B92 se bavio mogućim manipulacijama svedocima ekspertskog tima za odbranu Vojislava Šešelja, odnosom radikala prema Haškom tribunalu, kao i pitanjem da li postoje pritisci Tribunala prema svedocima, kakav je odnos Specijalnog suda prema suđenju Šeselju u Hagu, te odnos radikala prema Specijalnom sudu i razlikama između Srpskog četničkog pokreta i Radikalne stranke.
Sagovornici: Zoran Krasić, funkcioner SRS-a, Bruno Vekarić, portparol Specijalnog suda za ratne zločine, Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, Janko Lakić, bivši vođa dobrovoljaca SČP, Milan Lukić, predstavnik SČP, Stojimir Stojičević, predstavnik SČP, Dejan Anastasijević i Jovan Dulović, novinari Vremena i svedoci na suđenju Miloseviću u Hagu.
Autor: Petar Ilić
Vojislav Šešelj: Većeg skandal majstora u srpskom političkom životu od mene u poslednjih 15 godina nije bilo. Kad mi je bio potreban taj skandal iz nekih političkih interesa, ja sam znao najveštije da ga konstruišem.
B92: Šta misliš generalno o tome?
Janko Lakić, bivši komandant dobrovoljaca Srpskog četničkog pokreta (SČP): Ja mislim da je Šešelj jedan uspešan političar, pametan čovek, da na političkoj sceni Srbije teško ko je mogao Vojislavu Šešelju da parira. One je govornik izuzetno dobar, da je u trenutku spreman recimo pred kamerama, za razliku od svih drugih političara u Srbiji, da se snađe u deliću sekunde. Jak je Vojislav Šešelj, bar političar.
Iako Janko Lakić, bivši vođa dobrovoljaca Srpskog četničkog pokreta i čovek koji je imao zaduženja u Vojsci Republike Srpske, načelno misli da je Šešelj uspešan političar, između Srpskog četničkog pokreta i Srpske radikalne stranke postoji ozbiljan problem. Lakić, koji je pristao da sarađuje sa timom za odbranu Vojislava Šešelja, tvrdi da su radikali falsifikovali njegovu izjavu. Novu izjavu overio je u sudu, a potom je o ovom problemu obavestio Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu i medije. Mediji se nisu mnogo uplitali u celu priču.
Stojimir Sekulić, predstavnik SČP: Srpski četnički pokret je organizacija koja nema veze sa politikom, nestranačka je i svi njeni pripadnici nikada nisu želeli da se politički eksponiraju.
Vojislav Šešelj: Srpska radikalna stranka se zalaže da se svi Hrvati proteraju iz Srbije.
Janko Lakić: Prva je ideja bila da to bude jedan pokret, pa je onda Vojislav Šešelj pokušao to registrovati kao političku stranku i ja sam bio pristalica toga, sve dok nije promenio ime i ja sam rekao – više nikad.
Stojimir Sekulić: Doktor Voja Šešelj je sa gospodinom Tomom Nikolićem, odbeglim krilom Narodne radikalne stranke Guberine, napravio 23. februara '91. godine dogovor da se napravi jedna integracija. To je posle sa Acom Stefanovićem osnaženo sa tom trećom grupacijom i napravljena Srpska radikalna stranka.
Vojislav Šešelj: Nikada nisam bio za monarhiju. Uvek sam bio republikanac i smatram samo da se idiot u današnjoj Srbiji može zalagati za monarhiju, da niko normalan u Srbiji inače nije za monarhiju.
Stojimir Sekulić: U to vreme Srpska radikalna stranka je imala sva obeležja zapravo SČP-a - krunu, dvoglavi orao, kruna, sve ono što je zapravo Srpski četnički pokret i kroz vreme, kroz istoriju bilo njegovo obeležje i krasilo ga.
Miroslav Lukić, član SČP: Pa, Srpski četnički pokret nikad nije želeo da se učlani, da tako kažem, pošto sam bio predsednik Srpske radikalne stranke na početku, znam da sam ih po statutu, kao pridruženo članstvo, uveo u stranku jer nisu želeli da se priključe.
Janko Lakić: Pa, sumnjiva je sama ideja da se promeni ime Srpskog četničkog pokreta u Srpsku radikalnu stranku. Sumnjivo je uopšte osnivanje stranke.
Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme: Ja mislim da radikali mogu slobodno kao, da kažemo, podnaslov svoje stranke da stave političko krilo Državne bezbednosti Republike Srbije jer oni su kao takvi i stvoreni. To je, mislim da je javna tajna da te su veze duboke i razgranate.
Vojislav Šešelj: A što se tiče Dejana Atanasijevića, ja sam došao do njegovog kompletnog dosijea u Službi državne bezbednosti, jer moja mreža je razgranata, ja imam ljude od poverenja svuda.
Dejan Anastasijević: Treba se setiti slučaja Ljubiše Petkovića iz '93. godine, u vreme tog jedinog sukoba sa Miloševićem, koji je u stvari bio čovek za vezu između Stanišića I Šešelja, kada ga je Šešelj izbacio navodno iz stranke '93. zato što je otkrio odjednom da on u stvari radi za Državnu bezbednost i onda napravio jednu spektakularnu konferenciju za štampu povodom toga, ali te su veze takoreći instituciolizovane.
Vojislav Šešelj: Ja sam, dakle, čovek koji zna te poslove da radi i što mi zatreba, ja pronađem.
