Belgijanac koji u osvajanje sveta kreće iz Srbije

Bilo je lako naći ljude, ali je teško zadržati ih. U početku je bilo neobično zbog kulturoloških razlika između juga i severa. Ljudi u Belgiji imaju sličan mentalitet Nemcima. Dosta smo striktni, na kašnjenje na posao ne gledamo blagonaklono, rok je stvarno rok i nema odlaganja. U početku smo imali problema sa timBeograd je ovih dana poprište ozbiljnih poslovnih razgovora o velikoj investiciji u potpuno inovativan proizvod na globalnom nivou. Naime, potencijalni investitori iz Evrope, Kine, Amerike obilaze nekadašnju zgradu Srbijateksa u Dunavskoj ulici pokušavajući da se izbore da baš oni finansiraju proizvodnju stolica od memorijske pene. Još neobičnije je to što je arhitekta, univerzitetski profesor i dizajner Karl de Smet došao iz Brisela u Beograd da privrede kraju svoj petnaestogodišnji istraživački rad i odlučio da ovde ostane i organizuje proizvodnju. U razgovoru za &quot;Novu ekonomiju&quot; govori kako je dospeo u Srbiju, o kakvom materijalu se radi i kako razmišlja da li da prihvati ponudu IKEA-e ili da pravi sopstveni brend.Vaša firma se zove Noumenon. Šta to znači? To je pojam iz filozofije, suprotan pojmu fenomen. To je stvar koja se ne može opaziti, nego samo razumom zamisliti. Povezano je sa nazivom našeg projekta &ldquo;Sećanja budućnosti&rdquo;. Sećanja budućnosti teoretski ne postoje, ali kada radimo sa materijalima koji pamte i njihovoj budućoj primeni, onda to dobija smisao. Kako ste počeli da istražujete ove materijale? Istraživanje pametnih materijala sam počeo pre više od 15 godina. U početku od 2002. do 2004. godine sam radio sa metalom, sa memorijskim legurama. Ideja je bila da pravimo proizvode većih dimenzija, kao i da budu pristupačni društvu, ali metal je bio previše skup. U sledećoj fazi sam prešao na istraživanje polimera (plastike), kako bismo dobili jeftiniju proizvodnju. U saradnji sa Univerzitetom u Levenu na tome sam radio od 2005. do 2008. godine. Razvili smo polimere koji pamte oblik, a istraživanje je bilo zasnovano na materijalu sličnom kompozitu koji je davao stabilnost polimeru. Polimeri su teški materijali i najveći predmet koji smo uspeli da napravimo koji bi stabilno stajao visok je tek 30 centimetara. Shvatili smo da su nam potrebni laki materijali, a to je poliuretan, šire poznat kao pena kao ona koja se koristi u dušecima. Kako od nje pravite stolice? Konačni oblik od pene se može dobiti ili sečenjem CNC mašinama ili ubrizgavanjem u kalup. Ubrizgavanjem u kalup dobijemo krajnji proizvod ili stalni oblik, koji pri zagrevanju možemo da kompresujemo u privremeni oblik ili oblik za pakovanje, kako ga zovemo. Temperatura na kojoj se menja oblik pene možemo da programiramo od 40 do 110 stepeni Celzijusa. Uglavnom radimo sa 70 stepeni jer tako možemo da &ldquo;zamrznemo&rdquo; materijal na sobnoj temperaturi. Takođe možemo da programiramo gustinu materijala pa on može biti lakši i mekši ili tvrđi i teži. Tokom ubrizgavanja dve komponente, od kojih nastaje pena u kalup, proizvod dobija i pamti oblik. Kada se materijal zagreje postaje mekši i proizvod se može sklopiti u privremeni oblik. Kada se opet zagreje, recimo uključi se u struju, posle nekoliko minuta stolica se raširi i kada se ohladi postaje čvrsta. Opet ako zagrejete stolicu sa malo snage možete je sklopiti rukama i kada se stegne ona ostaje sklopljena. I tako se može sklapati i rasklapati stotinama puta. Da li ste spremni za komercijalnu proizvodnju? U poslednjoj smo fazi priprema. Biće potrebno još tri, četiri meseca da napravimo sto odsto ispravan prototip. To znači da napravimo stolicu pomoću mašina koje se koriste u industriji. Kako ste uopšte završili u Srbiji? Tražio sam dizajnera koji bi mi pomogao oko pravljenja kalupa, a našao sam ga u Srbiji preko interneta. Imali smo nekoliko sastanaka ovde u procesu dizajniranja proizvoda, a onda sam našao kompaniju za pravljenje kalupa i tako su se