ali je naknadno utvrđeno.
Kodeks se bavi i pitanjem manjih propusta. Šta se pod njima podrazumeva?
Manji propust je ako je neko nemarno izostavio da u par rečenica u većem tekstu navede autora, ukoliko je propustio da stavi znake navoda, ali je pomenuo na drugom mestu autora čiju misao uzima i sl. Onda će se izricati blaže mere tipa opomene, javne opomene i javne osude.
Da li ste predvideli rokove u kojima mora da se reaguje? Skloni smo prolongiranjima i odlaganjima rešavanja problema?
U pravu ste što se tiče izrečene konstatacije. Zato je Nacionalni savet propisao rokove, koji treba da obezbede da se odluka donese u razumnom periodu – ni prebrzo, ali ni s odugovlačenjem. Treba imati u vidu da su predviđene sankcije i za one koji lažno optužuju za plagijat i druge povrede akademskog integriteta i na taj način šikaniraju svoje kolege, što je, inače, prilično česta praksa. Protiv njih će etička komisija takođe pokretati postupak za osudu takvog ponašanja.
Da li to znači da Savet postaje jači nego što je do sada bio i da želi više da se angažuje?
Podsetiću da je Nacionalni savet telo koje vodi računa o politici akademskog integriteta, jer je zakonom obavezan da prati razvoj visokog obrazovanja i njegovu usklađenost s evropskim i međunarodnim standardima. Nacionalni savet nema bilo kakvih pretenzija da jača svoju ulogu van okvira koje je postavio zakon, a naša snaga je u javnosti rada. Savet obaveštava javnost o dešavanjima na terenu zaštite akademskog integriteta, a ona neka sudi.
Ovde se ne otvara samo pitanje kodeksa, već i nekih zakonskih odredaba. Da li se on može primenjivati retroaktivno? Javnost još nije dobila odgovor na pitanja o lažnim diplomama i plagijatima, izgleda da je posebno osetljiva na političare među koje je ušla moda da se okite zvanjem doktora.
Problem je širi i ne odnosi se samo na političare, ali se o njima najviše govori u javnosti. Brojni su slučajevi kršenja akademskog integriteta, naročito u pojedinim manje afirmisanim visokoškolskim ustanovama. Istine radi, i u onim najuglednijim imate slučajeve koji su prijavljivani i koji nikad do kraja nisu procesuirani.
Da se vratim na vaše pitanje. Po prirodi stvari, plagijati se otkrivaju naknadno. Zato se ne može abolirati neko ko je tek sada otkriven. Dakle, svi oni slučajevi koji budu izlazili na površinu biće na odgovarajući način tretirani kroz kodeks. Ne postoje prepreke da se postupak ne odvija po novom procesnom pravilu, koje treba da obezbedi određenu efikasnost u samom postupku. Znalo se i ranije šta je kršenje etičkih standarda. Jedino se oni postupci utvrđivanja plagijata koji su pravosnažno okončani ne bi mogli ponovo procesuirati.
Za osnov kodeksa poslužili su dokumenti ne samo našeg univerziteta, već i svetski uglednih, poput Oksforda. Tamo su pravila vrlo jasna, precizna, neki bi rekli rigorozna. Kojim tempom bi mogla da budu prihvaćena u našoj sredini?
Mi sad govorimo o tome da li jedna norma koja decenijama, možda i vekovima, funkcioniše na vodećim evropskim ili američkim univerzitetima može da se primeni u našem okruženju. Ja sam četrdeset tri godine na Univerzitetu. Od kada sam postao asistent pa do danas, vodi se računa da se izbegnu kršenja akademske etike, znala su se osnovna etička pravila, ali nam ponekad nedostaje odlučnosti da se postupak dovede do kraja. Ono što nama zapravo nedostaje jeste da obezbedimo adekvatnu primenu normi. Zatim, neophodni su kolegijalna kritika i ozbiljna rasprava između pripadnika akademske zajednice o tome kakav je kvalitet naučnih radova. Te stvari treba izvući iz senke u kojoj se nalaze i prebaciti na teren javne debate.
Kad smo kod debate, odnosno dijaloga, ministar prosvete je izjavio da je Savet zaobišao Ministarstvo prilikom donošenja kodeksa. Da li je bilo konsultacija između članova Saveta i predstavnika Ministarstva?