Stojimir Sekulić, predstavnik SČP: Jedno je nesporno - da je mnogim ljudima iz Pokreta bilo dosta zbog svega onog što se događalo uglavnom na ratištima i nisu želeli da imaju ništa zajedničko sa ljudima iz tih službi, na bilo koji način, imajući u vidu istorijske razloge - Državna bezbednosti, oni sa crnim kaputima kožnim i ostalo.
Osim neslaganja, zbog sumnje da su radikali bili bliže DB-u nego što se to dopadalo Srpskom četničkom pokretu, međusobne optužbe postoje i oko ciljeva i načina borbe za vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije.
Janko Lakić, bivši komandant dobrovoljaca SČP: Uoči rata u Bosni i Hercegovini, pozvan sam od strane Srpske radikalne stranke da dođem u Beograd da natovarim i dobijem neko oružje. Ja sam to učinio, probudio sam ljude u toku noći i sa kamionom došao na odredište gde su oni rekli da dođem.
Insert iz serijala “Smrt Jugoslavije”
Vojislav Šešelj: Oružje smo dobijali od Miloševićeve policije.
Janko Lakić: Naravno, od tog obećanja nije bilo ništa, ja nisam dobio ništa, za razliku od mnogih drugih koji su oružje dobijali, i to se ni danas ni tada nije krilo. To Vojislav Šešelj otvoreno govori, čak i na sudu u Hagu, i ponosan je s time. Ja nemam naravno ništa protiv što je on sa tim ponosan, ali hoću da kažem moje mišljenje, zašto ja nisam dobio to oružje. Postoji samo jedan razlog - zato što Janko Lakić nije pod kontrolom Udbe.
Vojislav Šešelj: Vrlo brzo smo stekli to poverenje i onda nam je režim dao i kasarnu u Bubanj Potoku. Čitava jedna kasarna je bila samo za dobrovoljce Srpske radikalne stranke i mi smo dobrovoljce okupljali u Beogradu, tu smo dobijali uniforme za njih, oružje za njih, autobuse za prebacivanje na frontove itd.
Miroslav Lukić, član SČP: Ti momci iz Malog Zvornika su delovali kao dobrovoljci, odvojeno od Srpske radikalne stranke.
B92: Kome su odgovarali?
Miroslav Lukić: E, to sad postaje rat, priča o ratu, mislim, mogu da kažem, ali ne znam koliko je pametno to. Jednostavno, Vojsci Jugoslavije. Oni su se javili u JNA i išli po ratištima od Krajine, Baranje na ovamo.
B92: Gde si sve bio na ratištu?
Janko Lakić: Ja sam bio na više lokacija, bio sam u Hrvatskoj - u Baranji i u Kninskoj Krajini, u okolini Benkovca. Bio sam u Bosni - u Sarajevu, Zvorniku, Bratuncu.
Vojislav Šešelj: Ta zvornička operacija je planirana u Beogradu. U njoj su učestvovale snage bosanskih Srba i one su bile brojnije. Međutim, specijalne jedinice i najborbenije jedinice došle su sa ove strane. To su bile direktne jedinice policije tzv. "crvene beretke". To su specijalne jedinice Službe državne bezbednosti Srbije. Tu su bili dobrovoljci Srpske radikalne stranke, tu su bili Arkanovi dobrovoljci.
Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme: Šta se dešavalo '92.godine u Zvorniku i ko je sve tamo ušao, osim Žutih osa, nije neki veliki problem saznati, kao što nije veliki problem ustanoviti da su paravojne jedinice, tzv. dobrovoljačke, ne samo Šešeljeve, bile pod jakim uticajem Državne bezbednosti, obično ne samo komandant, nego zamenik komandanta neki bi bio u stvari radnik Državne bezbednosti. O tome ima čitava gomila dokaza i to uopšte nije sporno.
- Šta je ovo? Ej, 'odi ovamo.
- Ko je pucao sad, malopre?
- Ne znam, dece mi.
- Ko je pucao?
Jovan Dulović, novinar nedeljnika Vreme: Najveći zločin i zločini su se događali nedaleko, par kilometara od Zvornika, u Čelopeku, čelopočki dom kulture. Tu su oni pokupili ljude iz Diviča, to je malo mesto odmah pored Zvornika, dole pored obale, njih su pokupili i zatvorili u taj dom kulture. Ima jedno stotinak ljudi je bilo.
Ako sud utvrdi da su braća Vučković ili članovi Srpske radikalne stranke bili tu u vreme kada su počinjeni zločini u Zvorniku, to bi moglo da bude jedna od stvari koje će teretiti Vojislava Šešelja na suđenju u Hagu.
B92: Je l' znaš tog čoveka?
Janko Lakić: Repića i Žuću?
B92: Da, da. Znaš te ljude?
Janko Lakić: Susretali smo se.
Dejan Anastasijević: Tu se radi o, znači, dvojici braće, od kojih je mlađi, zvani Repić, bio na granici debiliteta i težak alkoholičar. Ja ne znam da li je on formalno bio član stranke, ali je on bio prosto u toj jedinici, kako mi je njegov brat, koji je bio komandant Žutih osa, Žuća, rekao: ja njega nisam smeo da ne ostavim kod kuće, zato što je sklon da pravi probleme, pa sam ga onda poveo sa sobom u jedinicu da bi mi bio na oku. Ispostavilo se, je li, da je ta odluka dovela do smrti onolikih ljudi u domu kulture u Čelopeku i drugde. Tako da on, radi se o jednom čak, i pokojnik je i nije lepo reći, ali takoreći beslovesnom čoveku i teškom alkoholičaru. On je umro na kraju od alkoholizma, ali njegov brat je bio mnogo inteligentniji i definitivno je bio član Srpske radikalne stranke. On nije ni krio to, iako je stranka, njega se odrekla, on je sasvim otvoreno govorio da on jeste u Zvornik išao kao komandant odreda dobrovoljaca Srpske radikalne stranke.
