Moj kvadratZaposlili smo sto mladih inženjera
Ne treba svi da se bavimo politikom, ja nemam ni vremena za to. Problem nastaje jer smo stalno u nekoj političkoj nestabilnosti, a to oduzima vreme i energiju i onda ne možemo da se bavimo ekonomijom. Nama je prvenstveno potrebna politička stabilnost, u zemlji i u regionu, i potrebni su jasni projekti kako podstaći ekonomski razvoj zemlje
Izvor: Nova ekonomija
|
Zorica Popović jedna je od retkih žena na čelu velike domaće kompanije u Srbiji. U agrobiznis ušla je pre 20 godina, kada je zajedno sa bratom Stankom Popovićem, bivšim suvlasnikom kompanije Viktorija grup, osnovala kompaniju Eliksir, na čijem je čelu poslednjih 15 godina. Počeli su sa trgovinom komponentama za stočnu hranu, zatim prelaze u proizvodnju stočne hrane i u otkup i preradu voća. Najveći rast kompanije počeo je pre pet godina, kada je Eliksir grupa kupila dve fabrike u stečaju, Zorku Šabac i IHP Prahovo. U poslednjih pet godina uložili su u razvoj i izgradnju fabrike 120 miliona evra, a samo u prethodnoj godini imali su konsolidovani prihod na nivou svih pet kompanija u vrednosti od oko 300 miliona evra. Izvoz čini polovinu ostvarenih prihoda od prodaje. Bave se proizvodnjom fosforne kiseline, kao i mineralnih đubriva koja plasiraju na domaće tržište, kao i na tržište regiona i Evropske unije. Eliksir grupa je ujedno i jedan od najvećih otkupljivača i izvoznika zamrznutog voća i povrća iz Srbije.
Kao kompanija koja veoma dugo posluje u agrobiznisu, šta mislite o načinu na koji se vodi agrarna politika u Srbiji i šta smatrate da bi trebalo da se promeni?
Nama je prvenstveno potrebna politička stabilnost, u zemlji i u regionu, i potrebni su jasni projekti kako podstaći ekonomski razvoj zemlje, pa i poljoprivrede. Potrebno je da prvo identifikujemo neiskorišćene potencijale u agraru, a onda da vidimo kojim mehanizmima možemo da ih pokrenemo i iskoristimo. Agrarnu politiku koja bi počivala na dobro urađenoj, temeljnoj analizi, morala bi onda da prati i dosledna podrška kroz program subvencija koji počiva na tako definisanoj agrarnoj politici.
U Srbiji se dugi niz godina nekontrolisano koriste mineralna đubriva, zbog čega zemljište osiromašuje. Ko je za to kriv?
Srbija je u jednom periodu od izvoznika postala uvoznik mineralnih đubriva, tako da su u ponudi uvoznika bile dve ili tri formulacije koje su se uvozile na veliko i koje su se plasirale za sve kulture i za sve tipove zemljišta, bez obzira na to da li to njima odgovara. To je moglo da dovede i verovatno je dovelo dotle da se neka od aktivnih komponenata bitna za ishranu biljaka iscrpi, a da neke ima previše. Sada je kod nas potpuno druga situacija, jer Srbija poslednje četiri godine ima sopstvenu prizvodnju mineralnih đubriva i daleko je veći asortiman i raspon formulacija u primeni.
Hoćete da kažete da taj problem više ne postoji u Srbiji, odnosno da se standardi u đubrenju zemljišta poštuju u praksi?
Mislim da se poštuju sve više, jer mi konkretno proizvodimo oko 20 formulacija, a najveći deo asortimana zastupljen je i na domaćem tržištu.
Koliko su poljoprivrednici edukovani u toj sferi?
Kao kompanija puno radimo na tome, organizujemo tribine, skupove u vansezonskim periodima sa poljoprivrednim proizvođačima. Preporučujemo im koje su to formulacije koje su adekvantne za određene tipove zemljišta i za te gajene kulture.
|
Iz iskustva izvozno orijentisane agrarne kompanije, kako mislite da bi mogao da se podstakne rast poljoprivrednog izvoza u Srbiji?
Potrebno je više investirati u prerađivački sektor i viši stepen prerade. Srbija ima razvijenu primarnu poljoprivrednu proizvodnju, a sledeća faza je prerađivački sektor. To se odnosi i na ratarstvo i na stočarstvo. Ali opet, pre toga moramo da znamo šta je to što mi želimo da izvozimo. Ako želimo da izvozimo sirovine, to i radimo. Ako želimo da izvozimo neke proizvode iz više faze prerade, treba sagledati potencijale, pokrenuti ih i iskoristiti.
