Da li Amerikanci mogu da odahnu?

Obama je obećao da će ekonomska politika biti "u korist svih Amerikanaca".

U govoru, koji je više bio fokusiran na privredu nego na politiku, Obama je istakao da su SAD "okrenule stranicu posle najgore recesije od Velike depresije", i objavio pobedu u teškoj borbi za oživljavanje američke ekonomije, uz sniženu stopu nezaposlenosti na 5,6 odsto.

"Senka krize je prošla", rekao je on.

Poručujući da je Amerika snažna, Obama je izložio sunarodnicima svoju ekonomsku strategiju za jačanje srednje klase, u okviru koje je govorio i o povećanju poreza za najbogatije Amerikance, da bi se pomoglo siromašnima.

"Hoćemo li prihvatiti ekonomiju u kojoj samo nekolicini nas ide dobro, ili ćemo se obavezati na razvijanje ekonomije koja će povećati prihode i dati šansu svima koji ulažu napore", zapitao se američki predsednik.

Britanski javni servis "Bi-Bi-Si" ocenjuje, međutim, da je malo verovatno da će planovi predsednika SAD "proći" u Kongresu, koji je pod kontrolom republikanaca, a američki časopis "Forbs" se čak zapitao da li je "senka krize stvarno prošla"?

"Jer, ako akumulirate dug koji je preko 20 puta veći od prihoda vašeg domaćinstva, da li biste rekli da su vaše kućne finansije u dobrom stanju? Upravo je to stanje u kom se nalazi američka država", ocenjuje "Forbs".

Američki list, takođe, konstatuje da postoji preko deset federalnih agencija američke vlade, za čiji rad su se američki građani "zakleli" da više neće plaćati. Međutim, u aktuelnoj situaciji, ogroman dug ostaje našoj deci i unucima, konstatuje "Forbs".

U osnovi postoje dve vrste duga - dug za koji čujete i onaj za koji ne čujete.

Prvi je federalni dug koji je u formi državnih obveznica, i koji po poslednjim proračunima iznosi preko 13.000 milijardi dolara, dok je drugi dug zapravo razlika između dugoročnih obećanja koja smo dali - u pogledu primanja penzionera, medicinskih troškova, naknada za invalide - i prihoda pomoću kojih očekujemo da ćemo finansirati ova obećanja u vidu poreza, isplata premija, itd.

Visina druge vrste duga je, kako primećuje Forbs, ogromna, a prema procenama ekonomiste Bostonskog univerziteta, Lorensa Kotlikofa, taj dug iznosi neverovatnih 210.000 milijardi dolara.

"Ono što je zaista u pitanju ovde jeste razlika između kratkoročnog razmišljanja i razmišljanja na duži rok. Uzmite, na primer, privredu SAD i Italije. Gledano na kraći rok, privreda SAD je u daleko boljem stanju od Italije, jer Italija ima stopu nezaposlenosti od 13 odsto, a u SAD je ispod šest odsto. Italijanski dug je 130 odsto BDP-a, a američki 73 odsto", izjavio je Kotlikof.

Međutim, gledano dugoročno, Italija je, prema ocenama Kotlikofa, u daleko boljem stanju nego SAD.

"Jedan od načina za merenje fiskalnog jaza jeste da se izračuna koliko je jednoj državi potrebno da prihoduje od poreza i da uštedi svake godine kako bi bila u stanju da ispunjava svoje buduće budžetske obaveze. Tako gledano, fiskalni deficit Italije je zapravo negativan, jer će u budućnosti Italija biti u stanju da smanji svoje poreze. Za razliku od Italije, fiskalni deficit SAD je 10,5 odsto - viši nego u bilo kojoj evropskoj zemlji i znatno veći od evropskog proseka od 2,4 odsto", zaključuje ekonomista.

U drugačijem tonu o ovoj temi piše britanski "Gardijan", intonirajući tekst u prilog Obaminoj ekonomskoj strategiji. Britanski medij navodi da su po izbijanju finansijske krize iz 2008. godine Kongres i Bela kuća morali da odgovore na niz pitanja, naročito na pitanje slabljenja srednje klase.

Posle krize, u SAD je, zahvaljujući vladinim podsticajnim merama vrednim više biliona dolara osnovano šest mega banaka, čiji su se prošlogodišnji zajednički prihodi od 76 milijardi dolara približili rekordnom nivou iz 2006. godine, ukazuje list.

U proteklih pet godina je, takođe, usledila kriza na tržištu rada, pa je oko 1,85 miliona radnika završilo u raznim granama industrije sa niskim primanjima, dok je porast siromaštva uzrokovao da broj Amerikanaca koji uzimaju bonove za hranu poraste za 45 odsto od 2009. godine.

U međuvremenu, plate izvršnih direktora porasle su na prosečnih 15,3 miliona dolara, prema podacima Instituta za ekonomsku politiku, što je za 296 puta veće od primanja prosečnog radnika, dok su profiti korporaciji dostigli rekordne nivoe.

Prva ekonomska kriza u 21. veku počela je tokom 2006. godine strukturnom krizom zbog hiperprodukcije u automobilskoj industriji i krizom tržišta nekretnina u SAD, Velikoj Britaniji, Irskoj i Španiji.

Ubrzan sunovrat napumpanih cena stambenih i poslovnih objekata, doveo je do pada vrednosti nekretnina i samim tim ugrozio hipotekarni sistem i sve njegove derivate, čije su postojanje osiguravale upravo nekretnine kojima je vrednost devalvirala.

Pored toga tri američke, kao i neke evropske i japanske automobilske kompanije su doživele nagli pad prodaje, što je označilo početak svetske krize.

Prava kriza počela je tek kada su se na udaru našle velike banke. Mehur od sapunice u Americi je već pucao, da bi prasak ođeknuo planetom u septembru i oktobru 2008, kada su propale, ili su preuzete, velike finansijske institucije - "Liman braders", pa "Meril Linc", "Fani me", "Fredi mek", osiguravajuća kuća AIG...

Američka centralna banka je od 2008. ubacila skoro četiri hiljade milijardi dolara u globalnu ekonomiju. Osim poboljšanja likvidnosti, ekonomski podsticajni program je doprineo smanjenju američkih kamatnih stopa na rekordno niske nivoe. Takođe nije izazvao rast inflacije, kao što su mnogi strahovali, već je deo novca počeo da se odliva u zemlje sa višim prinosima.

Poslednja runda programa Federalnih rezervi za podsticaj ekonomskog rasta okončana je u oktobru prošle godine, dok će monetarne mere centralne banke verovatno imati uticaja na globalnu ekonomiju i ove godine.

Ogromni program za otkup obveznica je, prema mišljenju stručnjaka, pomogao da se stabilizuje američka ekonomija, ali su zahvaljujući njemu ubačene i milijarde dolara na tržišta ekonomija u usponu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.