Tu ministrovu izjavu zaista nisam registrovao. Znam, međutim, da je Nacionalni savet odlučio da donese ovakve Osnove za kodeks o akademskom integritetu na sednici održanoj 22. juna ove godine, u prisustvu tadašnjeg ministra, državnog sekretara i pomoćnika ministra. Usvojio ih je 24. oktobra, na sednici kojoj je prisustvovao sadašnji pomoćnik ministra. Napomenuo bih da ovde nije reč o nekom propisu koji izlazi izvan nadležnosti Nacionalnog saveta, utvrđenih u zakonu, već o etičkom kodeksu koji uređuje najvažnija pitanja integriteta akademske zajednice. Mi se trudimo da imamo dobru komunikaciju sa Ministarstvom i zajednički ulažemo napor da se stanje u visokom obrazovanju popravi, posebno u domenima gde je zakon predvideo da Nacionalni savet daje mišljenje Ministarstvu o određenom pitanju. Ta dobra saradnja ogleda se i u učešću članova Saveta u pripremi nacrta novog Zakona o visokom obrazovanju.
Da li kupovine ispita i diploma ima više na privatnim ili državnim fakultetima ili ta podela po osnovu vlasništva nije dobra, s obzirom na to da smo svedoci afera nezavisno od toga čiji su fakulteti?
To što ste rekli upravo potvrđuje moju tezu da se podela na dobre i loše ne podudara sa podelom na državne i privatne fakultete. I u jednom i u drugom sektoru možete naći primere kršenja normi o akademskom integritetu.
Krenimo od drastičnog primera sa državnog fakulteta - ne nazire se kraj aferi „Index“.
Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu je drastičan primer kako ne funkcionišu osnovni principi akademskog integriteta. Istovremeno, to je svedočanstvo o neefikasnosti našeg pravosuđa, koje nije u stanju već deset godina da okonča prvostepenu fazu postupka. U Zagrebu je šest meseci nakon kragujevačkog slučaja isti fenomen zabeležen na nekim hrvatskim fakultetima. Tamo su ljudi već poodavno odslužili svoju kaznu zatvora. Kod nas ni prvostepena presuda nije doneta. No, da se ne bi stekao utisak da kao primer uzimamo samo jedan državni fakultet, navešću i dramatičan primer da je na jednom privatnom pravnom fakultetu u jednoj godini stečeno preko 130 doktorata, dok je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu od 1905. godine do danas odbranjeno oko 950 doktorskih disertacija.
Kao što ste napomenuli, različiti su primeri i ima ih svuda. Trenutno je aktuelan Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru. Šta su bili razlozi za odbijanje davanja akreditacije?
U pitanju je postupak koji traje i ne nameravam da ga komentarišem. Nacionalni savet je organ koji odlučuje u drugom stepenu po žalbama na odluke Komisije za akreditaciju. To je, istovremeno, institucija na čelu srpskog sistema visokog obrazovanja, koju čine najistaknutiji predstavnici akademske zajednice u Srbiji, izabrani od strane Narodne skupštine, a na predlog Konferencije univerziteta. Među njima su i predsednik SANU, još tri akademika, raniji rektori i prorektori vodećih univerziteta. Mislim da svi učesnici u ovom postupku akreditacije treba da pokažu visok stepen odgovornosti i da daju primer kako se treba ponašati u ovakvim situacijama. Svako od involviranih treba da izabere pravu meru svoga reagovanja.
Mislim da bismo morali da otvorimo i pitanje zapošljavanja ljudi koji su stekli sumnjive diplome. Izgleda da su svi u problemu, univerzitet, studenti, njihovi roditelji, društvo...
Nažalost, u Srbiji je i dalje najveći poslodavac javni sektor. U privatnom se uglavnom gleda na kvalitet studijskog programa i na bazi toga se odlučuje da li će neka diploma biti na pravi način vrednovana ili neće. Pravi privatni poslodavci umeju da prepoznaju koja od diploma vredi.To se uostalom može videti kroz neke novinske oglase, u kojima se ističe da će biti uzeti u obzir za zapošljavanje samo kandidati sa diplomama određenih fakulteta.