Da li ste vi, s obzirom na to da izvozite zaleđeno voće i povrće, zainteresovani za investiranje u viši stepen prerade?
Razmatrali smo ta ulaganja, ali nam ona sada nisu prioritet. Trenutno je naš razvoj usmeren na podizanje proizvodnje mineralnih đubriva i segmenta hemijske indsutrije i tu imamo mnogo posla.
Kolika je korist za poljoprivredu od sporazuma o slobodnoj trgovini koje Srbija ima sa Rusijom, Turskom?
Ti sporazumi nisu dovoljno iskorišćeni i to je najveći problem. S jedne strane imamo sporazume, a sa druge strane nemamo ponudu. Treba da poradimo na toj ponudi.
Kako gledate na politiku subvencija koju vodi država i da li strani investitori imaju privilegovaniji položaj u odnosu na domaće investitore?
Ne možemo reći da ne postoji podrška domaćim investitorima. Mi smo kao domaći investitor imali podršku kroz obim ulaganja i obim zapošljavanja. Ispunili smo te uslove i ostvarili smo pravo na subvenciju koju smo i dobili. Takođe, država nudi propisima jednako svima poreske olakšice, tako da ne možemo reći da ne nudi podršku i mi smo sebe u tim podrškama našli.
Srbiji su, sa druge strane, potrebne strane investicije, jer drugačije ne možemo da pokrenemo ekonomski razvoj. Domaći investitori, među kojima smo i mi, investiraju, ali je Srbiji potrebno više i brže da bi se taj efekat osetio.
Dakle, nije ni domaći investitor bez podrške, možda je samo visoka lestvica, pa veliki deo domaćih investitora ne može da ispuni postavljene zahteve i možda bi tu lestvicu trebalo spustiti i napraviti drugačiju ravnotežu.
Da li je jedino rešenje da se dođe do stranih investicija samo tako što se prave posebni ustupci i podiže nivo subvencija u odnosu na druge ponude u regionu?
Da li je Srbija u ravnopravnom pregovaračkom položaju sa investitorom čija investicija je nama neophodna i koji ima svoje zahteve? Nije. Mi moramo onda da merimo koji su benefiti te investicije, a koja je cena tih ustupaka. Verovatno se to na taj neki način sagledava i ne verujem da se sagledava na način da su benefiti manji od ustupaka. Možda jednostavno ne dobijamo bolje ponude.
Mnogi kažu da je jedan od razloga za to i loše poslovno okruženje u Srbiji. Šta vi vidite kao najveći problem poslovnog okruženja?
U oblasti u kojoj poslujemo, u industrijskom sektoru, ne vidim nikakve probleme u poslovnom okruženju. Generalno govoreći, najveći problemi su ti što su nam za stvaranje dobre klime, s jedne strane potrebni veliki investitori i investicije koje će da zaposle ljude i da pokrenu privrednu aktivnost, dok nam je, sa druge strane, potrebna veća podrška za male i srednje preduzetnike koji bi se naslonili na te veće privredne subjekte.
Slažete li se sa nekim ekonomistima koji kažu da u Srbiji postoje dve strane privrede, jedna koja uživa povlašćen položaj, dobija subvencije, poreske olakšice i druga kojoj na vrata, po potrebi, kucaju inspekcije?
Nemamo takva iskustva. Iz našeg iskustva, neki problemi koji nastaju svode se na lokalni ili nivo pojedinca. To su sporadični slučajevi na lokalnom nivou, da recimo drugačije postupa poreska administracija u Šapcu ili u Negotinu gde mi imamo svoje poslovne aktivnosti. Ali, da smo imali nekih ozbiljnijih problema, prepreka u poslovanju, to se nije dešavalo.
Mislite da se u Srbiji može uspešno poslovati bez političkih veza?
Apsolutno da. Ne treba svi da se bavimo politikom, ja nemam ni vremena za to. Problem nastaje jer smo stalno u nekoj političkoj nestabilnosti, a to oduzima vreme i energiju i onda ne možemo da se bavimo ekonomijom. Ne želim da se bavim politikom, želim da radim svoj posao.
Kupili ste dve fabrike u stečaju. Kakvo je vaše iskustvo sa tom kupovinom i koliko ste uložili u uklanjanje ekoloških tačaka u Šapcu i Prahovu?
Mi smo se sa tim ozbiljno suočili u obe fabrike prilikom preuzimanja. U pitanju je bilo istorijsko zagađenje na tim lokacijama i po pravilu bi pripadalo državi da to rešava. Međutim, ne može nam država rešiti sve probleme jer nema neograničen budžet, tako da smo mi tu gde smo i ako želimo da nastavimo da radimo naš posao i da ostvarujemo prihode, moramo se negde i sami organizovati. Imali smo podršku nadležnog ministarstva, neke su stvari oni finansirali, neke smo rešavali sami.
