"Stanimo na put nekažnjavanju ubistava novinara"

Iako je međunarodna pažnja što se tiče ubistava novinara povećana, vlade u zemljama širom sveta ne preduzimaju ništa da smanje visoke stope nasilja i nekažnjavanja, CPJ saznaje. U proteklih 10 godina, 370 novinara je ubijeno, a u 90% slučajeva nije bilo osuđenih za te zločine. Neistražena i nerazrešena ubistva novinara i nedostatak pravde predstavljaju najveću pretnju slobodi štampe danas. Mnogo više političke volje je potrebno da bi države sprovele međunarodne obaveze koje se tiču borbe protiv nekažnjivosti, što bi dovelo do smanjenja visokih stopa nasilja s kojim se novinari svakodnevno suočavaju.

Izveštaj je usredsređen na problem nekažnjivosti ubistava novinara i ne bavi se drugim primerima nekažnjivosti za druge vrste zločina. Izveštaj se oslanja na CPJ bazu podataka o ubijenim novinarima i analiziraju se trendovi ubistava izvršenih u desetogodišnjem periodu, počev od 1. januara, 2004, do 31. decembra, 2013. godine. U izveštaju su razmatrani i predstavljeni samo slučajevi za koje je CPJ nedvosmisleno utvrdio da se radi o novinarima koji su bili meta napada zbog posla kojim se bave.

Autorka izveštaja je Elizabet Vičel osnivač Globalne kampanje protiv nekažnjivosti. Ona je ovu CPJ kampanju pokrenula 2007. godine, a 2010. godine je organizovala CPJ Samit o nekažnjivosti, na kojem je okupila 40 predstavnika iz više od 20 organizacija za slobodu štampe, i na kojem su identifikovani izazovi i strategije za borbu protiv nekažnjivosti nasilja nad novinarima.

Uvodni tekst izveštaja napisala je Miroslava Gongadze, supruga ubijenog ukrajinskog novinara Georgija Gongadzea, koja se vise od decenije bori za pravdu povodom ubistva njenog supruga. Prvo poglavlje napisao je izvršni direktor CPJ-a Džoel Sajmon, a bavi se posledicama nerazrešenih slučajeva nasilja nad novinarima. Jedno od poglavlja autora Džona Otisa, dopisnika CPJ iz Anda, bavi se temom usporene borbe protiv nekažnjivosti koja se sprovodi u Kolumbiji.

Elena Milašina koja se bavi istraživačkim novinarstvom u listu Novaya Gazeta i dopisnik CPJ iz Moskve, napisala je poglavlje posvećeno istrazi koja se odugovlači, a tiče se ubistva ruske novinarke i borca za ljudska prava Natalije Estemirove. Dopisnik CPJ iz Meksika, Dejvid Agren, napravio je izveštaj o Meksiku, dok je Sara Rafski napisala poglavlje o stanju nekažnjivosti u Brazilu.

Dodatne podatke o Pakistanu predočio je Sadaf Kan, koji je radio u štampanim i elektronskim medijima u Pakistanu osam godina i aktivni je borac za slobodu izražavanja. U ovom veoma opsežnom izveštaju, Vičelova je predstavila analizu desetogodišnjeg istraživanja koje su sproveli CPJ aktivisti.

U okviru poglavlja 4 ovog izvšetaja pod naslovom „Koraci koji se preduzimaju i koji daju rezultate i oni koji ostaju bez rezultata“ (4. Steps That Work and Those That Don’t), poseban deo je posvećen aktivnostima srpske Komisije za istraživanje ubistava novinara, pod naslovom Novi početak istrage starih ubistava u Srbiji (Sidebar: A New Start on Old Murders in Serbia).

Novi početak istrage starih ubistava u Srbiji

Slavko Ćuruvija je ubijen pre 15 godina, ali Veran Matić, novinar veteran iz srpskih nezavisnih medija nikada to nije zaboravio.

Ćuruvija, uticajni vlasnik nezavisnih novina u zemlji koja se tada zvala Jugoslavija ubijen je s leđa 11. aprila, 1999, od strane dvojice ljudi ispred zgrade u kojoj je stanovao. Ćuruvija je bio poznat po svojim kritikama predsednika Slobodana Miloševića, i bilo je dokaza da je Miloševićeva obaveštajna služba učestvovala u ovom napadu – ali niko za to nije odgovarao.

Druga ubistva novinara u tadašnjoj Jugoslaviji su ostala nerazrešena, uključujući i napad sa smrtnim ishodom 2001. godine, na izveštača Milana Pantica, i smrt Radoslave Dade Vujasinović. Vujasinovićeva, koja se bavila korupcijom Miloševićevog režima, pronađena je mrtva u svom stanu 1994. godine. Njena smrt je proglašena samoubistvom.

"Ja sam savremenik mojih kolega koji su brutalno ubijeni", Matić je rekao u intervjuu za CPJ.

Milošević je umro 2006. u Hagu tokom suđenja za ratne zločine, i politička scena na Balkanu se promenila, a Srbija je postala nezavisna republika 2006, ali ova ubistva nikada nisu rešena. Pretnje i napadi na srpske novinare su se nastavili.

“Iako je svaka novoizabrana koalicija, Vlada, novopostavljeni premijer i novoizabrani predsednik obećavao na početku mandata da će pronaći ubice, rezultata ipak nije bilo, tako da je matrica bila jasna: nije bilo namere da se reše ova ubistva”, Matić kaže.