Kada je javni sektor u pitanju, još uvek postoji problem što je značajan broj onih koji se zapošljavaju po političkim kriterijumima, tako da diploma ponekad nije previše važna, osim za određivanje visine plate, odnosno koeficijenta. Drugim rečima, često nije presudan kvalitet koji stoji iza stečene diplome.
Od suštinskog je značaja da se u Srbiji afirmiše privatni sektor, jer od njegove snage zavisi prosperitet države. Naravno da se i u njemu, i ranije i sada, mogu naći preduzetnici koji su povezani sa političkim strankama, pod čijim uticajem se zapošljavaju ljudi mimo profesionalnih kriterijuma. Zato ja ni privatni sektor ne bih glorifikovao. Ali, u krajnjem slučaju, poslodavac će prijem lošeg kandidata u radni odnos osetiti u svom rezultatu poslovanja.
Često nam se čini da su vremena koja su prošla bolja nego trenutak u kome živimo. A možda je to samo privid i žal za periodom kad smo bili mladi. Međutim, stiče se utisak da nestaje bunt mladosti koji je za nju karakterističan i da se studenti oglašavaju uglavnom kad je reč o produžavanju rokova za studije.
Kao što ste rekli u svom pitanju, bili smo mladi pa nam se mnogo toga činilo lepšim. U davanju ovog odgovora, rizikujem da delujem nostalgično i da se prisećam davnih vremena. Konstatovaću da su studenti uvek imali jednu vrstu buntovnog odnosa prema društvenom životu, od ’68. godine kada su u Parizu izašli na ulice sa parolom "Budimo realni, tržimo nemoguće" i naših demonstracija iste godine. Imali smo u Beogradu brojne proteste tokom devedesetih i dvehiljadite godine. Umesto okrenutosti ka socijalnim pitanjima, danas se, međutim, ta vrsta bunta prevashodno okreće ka režimu studiranja.
Donekle razumem kada studenti ukazuju na to da bolonjski proces nije na svim fakultetima adekvatno realizovan i da su zbog toga opterećenja koja imaju prevelika. Ipak, ponekad mislim da postoji i linija manjeg otpora, odnosno pokušaj da se dobiju određene privilegije. Studiranje bez ograničenja trajanja, mogućnost upisa u naredne godine sa velikim brojem prenetih ispita, a sve o trošku budžeta, to su prakse koje se ni u jednoj evropskoj državi ne mogu naći. Izlazeći u susret zahtevima da studiranje može trajati decenijama, izlažemo se riziku da naš univerzitet postane “univerzitet trećeg doba”. Iz ugla Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, veliki broj studenata se odgovorno odnosi prema svojim dužnostima i ne priključuju se sličnim inicijativama.
Dodao bih da je ponekad bunt i politički motivisan od strane marginalnih grupa koje se nalaze na ekstremima političkog spektra; suština takvih zahteva je populistička i svodi se na to da se obaveze redukuju. Pritom se zaboravlja da svaki student ima mogućnost studiranja o trošku budžeta ukoliko ispunjava uslove, pa svako ko ostvari 48 bodova može da se kvalifikuje da bude budžetski student.
Da li u svakodnevnom radu sa studentima primećujete njihovu zabrinutost zbog sveprisutnog partijskog zapošljavanja, da će se oni nakon studija naći pred dilemom da li da uzmu stranačku knjižicu ma šta o toj politici mislili?
Nažalost, to nije problem karakterističan samo za ovo vreme. Toga je bilo i u komunizmu i u periodu uvođenja višestranačja tokom devedesetih i u prvoj deceniji 21. veka. Članstvo u stranci predstavljalo je i predstavlja značajnu olakšicu na putu ka dobijanju posla. Uzrok je u političkoj nezrelosti našeg društva, ali, ponoviću, i u činjenici da je javni sektor i dalje dominantan poslodavac. U meri u kojoj privatni sektor bude jačao, to pitanje će postajati sve manje bitno. Šta god političari budu govorili i kakva god obećanja budu davali, dokle god imamo nerazvijeno tržište rada, mi ćemo imati ove forme zapošljavanja.
Samo nekom vrstom pritisaka koji dolazi od strane studenata i šire javnosti stvari se mogu menjati. Naravno, pritisak bi morao biti adresovan ka pravim društvenim temama i da se čuva zamki populizma ili politizacije.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