aktivnosti malo pomalo selile iz Belgije u Srbiju. Onda sam odlučio da poslednju fazu istraživanja završim u Beogradu i nameravao da budem ovde tri, četiri meseca. Ali onda sam uvezao studio za istraživanje, zbog čega sam prošao kroz pakao sa carinom, ali toga ne želim ni da se sećam. Kada smo instalirali studio, počeo sam da zapošljavam ljude i skoro svi koji rade su odavde. Ovde ima dosta potencijala za razvoj projekta i odlučio sam da ostanem u Srbiji. Da li ste imali problema da nađete ljude? Bilo je lako naći ih, ali je teško zadržati ih. U početku je bilo neobično zbog kulturoloških razlika između juga i severa. Ljudi u Belgiji imaju sličan mentalitet Nemcima. Dosta smo striktni, na kašnjenje na posao ne gledamo blagonaklono, rok je stvarno rok i nema odlaganja itd. U početku smo imali problema sa tim. S druge strane, ovde su dizajneri ili mašinski inženjeri veoma dobro obrazovani. Neki dizajneri u Srbiji bolje znaju programe nego dizajneri na Zapadu. Nažalost, oblast dizajna ovde ne postoji, a ima ogroman potencijal. Svi srpski dizajneri rade za strane kompanije. A ovde postoje sve mogućnosti za otvaranje dobrog dizajnerskog studija. Gde ćete organizovati proizvodnju stolica? Planiramo da otvorimo fabriku u Srbiji. Uspostavili smo kontakte sa kompanijama koje mogu da budu partneri u poslu. I dalje tražimo investitore za proizvodnju. Već imamo privatne investitore za istraživanje i razvoj u Noumenonu. Sada kada treba to da podignemo na nivo masovne proizvodnje, potreban nam je investitor ili industrijski partner. Ovde imamo slobodne zone oslobođene od poreza, gde možemo da uvozimo sirovine, proizvodimo finalni proizvod i izvozimo ih po celom svetu. To je idealna situacija. Da li tražite partnere i u Srbiji? Da, tražimo partnere i ovde, nekog ko poznaje uslove poslovanja u Srbiji, propise... To bi nam olakšalo posao. Već imamo nekoliko ponuda kompanija koje bi distribuirale naše stolice. Razmatramo dve biznis strategije. Jedna je pravljenje pod sopstvenim, originalnim brendom ili proizvodnja za druge brendove kao što je recimo IKEA. U narednim mesecima čeka nas mnogo odluka, ali imamo luksuz da možemo da biramo. Da li ste našli lokaciju za fabriku? Još smo u pregovorima. Jedna od lokacija je Smederevo. Ne želimo da budemo daleko od Beograda, pošto će ovde biti istraživanje i dizajn. Veličina investicije zavisi od toga da li ćemo ići na braunfild, odnosno da kupimo neki postojeći objekat ili na grinfild, odnosno da izgradimo fabriku. Pošto je proizvodnja takva da zahteva specifične uslove u pogledu temperature, vlage i drugih parametara, verovatnije je da ćemo ići na grinfild. Takođe, ako idemo na grinfild izgradnju, možemo da ostavimo mogućnost širenja kapaciteta. Na primer, ako pravimo sopstveni brend biće nam potreban određen kapacitet proizvodnje. Ali ako uđemo u saradnju sa velikim kompanijama, biće nam potreban daleko veći kapacitet. Takođe razgovaramo sa kineskim investitorom koji bi želeo da nas uvede na kinesko tržište kao novi brend i koji govori o godišnjoj proizvodnji od 200.000-300.000 komada. Kina je ogromno tržište i još brzo rastuće. Svake godine se srednja klasa uvećava i postaje sve bogatija. Pogledajte samo, Alibaba je prerasla Amazon. A s obzirom da smo koncentrisani na internet prodaju, Azija ima najrazvijeniju e-trgovinu. Imamo i ideju da napravimo mobilne prodavnice, kontejnere, koje bismo mogli da selimo tamo gde ima tražnje. Tu bi bio ekran koji predstavlja proizvod, zatim ukoliko želite da ga kupite gurnete karticu, a robot vam izbaci stolicu koju želite. Stolicu stavite u torbu i nosite kući. Sve jednostavno i automatizovano. Kako ste se odlučili da proizvodnju organizujete u Srbiji, s obzirom na to da poslovna klima ovde može biti komplikovana? Naravno da može biti komplikovana, ali mislim da je u pitanju pristup situaciji, jer i u Evropi može biti komplikacija. Nekad mi se čini da mi u Evropi živimo u društvu luksuza i da