Jovan Dulović: Dva brata. Jedan je bio tipičan psihopata, taj Repić. On je npr. ispraznio dva okvira iz automatske puške u ljude koji su bili sabijeni tamo, a preko noći su glavne bahanalije bile, to su do te mere mučili ljude, da to... Mislim, teško je opisati rečima kakve gadosti su morali da rade ti ljudi koji su bili zatvoreni.
Suđenje Slobodanu Miloševiću, Hag, avgust 2005.
Tužilac: Pomozite mi da ovo razumem. Vi, znači, kažete da je među vašim članovima bilo narkomana, alkoholičara i notornih kriminalaca i, ako su oni bili članovi stranke, nisu mogli biti dobrovoljci. Možete li mi objasniti u kojem sam smislu to pogrešno shvatio?
Vojislav Šešelj: Znate, učlanjivanje u Srpsku radikalnu stranku je apsolutno slobodno, svako može da se učlani. Ko god poželi, ko ima 18 godina može da se učlani. Nema, dakle, zabrane učlanjivanja niti se ispituje kakav je ko prilikom učlanjivanja. Srpska radikalna stranka je masovna politička partija, a ne kadrovska, i može da se učlani ko god poželi. Međutim, kod vođenja kadrovske politike se onda zaoštravaju kriteriji. U ovom slučaju dat je striktan nalog da se vodi računa da se među dobrovoljcima slučajno ne pojavi narkoman, alkoholičar ili notorni kriminalac.
B92: Dušan Vučković Repić, radi se o papiru koji potvrđuje pripadnost Dušana Vučkovića Repića Srpskoj radikalnoj stranci za vreme rata u Bosni.
Janko Lakić, bivši komandant dobrovoljaca SČP: Da, da, da, shvatam. Rekao sam ja i sad ću pokušati da objasnim neke stvari. Srpska radikalna stranka je u izjavi mojoj koristila delove intervjua koji sam ja dao novinaru Frankfurtskih vesti i to je rečenica iz tih novina. Ja to nisam rekao Srpskoj radikalnoj stranci jer to je konkretan podatak. Otkud oni znaju, ako me ne pitaju da li ja imam ili nemam?! Nisam im rekao da nemam, ali ni vama ne govorim da imam.
Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme: Žuća je prilično otvoreno pričao o Srpskoj radikalnoj stranci i manje otvoreno, ali je dao izvesne natuknice u vezi sa nekim svojim vezama sa Državnom bezbednošću, ali nije, samo je otprilike napomenuo da je povezan i sa njima.
Vojislav Šešelj: Ja sam pomenuo slučaj tog Žuće, koji je negde zatečen u krađi u istočnoj Slavoniji i odmah je bio odstranjen. Posle je on tvrdio da je Srpsku radikalnu stranku napustio zato što smo mi sarađivali sa režimom.
Ova Šešeljeva izjava o tome da je jedan od braće Vučković, Vojin zvani Žuća, izbačen iz stranke krajem '91. godine ne slaže se sa izjavom funkcionera Srpske radikalne stranke Zorana Dražilovića. On je, u izjavi datoj za potrebe Tribunala u Hagu, naveo da je Žuća izbačen iz stranke '92. godine, posle akcije u Zvorniku.
Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme: Tu se radi o jednom šablonu, koji se uvek primenjuje. Znači, kadgod neko bude uhapšen zbog bilo kog kriminalnog dela, ratnog zločina ili običnog zločina, što se takođe dešava, a član je Srpske radikalne stranke, radikali onda kažu da su oni njega još ranije izbacili, obično, recimo, mesec dana ili dva dana pre nego što je uhapšen, ukoliko ne mogu da prikriju da je čovek bio aktivista ili funkcioner stranke. Onda oni kažu da su oni njega još pre toga otkrili da je on kvaran i nepošten čovek, pa su ga onda izbacili ranije i nemaju nikakve veze sa tim.
Tužilac: Sada govorimo o dobrovoljcima Srpske radikalne stranke unutar JNA. Vi kažete, znači, da ako su oni počinili neki zločin kao pripadnici JNA, da biste vi i vaša stranka o tome bili obavešteni?
Vojislav Šešelj: Sigurno bi na neki način bili obavešteni.
Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme: Pa, to što je u slučaju Žutih osa uopšte procesuirano u našem pravosuđu još za vreme Miloševića i za vreme rata u Bosni je u stvari proizvod sticaja okolnosti. A sticaj okolnosti je bio taj da je '93. godine Milošević ušao u sukob sa Šešeljem, pre svega u vezi sa političkom kontrolom koju je Šešelj pokušavao da ostvari u Bosni i zbog nekih nezdravih ambicija za preuzimanje vlasti u Srbiji.
Vojislav Šešelj: Jovica Stanišić, kao šef službe Državne bezbednosti, nakon direktnog sudara naše dve partije, počeo je da hapsi dobrovoljce Srpske radikalne stranke i da izdaje javna saopštenja da su uhapšeni kao zločinci.
Dejan Anastasijević: Kad su u okviru te akcije policajci priveli braću, onda je ovaj nesrećni Repić, mlađi, pokojni, kad su ga pitali da li zna zašto je u policiji, on je odmah rekao: pa, to je zato što sam pobio one balije.
