Moj kvadrat"To što radi Srbija nije samo protiv pravila EU, već i STO"
Franc Fišler je u dva mandata (od 1995. do 2005. godine), u vreme kada je agrarna politika EU prolazila kroz najveće reforme, bio evropski komesar za poljoprivredu. Bio je takođe i ministar poljoprivrede u austrijskoj vladi. U Beogradu je nedavno učestvovao na skupu “Novo okruženje + novi ljudi = nova poljoprivredna politika”, koji su organizovali beogradski Klub Albah, Privredna komora Srbije i konsultantska kuća Seedev. To je bila prilika da gostu iz Austrije postavimo nekoliko pitanja.
Izvor: Novi magazin
- Šta je važnije, subvencije ili institucije?
Generalno govoreći, subvencije i izgradnja institucija nisu suprotstavljene. Možda pre svega zato što vam za jačanje institucija ne treba mnogo novca jer to i nije prevashodno pitanje novca. Izgradnja i jačanje institucija više su povezani sa obrazovanjem, motivacijom, kooperativnošću i slično. Ali, upravo s obzirom na to, mislim da je važno primetiti da se nedostatak institucija ne može objašnjavati navodnim nedostatkom novca jer on je potrošen na subvencije.
- Politika subvencija, kao i agrarna politika uopšte, u Srbiji se često menja, vi imate iskustvo s promenom politike subvencija u Evropskoj uniji. Koja politika subvencija je najbolja?
Politika subvencija Evropske unije najpre je bila orijentisana na podršku proizvodnji i proizvodima. Ta politika je imala negativne efekte, pre svega na izvoznu konkurentnost, pa je zamenjena sistemom direktnih plaćanja, tj. plaćanjem po hektaru. Od toga su, međutim, veću korist imali bogatiji farmeri nego siromašni, pa se i od nje odustalo. Sada je u fokusu podrška ruralnom razvoju. Ona se, međutim, ne oslanja na podršku direktno poljoprivrednicima nego na poboljšanje kvaliteta života na selu generalno; dakle, na izgradnju infrastrukture, na podršku malim prerađivačkim kapacitetima i poboljšanje usluga – zdravstva, školstva, kulturnog života.
- S obzirom na to, kakvu bi po vašem mišljenju politiku trebalo da vodi Srbija?
U Srbiji je podrška prvenstveno vezana za proizvode. To nije samo protivno pravilima EU, to je i protiv pravila Svetske trgovinske organizacije. Ako Srbija hoće da bude član STO, ne može nastaviti takvu politiku.
Srbija bi, dakle, trebalo da promeni svoju politiku. Razumem da je to teško jer je budžet za podršku poljoprivredi vrlo mali, a potrebe velike. Između ostalog i zato što učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu Srbije iznosi desetak odsto, dok je prosek Evropske unije dva odsto. Kako će taj problem biti konkretno rešen vaša je interna stvar, nije na meni da komentarišem prioritete Srbije. Ali, posebno pitanje je kako distribuirati raspoloživa sredstva. Neophodno je usredsrediti se na onu vrstu podrške koja daje najviše koristi, kako poljoprivrednicima tako i celom društvu. Plaćanje po grlu stoke ili po hektaru je zaista zastareo način podrške farmerima.
|
Sa druge strane, nema smisla stimulisati povećanje proizvodnje ako nema obezbeđenog tržišta. Jer, ako povećate proizvodnju padnu cene, pa je efekat za seljaka nikakav ili vrlo mali.
- U Srbiji se često govori da imamo nepovoljnu strukturu poljoprivrednih gazdinstava jer je prosečno imanje svega tri hektara. Kako vi gledate na to pitanje?
Struktura farmi je rezultat politike u prošlosti. Ona može da se promeni, ali ne preko noći. Iluzija je misliti, što se često može čuti u diskusiji o agrarnoj politici, da možete direktno promeniti strukturu farmi. Sa druge strane, jasno je da zavisno od toga koji tip podrške koristite, vi favorizujete određeni tip farmi. Pretpostavimo da dajete 100 evra po hektaru. Ako imate farme od 10 ha – a kao što rekoste, u Srbiji je prosečna farma znatno manja od 10 hektara – ali čak i ako imate 10 hektara vi godišnje dobijete hiljadu evra. To i nisu neke pare. Ali, ako imate 1.000 hektara to je 100.000 evra. Razlika je očigledna. Dakle, nije fer tretirati svaki hektar na jednak način.
- Da li je i u kojoj meri organska proizvodnja šansa za Srbiju?
Prvo, standardi o tome šta je organska hrana su u EU precizno definisani, otud i u zemljama pojedinačno mora biti jasno šta je organski proizvod. Ali, najvažnije je da ako želite imati veću organsku proizvodnju, morate imati veće tržište. Ako nema potražnje za organskim proizvodima vaša orijentacija na organsku proizvodnju neće biti uspešna. Dok sam bio ministar u Austriji davali smo podršku organskoj proizvodnji zato što je u isto vreme organska proizvodnja činila 20 odsto ukupne proizvodnje. Ali, to je vrlo visok procenat. Prosečno u EU organska proizvodnja učestvuje sa svega tri odsto u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Zato kažem da je organska proizvodnja niša u niši. Jer – ukupna poljoprivredna proizvodnja u maloj zemlji jeste niša u odnosu na veliko evropsko tržište, pa je onda organska proizvodnja u njoj niša u niši.
Dakle, ako imate tržište za organske proizvode ima smisla davati joj podršku. Ali treba biti pažljiv. U mnogim zemljama danas, uzmimo za primer proizvodnju mleka, ima farmera koji proizvode organsko mleko, ali se ono sipa u obično mleko. Takva proizvodnja nema ekonomskog efekta za proizvođača jer je ona skuplja od regularne proizvodnje, a čak i ako eventualno ima za proizvođača, pošto mu država daje stimulaciju, nema za društvo u celini. Da bude jasno: dobra je stvar imati organsku proizvodnju, ali je neophodno gledati na ceo lanac organske proizvodnje, a ne samo na pojedine segmente.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
