"Ne znam što nas neće, bili su uvek ljubazni"

Beograd --Što se tiče navoda u srpskim medijima da se radnici vezuju za radno mesto, Aleksandar kaže da su to nije tačno. &ldquo;Postoji kabl koji je zakačen za radnika, ali to je uzemljenje koje mora da se nosi zbog lične bezbednosti i dugačak je možda tri metra, a meni je prostor za rad bio kvadrat ili dva, tako da samkomotno mogao da se krećem. Isto tako, nikad nisam čuo da neko nije smeo da ide u WC&rdquo;.Grupa srpskih radnika koja radi u Slovačkoj smatra na osnovu sopstvenih iskustava da je strah Slovaka od naših radnika uglavnom neosnovan, da srpski mediji prenaglašeno i donekle neistinito pišu o uslovima rada u toj zemlji a sve to najviše štete nanosi njima koji žele ponovo tamo da rade. Jedan od njih, u razgovoru za B92, kaže da mesecima čita natpise u ovdašnjoj štampi o teškim uslovima rada, iživljavanju šefova u fabrikama i nedostojnim uslovima b oravka a da iz njegovog i iskustva radnika sa kojima je radio u jednoj od najvećih tamošnjih fabrika, skoro ništa od toga nije tako. &ldquo;Tamo se krste kada im pošaljemo neki takav link iz srpske štampe. Zaista je reč o preuveličavanjima. Moje iskustvo je da sve što se potpiše to se i ispuni. Plata je na vreme, svake nedelje se dobija akontacija, besplatan je smeštaj, jedan obrok u toku radnog dana&rdquo;, kaže Aleksandar. Povodom poslednje informacije da su stanovnici opštine Voderadi potpisali peticiju protiv adaptacije internata u kojem bi trebalo da budu smešteni srpski radnici, Aleksandar koji je tri meseca proveo baš tamo, kaže da za to vreme nije primetio bilo kakav animozitet prema našim ljudima. &ldquo;Nema tamo puno ljudi na ulicama. Sretali smo uglavnom starije ljude i decu, svi su se ponašali uobičajeno, nisam primetio nikad neki strah. Deca su se pristojno ponašala. I oni od kako su postali deo EU rade van zemlje, u Austriji, Nemačkoj, &hellip;stvarno nismo viđali mnogo njih&rdquo;, kaže Aleksandar. Kaže da je za šest meseci koliko je proveo u fabrikama u toj zemlji, u dva različita mesta, ali i obilazeći veće gradove sretao uglavnom ljubazne ljude, prodavce, konobare, a nije retkost i da govore srpski. Nisam video da se drugačije ponašaju prema nama iz Srbije nego prema drugima. Dodaje da mu nije baš jasno ša te razlog za peticiju. &ldquo;Ako je neko od naših nešto ukrao, pa ukrao bi i ovde, to nije do nacije kojoj pripada, nego do čoveka&rdquo;, smatra on.A do čoveka je i kako će oceniti uslove rada, jer je, kaže, njemu posao bio lak, a neki drugi su se žalili. &ldquo;To je do ljudi, neko ko nikad nije radio ni ovde, sve mu je teško. Meni nije. Jeste da se stoji uz traku osam sati, ali je posao lak. Znam neke koji su u magacinu imali dva sata efektivnog posla dnevno, pa su kukali&rdquo; Na pitanje kakvi su uslovi smeštaja, Aleksandar kaže pristojni. Bio je smešten sa još petoricom kolega u stanu od 60-ak kvadratnih metara, koji je imao kuhinju sa frižiderom, šporetom, imali su kupatilo i WC odvojeno, prostora za stvari. &ldquo;Na ljudima je da li će da održavaju higijenu, mi nismo imali problema&rdquo;. Kaže da se nikad nije dogodilo da ono što je u ugovoru potpisano, ne bude ispunjeno. &ldquo;U ugovoru sve piše, treba ga samo pročitati. Što se tiče radnog vremena, osam sati je zagarantovano. Petkom šefovi pitaju ko hoće da radi subotom i odmah donose papir da se sve potpiše. Ako ima posla pitaju ko hoće da radi duže. Jednom smo radili osam sati i 15 minuta i tih 15 minuta je bilo plaćeno&rdquo;, priča Aleksandar. Lekarski pregledi i lekovi su takođe plaćeni. &ldquo;Šef kada vidi da nekome nije dobro odmah šalje kod lekara&rdquo;. Aleksandar kaže da netačno pisanje o uslovima rada šteti najviše baš radnicima koji rade u Slovačkoj jer tamošnje firme zbog toga smanjuju broj radnika, a period tokom kojeg čekaju novi poziv za odlazak je duži.