Jovan Dulović, novinar nedeljnika Vreme: Bila je to takva situacija gde optuženi ćaska, šapuće sa predsednikom suda, znate, tako da ni veće ne čuje šta priča. Sa puno uvažavanja sud se ophodio prema njemu. On je negirao sve, nije znao, to su bile činjenice za te zločine da on navodno nije znao šta mu radi brat. To je, mislim, jeftina laž bila. Znao je. Da li je mogao da spreči to je drugo nešto.
Dejan Anastasijević: Čitava stvar je izglađena jer nikome u tom trenutku u Srbiji nije bilo u interesu da se mnogo raspravlja o tome šta su ta braća Vučković radili u Zvorniku.
Na prvom suđenju za ratne zločine, koje je polovinom 90-ih održano u Šapcu, Dušan Vučković Repić, za ubistvo najmanje 19 ljudi, osuđen je na sedam godina zatvora. Vrhovni sud povećao mu je kaznu na 10 godina. Drugi brat Vučković, Vojin zvani Žuća, komandant Žutih osa, osuđen je na četiri meseca zatvora. Žutim osama i braćom Vučković kasnije se bavio i Specijalni sud u Beogradu. Paralelno sa suđenjima za ratne zločine u zemlji, počelo je i dugo očekivano suđenje Vojislavu Šešelju u Hagu. Posle štrajka glađu, odobreno mu je da se brani sam.
Vojislav Šešelj, suđenje: Mogu da čitam? Moji pravni savetnici nisu moji branioci i zato ne moraju da ispunjavaju praviliničke uslove koji su predviđeni za branioce. Oni samo moraju da ispune one uslove koje im ja propišem, a vi samo dalje ometajte pripremu moje odbrane, pa ćete na kraju morati da pojedete sva govna koja ste izasrali. Jebem vam majku svima, počevši od Hansa Holciusa, pa nadalje, uključujući i onu bitangu Tjarda van der Spula.
B92: Kako je određen tim u vez sa... Ekspertski tim?
Zoran Krasić, funkcioner SRS: Vojislav Šešelj je odredio lica koja će da budu... I pravi naziv je stručni tim koji pomaže profesoru doktoru Vojislavu Šešelju u pripremi odbrane. Trenutno taj tim ima 31 člana. Sve su to članovi Srpske radikalne stranke, koje je izabrao Vojislav. Radi se o ljudima u koje on ima najviše poverenja da će po njegovim zahtevima i njegovim nalozima da urade onaj posao koji je njemu značajan dok priprema svoju odbranu.
Vojislav Šešelj, suđenje: Ja smatram da je ovaj Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju nelegalan, da ga je uspostavilo nelegalan organ, Savet bezbednosti, koji po Povelji Ujedinjenih nacija na to nije imao pravo i da ovaj sud nije formiran da uspostavi pravdu nego da uspostavi mir i to je prvi sud u istoriji čovečanstva koji ima zadatak da uspostavlja mir.
Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Srbije: Kao svaka civilizovana zemlja, mi imamo svoje zakone. Jedan od tih zakona je Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Iz tog zakona, koji mogu da vam pokažem, jasno proizilaze naše obaveze, a naše su obaveze, između ostalog, da pozivamo na traženje Tribunala određena lica, koja se pojavljuju kao svedoci u određenim predmetima. Ovde je konkretno bio upućen zahtev nama da se uzme izjava od tri lica, da li hoće ili neće da svedoče pred Tribunalom u slučaju Šešelj. Odmah da kažem da, što se tiče slučaja "Šešelj", mi uopšte nemamo interesovanja jer to je tzv. slučaj iz te prve kategorije, gde mi uopšte nemamo nikakve kompetencije
Članovi Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije, kao i u tekstovima objavljenim u nekim medijima, navode da Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu vrši pritisak na određena lica kako bi svedočila protiv Šešelja u Hagu. Tvrdili su i da imaju dokaze o tome da policija privodi i saslušava neke osobe po nalogu Tužilaštva iz Haga.
Vladimir Vukčević: Bilo je priča u Skupštini kako imaju moje snimke (ako su mi dobro preneli, jer baš ne gledam često tu skupštinu), kako imaju snimke gde ja vršim pritisak na neke svedoke. Sad, zamislite vi mene, čoveka koji je ceo život tužilac, preko 32 godine, da ja sebi dopustim tako jedan luksuz, pod navodnicima, da se ja bavim kriminalom jer svako iznuđivanje iskaza je krivično delo. Prema tome, tu se atakuje i na moju inteligenciju, na moju profesionalnost itd, a da ne kažem na moj moral.
Zoran Krasić: Jedno vreme su čak angažovali i ovo Specijalno tužilaštvo, pa i specijalni deo policije, koji je razgovarao sa tim ljudima, pretio im itd, ali to smo pre mesec i po dana sa skupštinske govornice, nadam se, vrlo efikasno otklonili tu opasnost, obavestili javnost kako Tužilaštvo funkcioniše i šta radi.
Bruno Vekarić, portparol Specijalnog tužilaštva za ratne zločine: U nekoliko navrata je zaista bilo izgovoreno niz neistina o, recimo, tome da sam bio u Rumi i prinudio nekog svedoka da svedoči protiv Šešelja, što naravno apsolutno nije tačno. Prvo, apsolutno kao portparol nemam nadležnosti da razgovaram ni sa bilo kojim svedokom. Drugo, nikad u životu nisam bio u Rumi, a treće, čak mi je besmisleno da se uopšte pravdam oko takvih stvari, jer to izlazi iz svih okvira nekog zakonitog krivičnog postupka. Tako da mislim da je to samo za sebe besmisleno.
