Moj kvadratVadite so za 2.000 € i donesite - ovde nema FOTO
Ako pitate Slovence šta je so, oni u portoroškom kraju će vam reći da je više od začina.
Izvor: B92, Vesna Bjelić
|
Za njih je so simbol života i jedan od faktora koji su presudno uticali na razvoj ovog područja kao destinacije ne samo za odmor nego i za lečenje.
Solana Sečovilje u Piranskom zalivu jedinstvena je po načinu dobijanja nerafinisane soli, ali i po tome što je ova solana organska. A nalazi se u prirodnom rezervatu.
Ako ste neko od onih koji vole da dosole, odnosno presole jelo, možda ovaj tekst i nije za vas, ali možda vas zainteresuje ako vam kažemo da ova so čuva tradiciju staru 700 godina.
|
Solana se prostire na 750 hektara u 36 bazena i so se vadi na tradicionalan način – drvenim alatima i starim postupkom kao pre 700 godina, a industrijska prerada je isključena.
So je prirodno bela i nije dodatno jodirana, ali sam proces je prilično komplikovan. Zbog toga je ova so i tri puta skuplja od rafinisane.
Voda u park stiže pomoću plime i oseke, na tom principu pune se bazeni u kojima voda kruži 23 dana. Toliko dana je potrebno i da se zgusne, a zatim se odlaže u kanal koji je dubok 10 metara. Ako nema sunca, nema ni soli, pa se dešavalo da jedne godine ne nađu ni kilogram.
"Taj kanal zovemo slanica. Onda može tu da padne kiša, jer kad imamo slanicu, radi se cele godine“, kaže Klavdij Godnič, direktor Solina u Portorožu, koji za sebe kaže da je direktor rudnika.
Objašnjava da se so skuplja ujutru i uveče a da se dno bazena maže blatom, jednim vrstom bio-sedimenta koji zovu petola.
"To je kao crna trava i ta petola omogućava da se so očuva, odnosno da blato ne pređe u so. So se skuplja ujutru i uveče, u suprotnom bi se spržila petola. Zato se svake godine bazeni premažu svežim blatom koje ponekad uvozimo, i na njemu je taj bio-sediment kao nekakva trava i to onemogućuje da blato uđe unutra. Zato je naša so bela i nema puno takvih u svetu", kaže Godnič.
Piranske solane proizvode so koja ima 95% natrijum-hlorida a ostatak čine minerali kao što su kalcijum i magnezijum. Kao takva, slađa je i ne može svugde da se proda. Mi je svakako ne kupujemo, bar ne u većim količinama.
|
"Vi imate stari standard za so, a i jedete slanu so“, kaže on. Ipak, dodaje da vlasnici renomiranih beogradskih restorana dolaze i uzimaju solni cvet.
Možda nama nije slana, ali za neke je delikates, jedu je samo na hlebu, ili stavljaju na sir.
Japanci na primer, priča Godnič, plaćaju ovu so 12 evra i koriste je za suši. Nemci za kilogram daju pet evra, dok u Sloveniji košta evro.
"Ako se obična so prodaje po 30 centi, naša se prodaje po jedan evro. Izvozimo oko petine proizvodnje, najviše u Italiju, Austriju i Nemačku, ali naša so stiže i do Rusije, Amerike i Japana. Obična so podnosi troškove transporta do 300 kilometara, ali naša podnosi veće troškove transporta", objašnjava Godnič.
Najbolja proizvodnja beleži podatke od 5.000 tona soli za godinu dana. Prošle godine prodato je oko 1.000 tona soli, što je udeo od 20% potrošnje u Sloveniji. Optimalna potrošnja je oko 5000-6000 tona godišnje tako da se nedostatak soli pokriva iz uvoza. S ponosom isitče i da svake godine prodaju 10 odsto više soli.
Solni cvet
Solana u Portorožu je jedna od pet njih u svetu koja pravi solni cvet (pomenuli smo da njega kupuju iz Srbije).
Solni cvet je začin, nešto skuplji do soli jer sadrži kapljice vode, koja joj daje blaži ukus. Solni cvet se skuplja na površini vode i u vidu je pene. „Bere“ se samo kada je najveća vrućina. To nije lak posao, zbog čega se dosta plaća, ali malo je zainteresovanih.
Staklena bočica solnog cveta košta oko 3 evra i sadrži 125 grama proizvoda. Ne prodaju na kilogram, ali kažu da bi takav koštao bar 16 evra.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