Kada se ukazala politička prilika, Matić ju je ugrabio. Kada je nakon 2012. godine na izborima pobedila Srpska napredna stranka, koja je nekada bila partner Miloševićevoj partiji, i kada je preuzela vlast, on se obratio novom prvom potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću sa idejom da se formira komisija koja bi ujedinila istražni rad novinara i vladinih/državnih institucija, a sve u cilju rešavanja ovih ubistava.

Matić je smatrao da bi, budući da je Vučić bio ministar za informisanje u vreme ubistva Slavka Ćuruvije, ovo bio dobar način za njega da pokaže raskid sa svojom političkom prošlošću. „Smatrao sam da bi i za njega otkrivanje ubica i nalogodavaca tih ubistava bio najkonstruktivniji način da se suoči sa sopstvenom problematičnom prošlošću,” rekao je. Vučić, koji je postao premijer u aprilu 2014, je odobrio ovu ideju, i uskoro je osnovana Srpska komisija za istraživanje ubistava novinara.

Komisiju čine predstavnici novinarske zajednice, ministarstva unutrašnjih poslova i sprskih službi bezbednosti, Bezbednosno Informativne agencije (BIA). Ona nadgleda kombinovane istražne timove koji se sastoje od policijskih inspektora i predstavnika bezbednosnih agencija za svaki slučaj ubistva. Komisija je ponovo otvorila slučajeve ubistava Ćuruvije, Pantića i Vujasinovićeve, kako je za CPJ putem emaila rekao premijer Vučić: „kako bismo ispravljali odmah greške koje predstavnici komisije uoče”.

Komisija je ponovo pregledala postojeće dokaze, i sprovela nove istrage, prateći do tada neistražene tragove. Takođe je tu izvojevana i komponenta senzibiliranja javnosti od strane Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Odvažna kampanja, koja je osvojila nagradu u 2014. godini na Međunarodnom festivalu kreativnosti Kanski Lav, sastojala se od ubacivanja lažnih pisama u javna glasila, namenjena javnosti, a preuzeta zapravo iz autentičnih poruka pretnji koje novinari dobijaju. Postoji i video koji prati kampanju.

Rezultati nakon gotovo dve godine su ubedljivi. U slučaju Ćuruvije, protiv četvorice osumnjičenih je podignuta optužnica, uz novinarsku kritiku nosilaca političke vlasti i njihovu sposobnost da utiču na javno mnjene navedene kao motive za izvršenje zločina.

Dvojica su uhapšena ove godine, a treći osumnjičeni, bivši šef državne bezbednosti Radomir Marković već izdržava kaznu zatvora zbog ubistva političara Ivana Stambolića, 2000. godine. Četvrti osumnjičeni je van zemlje. Njihovi advokati su osporili formalnu optužnicu i datum suđenja još uvek nije određen, kako tvrdi Matić. Neki osumnjičeni su identifikovani i u druga dva slučaja.

Ovo nisu sitni pomaci u globalnom kontekstu u kojem na stotine slučajeva ubistava novinara širom sveta stoje nerazrešena.

Ravnoteža između građanskih i institucionalnih upliva je ključni faktor koji stoji iza uspeha komisije, smatra Matić. Vučić se slaže. „Uloga predstavnika medijske zajednice pokazala se kao ključna u ovom slučaju,” rekao je za CPJ. Novinari uključeni u rešavanje slučajeva imaju volju i veštine da se kritički osvrnu i analiziraju prethodni rad vlasti i da se založe za nove pravce u istragama, dok Vlada može da pruži pristup materijalima i da podrži tužilačke mere.

Komisija takođe redovno komunicira sa visokim zvaničnicima vlade. Javnost rada Komisije takođe je veoma bitna, kaže Vučić, „kako bi se postigla potpuna demistifikacija misterija, tajnosti i drugih okolnosti oko svih ovih slučajeva”.

U isto vreme, ova saradnja je nailazila i na izazove. Matić kaže da je „najteža saradnja bila sa vojnim obaveštajnim službama, i još uvek ostaje sumnja u to da li su nam dostavili svu važnu dokumentaciju”.

CPJ je pomenuo ovu zabrinutost Vučiću koji je odgovorio na sledeći način: „Vlada i ja lično nastojali smo da obezbedimo svu dokumentaciju kako bi prvenstveno tužilaštva i radne grupe imali sve dokaze na raspolaganju, ali i kako bi komisija mogla da se uveri u činjenično stanje,” tvrdi Vučić.

Rad Komisije nije završen, ali njeni počeci ohrabruju. „Mislim da ova komisija već služi kao model u drugim zemljama u ovom smislu,” rekao je Deniz Yazicil, pomoćnik istraživač u kancelariji Predstavnika OEBS-a za slobodu medija. Yazicil je istakao da postoji slična inicijativa pokrenuta krajem 2013. godine u Crnoj Gori, koja je inspirisana radom srpske komisije.

On je dao još jednu važnu primedbu: „Krajnja odgovornost je ipak na vladinim institucijama“, kaže on, „i iako ovakva komisija može da odigra ključnu ulogu, ona ne bi smela da se posmatra na taj način da vladu oslobađa od odgovornosti da istražuje ova ubistva.”

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.