Vladimir Vukčević: Određeni funkcioneri, poslanici, govore o tome da se u kancelariji Haškog tribunala u ulici Jevrema Grujića vrši pritisak na svedoke. E sad, kad smo mi to uspeli da stavimo pod određenu kontrolu, znači, da sad svi ti, kako kažu, pritisci, pod navodnicima, budu pod našom opservacijom, sad i to ne valja. Znači nije valjalo ono, ne valja ovo.
Vojislav Šešelj, suđenje: Vi, gospodine Robinson, sad dozvoljavate sugestivna pitanja. Mene ne pita gospodin Najs da li ja koristim ovo kao javnu tribinu za svoju publiku nego on konstatuje i samo čeka da mu ja potvrdim.
Bruno Vekarić: Ja to doživljavam kao jednu vrstu političke poruke glasačkom telu Srpske radikalne stranke. Meni je ona sasvim logična jer Tužilaštvo za ratne zločine je, onako, zgodna institucija da se stalno napada jer je u kontaktu s Haškim tribunalom, sarađuju sa Haškim tribunalom u skladu sa Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom i jednostavno poruka koji radikali emituju glasačima, s obzirom da je njihova oduvek propaganda išla u tom smislu da se ne sarađuje sa Tribunalom, je potpuno jasna i, kažem vam, logična.
Vojislav Šešelj, suđenje: Ja, kao pravnik, kao profesor ustavnog prava, teorijski dovodim u pitanje legalnost ovog suda i tvrdim da sud nije legalan.
B92: Šta može Šešelj da uradi za svoju odbranu?
Jovan Dulović, novinar nedeljnika Vreme: Kod nas vlada fama da u stvari nemaju oni ništa, ništa ne mogu protiv, ne mogu ništa da iskopaju, što je zabluda par ekselans. E sad, koliko će to proći pred sudom? Svako tužilaštvo gleda da što više optereti, pa ako čak nešto ostane što bude tako, tako da ćemo tek imati prilike da gledamo.
Mali Zvornik
Za Tužilaštvo Janko Lakić je bio potencijalni svedok. Prvi pokušaj da uzmu izjavu od njega bio je 2003. godine u Beogradu. Tada je Lakić insistirao da on ima svog prevodioca i odbio da bude svedok Tužilaštva.
Janko Lakić, bivši komandant dobrovoljaca SČP: Istražiteljima sam rekao da kao pripadnik, odnosno pristalica Srpskog četničkog pokreta, ne želim pred njima da pominjem srpsko ime, a kamoli da izdam bilo kog Srbina. Oni su se iznenadili, njihova reakcija je bila takva da su se iznenadili i na kraju su rekli da im je žao što je moja odluka takva i što neću sa njima da razgovaram, ali da će moju odluku poštovati.
Suđenje Vojislavu Šešelju, Hag, novembar 2007.
Zoran Krasić, funkcioner SRS: Mi smo dobili pravo od strane Sekretarijata Tribunala da možemo da preuzmemo dokumentaciju koje je Tužilaštvo dostavilo Vojislavu Šešelju. i kada smo uzeli tu dokumentaciju, mi smo prvi put bili u prilici da vidimo na koje okolnosti su neki svedoci dali neke izjave. Odmah da bude jasno, sve te izjave su sa zatamnjenim delovima, gde se odnose osnovni biografski podaci o tim licima, ali nisu zatamnjene lokacije. Pošto se zna koje su lokacije obuhvaćene optužnicom, onda tragajući da proverimo tu izjavu, sa gledišta lokacije, šta se tamo stvarno desilo, mi smo komunicirali sa nekim ljudima i onda smo saznali da je bilo od ranije i to velikih pritisaka na pojedince sa te lokacije.
Janko Lakić: Nikakvih pritisaka, pretnji i ucena nije bilo, na moje zadovoljstvo, iako sam ja čuo da oni sasvim drugačije prema nekim drugim postupaju, ali ja mogu da govorim samo za sebe i tvrdim da je sve bilo korektno i pošteno.
B92: Da li imate informacije da Hag pritiska svedoke? Da li su vas pritiskali?
Jovan Dulović, svedok: Ne. Mislim da je to čista izmišljotina. Ne može da te pritiska niko.
Tužilaštvo ipak ponovo pokušava da Lakić bude njihov svedok na suđenju Šešelju. Dolaze u Mali Zvornik i nude mu status zaštićenog svedoka. Lakić i to odbija i zahteva da ga više ne kontaktiraju.
Janko Lakić: I pre i za vreme susreta sa istražiteljima, na terenu, pristalice Srpske radikalne stranke govore da sam ja dao izjavu Haškom tribunalu i da sam zato uzeo ogromne pare. Ta hajka traje, znači, od 2003. do današnjih dana.
Miroslav Lukić, član SČP: Svi su pitali i mene, kao: šta je sa tvojim kumom, je l' on normalan? Nisam prvo razumeo šta jer nisu priče dolazile do mene u smislu priča nego u smislu pitanja šta mu je. Ja sam tvrdio da nije jer i znam da nije, i upućivao članove opštinskog odbora, koji su me pitali za to, na vrh stranke jer ako jeste neko svedok, Tribunal mora da da optuženom spisak svedoka, na njemu će lako videti da li je ili nije to ime Janka Lakića.