U Šapcu i nije bilo nekih nerešenih problema s tim što je fabrika bila potpuno devastirana i tehnologija je bila potpuno zastarela, tako da smo odlučili da sve srušimo i gradimo novu fabriku.
U Prahovu su nasleđeni ekološki problemi bili veći jer su tu bile pre svega dve deponije, od kojih smo u samom startu vrlo uspešno rešili jednu, našli smo kupca i preko dva miliona tona smo izvezli u Kinu i prodali je kineskim čeličanama, pritom smo trajno rešili taj problem. Paralelno smo ostvarili i ekonomski rezultat tim izvozom, jer je situacija na tržištu čelika još bila povoljna.
Koristite li kredite komercijalnih banaka i da li su krediti zaista postali povoljniji za privredu?
Krediti nikad nisu bili povoljniji. Koristimo dugoročne kredite komercijalnih banaka, investirali smo delom iz kredita, delom iz sopstvenog profita, imamo korektnu saradnju sa bankama. Ako se uporedi sa situacijom pre pet godina, kad su se banke povukle zbog nagomilanih nenaplativih dugova, danas je mnogo lakše i povoljnije doći do kredita. Tada je zaista bilo zahtevno i nimalo lako dobiti poverenje banaka. Sada je to već potpuno druga priča jer imamo već potvrđenu uspešnost svakog projekta, tako da nemamo nikakvih problema.
Mnoga preduzeća u Srbiji se, sa druge strane, suočavaju sa nelikvidnošću. Kako rešiti problem prezaduženosti privrede?
Kako se dođe uopšte u situaciju da se bude prezadužen? Čini mi se da je u pitanju hronična situacija pogrešnih procena ili od strane banaka ili od strane kompanija koje su se zaduživale. Ako se koriste krediti, zajmovi, koriste se u svrhu finansiranja razvoja. Kod malih i srednjih preduzeća problem izbija jer su bila naslonjena na neke velike koji su posrnuli, pa su samim tim i oni propali.
Ima li potencijala za dalji razvoj velikih domaćih preduzeća?
Čini mi se da smo u industrijskom segmentu prilično iskoristili domaće potencijale velikih privrednih subjekata i da je neminovno imati strane investicije. Zato se, nažalost, verovatno i prave posebni ustupci za strane investitore.
Iz Vlade Srbije stalno slušamo o privrednom rastu Srbije i boljitku. Oseća li privreda taj boljitak o kom pričaju zvaničnici?
Privredni rast u Srbiji je još uvek mali. Nešto se pokrenulo, ali da bi se taj boljitak ozbiljnije osetio u poslovnom okruženju potreban je intenzivniji rast, potrebni su novi investicioni projekti da bi se pokrenula kritična masa i da bi se osetilo nešto na svim nivoima. Važno je da se nešto pokrenulo, ali opet u tom pokretanju treba imati doslednost da ono što je pokrenuto bude izgurano do kraja.
Srbija je po odlivu mozgova najlošije pozicionirana u svetu, a sa druge strane privreda se žali da nema dovoljno stručnih kadrova. Šta privreda može da uradi konkretno po tom pitanju?
Taj problem može da ima parcijalna rešenja i sigurno je da se može ublažiti, ali disproporcija koja postoji između prosečnih zarada u Srbiji i u Evropskoj uniji problem je sa kojim su se suočile sve zemlje u razvoju iz kojih odlaze kvalifikovani kadrovi. Privreda je, sa svoje strane, povezana sa univerzitetima u delu gde postoji interes za to povezivanje. Nama konkretno nedostaju industrijski profili, inženjeri, dobri tehnolozi, ali i kvalifikovani industrijski radnici.
Da li biste u svojoj kompaniji nekom mladom talentovanom inženjeru ponudili bolje uslove za zaradu i napredovanje kako bi ostao ovde?
To i radimo. U protekle tri godine zaposlili smo sigurno više od sto mladih inženjera. Imamo potrebu za tim kadrovima, a sledeći korak nam je da mlade talente na fakultetima podstaknemo stipendijama i da ih uključimo tokom studija u indsutrijsku praksu.
U Srbiji se na najvišim položajima u velikim kompanijama nalazi svega pet odsto žena. Koliko su žene ravnopravne u poslovnom svetu u Srbiji, kakvo je vaše iskustvo?
Nisam se susretala ni sa kakvim preprekama u poslu kao žena i ne vidim neku razliku. Mislim da je glavni izazov rada na visokom položaju, bilo da ste žena ili muškarac, to što takav posao podrazumeva puno obaveza, posvećenosti i teško je uskladiti ga sa porodičnim obavezama.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