nas to čini pomalo lenjim. Evropa postaje stara. Kada smo razmatrali gde želimo da lansiramo naš proizvod, zaključili smo da je to azijsko tržište. Azija je mnogo otvorenija za nove proizvode, investiraju mnogo više u futurističke ideje nego u Evropi, pa čak i u SAD. Na primer, čitao sam negde da Kina subvencioniše firme koje angažuju robota u proizvodnji. Žele da njihova industrija uđe u drugu dimenziju. S druge strane, Evropa se trudi da zadrži ono što ima i rekao bih da je konzervativna. Da li ste imali problema u poslovanju do sada u vezi sa regulacijom, inspekcijama...? Ovde su pravila poslovanja malo drugačija nego u EU, ali stvar je u tome kako se prilagodite pravilima. Pravila su drugačija i u Rusiji i u Kini. S druge strane, postoje prednosti koje pruža poslovanje u Srbiji. Postoje subvencije, ukoliko zaposlite više od 50 ljudi dobijate podršku države. Država pomaže kod zemljišta za izgradnju fabrike, kod infrastrukture... Da li ste istražili tržište za vaše proizvode? Tržište je globalno i naš proizvod je namenjen Aziji, Evropi, Severnoj Americi. Industrija nameštaja je rastuće tržište u onlajn prodaji, ali ne može se u potpunosti razviti jer je nameštaj veliki i težak. Uvek su vam potrebne dve osobe da se isporuči komad nameštaja. Poslednja istraživanja pokazuju da se 80 odsto svih dobara ne nalazi u fabrikama ili u prodavnicama, već u transportu ili čeka da bude prevezeno. Zato smo dizajnirali proizvod tako da je spreman za transport. Kada se sklopi, zauzima daleko manje prostora i ostaje u tom stanju. Može se čak i poštom poslati. Naša filozofija je da je materijal mehanizam. Stvaramo novu jednostavnost. Umesto da donesete kući kutiju sa elementima i onda slažete komad nameštaja, samo ga uključite u struju i gledate kako se sam slaže. Da li je ovo originalna tehnologija? Na MIT univerzitetu u Bostonu istražuju takođe memorijsku penu, ali kao delove predmeta koji omogućavaju sklapanje. Naša stolica cela ima memorijski efekat tako da jeste tehnološki originalan proizvod. Vi imate i projekat sa NASA. O čemu se radi? Radimo sa NASA na pravljenju malih satelita. Bili su im potrebni stabilizatori kako se ne bi nekontrolisano kretali u svemiru. Sa našim materijalom oni se lansiraju u orbitu sklopljeni i onda se pod toplotom sunca rašire u odgovarajući oblik. Prvi mini-sateliti bi mogli uskoro biti lansirani, ali ne znamo još ništa precizno. Srbija ima problem sa odlaskom mladih obrazovanih ljudi. Kako vi na to gledate s obzirom da ste vi došli iz EU u Srbiju? Mislim da nije loše otići van zemlje na nekoliko godina i onda se vratiti. Ako odete na dve, tri godine da steknete znanja i iskustvo i vratite se da ih primenite u Srbiji, to vidim kao pozitivnu stvar. Ali ako se vratite to ne znači da niste uspeli napolju. Ako ljudi odlaze za stalno onda je to loše, ali mislim da se mnogo ljudi ne vraća baš zbog straha da će izgledati kao da nisu uspeli. Ovde ste skoro godinu dana. Kakvi su vaši utisci o Srbiji, životu u Beogradu? Živeo sam u Njujorku jedno vreme i Beograd danas mi deluje kao da ima duh Njujorka sedamdesetih. Deluje kao da je sve moguće, ali se ništa još nije desilo. Svašta je moguće uraditi, ali morate to uraditi sami. To je pristup koji volim. Mnogo stvari je moguće ovde, ali primećujem i da se mnogo ljudi žali na ekonomsku situaciju. Jedna stvar koju ne razumem i za koju pitam svakoga ovde jeste kako to onda da su tokom dana i uveče svi barovi i restorani puni. Odakle novac za to? Takođe, volim ovdašnju spontanost. S druge strane, živi se za danas, a sutra šta bude. Ono što takođe cenim je osećaj slobode u Beogradu. Ja dolazim iz Brisela i tamo je, zbog terorizma, svuda na ulicama vojska. U Beogradu terorizam ne postoji. U Evropi je strah od terorizma toliko naglašen u medijima da deluje kao da ne živimo više u društvu straha, nego u društvu laži. Pitam se da li je opasnost od terorizma stvarno tolika ili su je mediji samo napumpali.