B92: Da li je bilo nekih vaših nesporazuma sa svedocima odbrane?
Zoran Krasić: Naših?
B92: Tima za odbranu.
Zoran Krasić: Pa, nismo mi u mogućnosti da dođemo u nesporazum sa njima, znate. Nismo mi u mogućnosti, nema nijedan razlog da budemo u nekom nesporazumu, znate. Zašto? Zato što Tužilaštvo vodi postupak, Tužilaštvo diktira postupak, ne diktiramo mi.
Vojislav Šešelj, suđenje: Ja ću demaskirati tu antisrpsku zaveru, dokazujući da su sve optužbe protiv mene lažne, zasnovane na lažnim svedocima, zasnovane na lažnim dokazima.
Janko Lakić, bivši komandant dobrovoljaca SČP: U proleće 2004. predstavnik Srpske radikalne stranke iz Malog Zvornika traži sa mnom kontakt i susret. Ja nisam imao nijedan razlog da taj susret odbijem. Prilikom tog susreta on je rekao da je ovlašćeni predstavnik svoje stranke i da želi sa mnom razgovarati o mojim susretima, ukoliko ih je bilo, i kontaktima sa istražiteljima. Ja naravno nisam imao nikakvog razloga niti potrebe da bilo šta krijem. Prvo sam mu rekao da smo obavestili stranku preko Maje Gojković i onda sam i njemu preneo da sam imao dva susreta i da nisam pristao da dam izjavu. Po mojim saznanjima, taj isti čovek je Srpsku radikalnu stranku izvestio suprotno onome što sam ja njemu rekao.
B92: Rekao si samo predstavnik, nisi rekao ko je bio?
Janko Lakić: Njihov predsednik opštinskog odbora u Malom Zvorniku.
B92: Kako se zove?
Janko Lakić: Zove se Despotović Aleksandar.
Miroslav Lukić, član SČP: Pa, dobro, ja sam od kuma, od Lakića, čuo zašto želi, po pitanju koje teme da se vide, ako konkretno misliš na to veče? Čuo sam zašto treba da se sastanu, šetali smo Lakić i ja ovde šetalištem, odavde, pa dole, niz Drinu. Sreli smo se sa Despotovićem, napravili smo jedno dva kruga. Na insistiranje Lakića da mu kaže zašto ga je zvao, Despotović je počinjao neku drugu priču. Ja sam onda video da ne želi da priča o tome zbog čega je njega pozvao da izađe predamnom i rekao sam im, jednostavno: idem ja sada, biću u kafani, kad završite, dođite da popijemo nešto.
Janko Lakić: Pošto sam video da te priče o meni da sam dao izjavu za to, uzeo ogromne pare, dobijaju sve više na intenzitetu, ja sam na kraju odlučio da napustim Srbiju. I to sam učinio polovinom juna meseca 2005. godine. Pre toga sam Novaka Savića... Zašto Novaka Savića celo vreme pominjem? Zato što je on koordinator ekspertskog tima za Podrinje i po funkciji zadužen da radi to što radi. Zato ga ja i kontaktiram. Ja njega, znači, obaveštavam da napuštam Srbiju, tražim od njega da obavesti stranku da ja neću dati izjavu protiv Vojislava Šešelja jer znam kako funkcionišete i znam da ćete tek tada krenuti protiv mene hajka i protiv moje porodice. Novak je obećao da će sve to uraditi. I 15. juna ja ujutru iz Beograda Lastinim autobusom za Pariz, da tražim azil.
U Parizu ne postoji centar za prihvat političkih azilanata i Lakić odlazi u Holandiju. Tamo je, zbog pritisaka u Srbiji, tražio politički azil. Tada, telefonom, istražitelji Tribunala dolaze u kontakt sa njim. Na njegov zahtev izdaju mu potvrdu da je u Srbiji odbio da bude njihov svedok, potom se vraća u Mali Zvornik.
Janko Lakić: Po povratku iz Holandije, drugi dan, ja na žalost sad ne mogu reći to ime, predstavnik Srpske radikalne stranke je došao kod mene kući i rekao: Janko Lakiću, nudimo ti poslanički mandat na četiri godine ili novac da promeniš stranu, da daš izjavu sad u korist Vojislava Šešelja. Ja sam rekao da ja ne dajem izjave ni u čiju korist i da je on u velikoj zabludi jer ja nisam nikome dao izjavu.
Sudija: Šta je iza toga? Ko je iza toga? Ti Francuzi, recimo?
Šešelj: Otkud ja znam koji tačno Francuz? Vi ste, gospodine Bonomi, ovde navikli na lažne svedoke Tužilaštva, koji se i posle 15 godina detaljno sećaju raznih usmenih izjava.
Sudija: Gospodine Šešelj, taj komentar koji ste vi dali je sledeći: da sam ja navikao na lažne svedoke koje dovodi Tužilaštvo i koji čak i posle 15 godina sećaju svakog detalja. To je samo izjava, tvrdnja, jedna generalizacija, u kojoj nema nikakve suštine jer trenutno ne razgovaramo o svedocima koji dolaze posle 15 godina i svedoče o nečemu.
Janko Lakić: 16. januara 2006. godine rešavam da zatražim pomoć direktno od Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića i uputio sam njima jedan dopis, u kojem sam zatražio da se hajka protiv mene i laži protiv mene i moje porodice zaustavi, jer one nisu ničim izazvane. Ja ništa nisam uradio ni protiv Šešelja ni protiv vas.
B92: Da li može dva pitanja, molim vas?
Aleksandar Vučić: Kažite?
B92: Ja sam vas već kontaktirao za "B92 istražuje", da li se možda sećate? Dva puta sam vas zvao, odbili ste me oba puta, zašto niste želeli da pričate?
Aleksandar Vučić: Dajte, molim vas.
Janko Lakić: Nikada, do dana današnjeg, nisu su se udostojili da na bilo koji način odgovore.
Sudija: Kada vi odgovarate na to pozivanjem na neke svedoke Tužilaštva je jedna generalizacija, koja nema nikakvog smisla u kontekstu našeg razgovora, naše debate i zato ja to nazivam blefiranjem. To je nešto što vi tvrdite u cilju da možda sakrijete da ne znate ništa o tome.
Janko Lakić, bivši komandant dobrovoljaca SČP: Krajem 2006, odnosno 13. novembra, nakon mog intervjua Frankfurtskim vestima, Novak Savić je ispred Srpske radikalne stranke, ekspertskog tima, zvanično zatražio da dam izjavu ekspertskom timu o mojim kontaktima sa istražiteljima Haškog tribunala. Ja nisam imao nijedan razlog da to odbijem i pristao sam.
Zoran Krasić, funkcioner SRS: I onda smo te izjave prikupljali, to je 35 izjava, sudski valjanih izjava, gde ljudi vrlo konkretno iznose precizne podatke kog dana ko iz Tužilaštva je dolazio kod njih, kako su razgovarali, šta su im pretili, šta su im nudili kao beneficiju, šta su od njih tražili, u kom smislu treba da svedoče itd, itd.
Janko Lakić: Od mene su izjavu uzimali i uzeli Zoran Krasić, Gordana Pop Lazić i Vjerica Radeta. Tu je bio prisutan i gospodin Novak Savić. Pre nego što sam uopšte pristao da tu izjavu potpišem, kasnije, znači, i pre nego što sam počeo uopšte da je dajem, ja sam zatražio prvo da se reši problem sa ljudima. Njihovi na terenu tvrde da sam dao izjavu protiv Šešelja, konkretno da se reši problem sa tim Despotovićem , i zatražio sam od njih, ako već nisam svedok protiv Šešelja, da mi daju potvrdu. Oni su rekli da mene nema na spisku i da će mi tu potvrdu dati, što su na kraju i uradili. Oni su meni dali potvrdu da ja nisam na spisku svedoka.
Miroslav Lukić, član SČP: Kao što su i do zadnjeg sekunda i danas znali da nije, čak su mu dali dokument da nije na spisku, a evo, vidite, i dalje pričaju da jeste, što je van pameti. Ne znam svrhu toga. Da li je to nastavak izvlačenja iz neke situacije, gliba napravljenog, ali beskonačnom krugovima laži daljih, što je nenormalno. Normalnom čoveku je to daleko od pameti. Ne mogu da shvatim šta je.
Članovi Odbora za odbranu Vojislava Šešelja zovu Lakića u Beograd, tražeći da potpiše izjavu, koju im je tri meseca ranije usmeno dao u sedištu Srpske radikalne stranke.
Janko Lakić: Ja sam pregledao izjavu, uočio sam nekoliko štamparskih grešaka, na koje sam upozorio Radetu, ali te greške ne menjaju srž izjave i to i nije bio problem. Rekao sam joj da izjava nije hronološki složena, da je ispreturana i da će onaj ko je bude čitao steći utisak da je to nenormalna osoba dala. Meni je Radeta na sve to rekla da upravo takva izjava odgovara Vojislavu Šešešlju.
Budući da tada u pisanoj izjavi koja mu je data na uvid nije primetio nikakve materijalne greške, Lakić potpisuje izjavu. Problem nastaje kada se vratio kući i izjavu ponovo pročitao.
Janko Lakić: Nakon par dana sam uzeo i, rekoh, da pročitam malo izjavu, da vidim šta je. Na moje zaprepašćenje, u izjavi sam tada tek uočio dve rečenice koje bitno menjaju suštinu moje izjave i optužuju ljude koje ja nemam nameru da optužujem, jer su oni bili korektni prema meni. Jedna od tih rečenica optužuje istražitelje i Haški tribunal da su oni meni pretili i zatražili da ja, ako ne budem njihov saradnik, da će me uhapsiti odmah i sprovesti u Hag, što nije tačno. Ljudi mi to nikad nisu rekli.
B92: Svedoci odbrane vašeg tima, da li se nekada neko od njih žalio da možda vi niste nešto... Da ste vi možda tu izjavu interpretirali...
Zoran Krasić: Ne, meni nije poznato to.
B92: To vam nije poznato?
Zoran Krasić: Nije mi poznato to. Ja mislim da je to nemoguća situacija. Znate zbog čega je nemoguća situacija, ako pričamo o ovih 35 lica? Pa, oni su otišli u sud i overili svoje izjave.
U pokušaju da reše problem koji je nastao, članovi Srpske radikalne stranke, među kojima su i Vjerica Radeta i Novak Savić, odlaze u Mali Zvornik kako bi sa Lakićem rešili problem oko spornih delova izjave, kao i problem koji je nastao između članova Srpskog četničkog pokreta i lokalnog odbora Srpske radikalne stranke. To se vidi iz izjave svedoka koji je prisustvovao ovom sastanku. Međutim, postignuti dogovor nije dugo trajao.
Miroslav Lukić, član SČP: Prvo kod njega u stanu sam bio kada je dolazila Vjerica Radeta i Moma Marković sa Šešeljevim kumom Novakom, oko izjave koju je ekspertskom timu dao Janko Lakić.
Janko Lakić: Vjerica Radeta je pred svima nama izjavila da je na svoju ruku moju izjavu prepravljala, misleći da se ja neću protiv toga buniti.
Miroslav Lukić: Vjerica Radeta je rekla da po Jankovom ponašanju i stavu je računala da neće biti problema, ako to dopuni na način na koji je ona razumela.
Janko Lakić: Ja sam Vjerici Radeti tada rekao da je to nečuveno i da se ja sa time neću i ne mogu pomiriti. Ja sam, naravno, kao što sam i do sada govorio, tražio da se to ispravi ili da se to na neki način povuče. Tu, u mojoj kući, smo napravili dogovor, odnosno, stanu, da ja napišem potpuno novu izjavu, da niko ne sme nijedan zarez, nijednu tačku dodati. Znači, isključivo onako kako ja vidim slučaj i da će to Srpska radikalna stranka prihvatiti.
Vojislav Šešelj, suđenje: Vi svi pripadnici Sekretarijata Haškog tribunala možete samo da prihvatite da mi popušite kurac, to stoji u tekstu.
Janko Lakić: Jutros je zvao šef, Vojislav Šešelj, jer je sastanak bio ekspertskog tima i rekao da se ništa ne menja, a i ekspertski tim je doneo odluku da se ništa ne menja. Na moje pitanje: Da li vi to, Vjerice, tvrdite da ćete koristiti izjavu za koju znate vrlo dobro da ste vi lično učestvovali u njenom falsifikovanju, a ona je rekla da će je koristiti. I ja sam joj prekinuo vezu nakon toga.
B92: Da li vi možda znate da neko vas optužuje, ekspertski tim, za falsifikovanje nekih izjava, da li to postoji?
Zoran Krasić: Tako nešto ne postoji. To je nemoguće, to vam tvrdim da je nemoguće, zato što toga nema.
Janko Lakić: Ja odlazim u Opštinski sud u Loznicu, potpisujem izjavu, jedan primerak mislim da sam vam ustupio, u kojem ja zvanično, sudski povlačim izjavu od 2. marta 2007, overenu u Četvrtom opštinskom sudu, i pokušavam da je stavim van snage. O tome sam obavestio, za šta postoji dokumentacija, i sud u Beogradu.
B92: Čovek je overio izjavu u sudu, kaže da ekspertski tim prekraja njegove izjave.
Suđenje Vojislavu Šešelju, Hag, novembar 2007.
Vojislav Šešelj: I ja sam zahvalan Haškom tribunalu što mi je pružio mogućnost da stradam za tu svoju idelogiju. Ja izražavam veliko žaljenje što oni koji su pisali statut Haškog tribunala nisu predvideli smrtnu kaznu, pa da ponosno, dostojanstveno, uspravno, kao moj prijatelj Sadam Husein, takvom kaznom, takvom smrću zapečatim sopstvenu ideologiju.
Jovan Dulović, novinar nedeljnika Vreme: Pa, takva priča odavno kola, da u stvari maskirano radikali čine sve da upravo Šešelj ostane tamo i da bude, jer kada bi došao Šešelj, onda bi oni bili beznačajni ljudi.
B92: Da li možda neko iz vrha Radikalne stranke želi da ima takve loše svedoke, da kažem, da bi pomogli da, pošto postoji priča da vrhu Radikalne stranke odgovara da Vojislav Šešelj bude u Hagu?
Zoran Krasić, funkcioner SRS: Ko to kaže?
B92: To, svuda.
Zoran Krasić: Ne, to ja prvi put čujem.
B92: Prvi put čujete?
Zoran Krasić: Rukovodstvu Srpske radikalne stranke odgovara da naš predsednik što pre dođe u Beograd.
B92: Zaista prvi put čujete?
Zoran Krasić: Ja to prvi put čujem. Pa, možda ovi saobraćajci, saobraćajni policajci, koji nisu završili kurs ili tako neki drugi, ja ne sporim da neko stavi prst na čelo, pa pusti neku teoriju ili mozak na otavu. Srpskoj radikalnoj stranci odgovara i ona žarko želi da se Vojislav Šešelj što pre vrati u Beograd.
Janko Lakić, bivši komandant dobrovoljaca SČP: Kad je Srpska radikalna stranka, njegov ekspertski tim i njihovi pojedinci, sprema meni ovakve stvari da radi, možete zamisliti šta je spremna tek onima koji su dali izjave, koji otvoreno, bez ikakvih problema, sarađuju sa Haškim tribunalom, jer ljudi iz nekog razloga žele da daju izjavu. Ne moraju svi da budu kao ja, pa neće da daju izjavu.
U želji da imamo sagovornike i sa druge strane, koji bi odgovorili na navode Janka Lakića, koji po sopstvenim rečima ne traži ništa od Srpske radikalne stranke osim izvinjenja i da odgovaraju vinovnici hajke na njega, kontaktirali smo Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Gordanu Pop Lazić. SvI oni odbili su da govore za emisiju B92 istražuje.
Janko Lakić: Voleo bih da B92 objavi da sam ja insistirao da B92 dođe kod mene i da me uvrsti u tu priču da bi konačno istina već jednom došla do našeg naroda, da se prestane sa lažima i prevarama, jer znam da će reći "izdajnička B92, izdajnik Lakić". Evo, nek se zna, ja sam tražio B92, nije B92, izdajnička televizija, tražila mene.
Audio arhiva
