Investicije i privreda stoje zbog politike

Stamenković kaže da je to za milijardu manje od iznosa neophodnog za pokrivanje tekućeg deficita, a može da vodi i ozbiljnoj finansijskoj krizi.

Prema njegovim rečima, potpisivanje SSP sa Evropskom unijom dobro je sa ekonomskog stanovništva, ali može da ne bude dobro ako ne prođe ratifikaciju u našoj skupštini. Onda će posledice biti teže nego da nije potpisan.

Da li to onda znači da bi mogao da propadne i memoradum sa Fijatom koji je potpisan?

Ako mi odbijemo ratifikaciju sporazuma sa Unijom, mislim da od tog posla sa Fijatom neće biti ništa. Zastava će i dalje da se "batrga" i traži subvencije. Potpisivanje sporazuma sa Evropskom unijom stvara sigurniju klimu za ulaganje u našu zemlju. Kod investitora stvarate veću percepciju kakvi su uslovi ovde.

Ako vi imate ratifikaciju sporazuma sa EU, vi ste automatski podigli njihovu percepciju na jedan nivo koji će ih uputiti ovamo. Ako oborite taj sporazum ja se bojim da onda nikakve proklamacije, nikakve dobre namere neće moći da njih upute ovim putem.

Stvari mogu da počnu da se razvijaju ne samo loše oko investiranja u industrijske kapacitete, već to može loše i da se odnosi na Koridor 10. Pada njihov interes za investiranje u Srbiju, ako naša sposobnost za izvoz u Evropsku uniju pada jer nije interes jednog velikog investitora da investira ovde za tržište Srbije, nego je njegov interes da ovde investira za izvoz Srbije u EU.

Prema raspoloživim podacima, investiciona aktivnost je u zastoju jer investitori čekaju ishod izbora. Da li u ovoj situaciji možemo očekivati investicioni priliv iz inostranstva do kraja godine od oko tri milijarde evra koliko nam je potrebno da bi se održao makroekonomski razvoj?

Priliv od stranih investicija u ovoj godini bi mogao iznositi oko dve milijarde dolara. Bez obzira ko pobedi na izborima teško može da privuče već priliv od ovog iznosa. Ono što nama govori da je zamrla investicona aktivnost jeste zastoj prometa na berzi, pad cena na berzi, iako tu ima uticaja i međunarodna kretanja, većina uticaja je u našoj zemlji.

Tako je i kod portfolio investicija. Mi smo prošle godine iz inostranstva imali priliv neto portofolio investicija u vrednosti od 911 miliona dolara. U prva dva meseca imamo odliv, odnosno povlačenje. Banke se razdužuju prema inostranstvu.

Kapital je počeo da teče u suprotnom pravcu. Naša je procena da će nam ove godine nedostajati za pokriće tekućeg deficita oko milijardu dolara. Ako se redukovani priliv investicija produži, to bi sledeće godine moglo da preraste u ozbiljnu finansijsku krizu.

U mesečnoj publikaciji Ekonomskog instituta naveli ste optimističan i pesimističan scenario u zavisnosti od snaga koje pobede na sledećim izborima. Prvi se oslanja da to da će zemlja ostati otvorena prema svima i da će politička situacija biti predvidiva. Šta nas zapravo očekuje ako ovaj scenario pobedi na izborima?

Optimistički scenario polazi od pretpostavke da će se tokom drugog polugodišta ove godine uspostaviti najmanje ista otvorenost naše privrede kada su u pitanju spoljnotrgovinski poslovi i transfer kapitala.

To se ogleda ne samo u pogledu sistematskih rešenja već i u pogledu delovanja ekonomske politike, koje mora biti nediskriminaciona i predvidiva za naredne godine u stvarnim rešenjima i dobrim namerama nosilaca ekonomske politike, ali, pre svega, i u percepciji inostranih investitora i kreditora.

Ključna za ukupnu projekciju platnog bilansa i održavanje njegove ravnoteže je projekcija priliva kapitala kroz srednjoročne i dugoročne kredite i neto priliv od stranih investicija, najmanje u intervalu od 3,5 od 4,5 milijardi dolara godišnje.

Rast BDP-a od ukupno 70 odsto do 2015. godine stvorio bi prostor za podizanje nivoa potrošnje domaćinstva za daljih 65 odsto i, zavisno od strukture ulaganja, za otvaranje do 300 hiljada radnih mesta, a povećanom konkurentnošću i perspektivom daljeg stabilnog privrednog rasta.

Drugi scenario uzima u obzir činjenicu da uspostavljanje „selektivne saradnje“ samo sa zemljama koje nisu i neće priznati nezavisnost Kosova vodi u ekonomsku izolaciju. Šta nas očekuje u toj alternativi?

Problem bi nastao sa bitno manjim ukupnim prilivom kapitala, manjim od onoga koji je nužan da bi podržao ove procese iz optimističkog scenarija. To znači da je nužna veoma oštra redukcija deficita robe i usluga (koji donosi dodatna sredstva za zadovoljavanje domaće tražnje), što bi bilo realno jedino redukcijom projektovanog uvoza.

To za sobom donosi redukciju mogućeg rasta BDP-a kako zbog uvozne zavisnosti proizvodnje tako i zbog bitne redukcije obima usluga. Ovaj „crni“ scenario može varirati, ali osnovni zaključci ostaju tragični. Ako se želi kakav takav rast investicija, rezultati za potrošnju ostaju negativni. Realni rast zarada se može samo simulirati inflacijom. Ako se želi sprečavanje pada standarda, nema rasta investicija.

Nema razvoja, konkurentnost privrede opada ispod do sada postignutog nivoa, čemu bi doprinelo i ponovo ekstenzivno zapošljavanje i povećanje jediničnih troškova rada. Na taj način je i posle ponovnog uspostavljanja nediskrecionog otvaranja prema svetu nužan novi period strukturnog prilagođavanja.

Da li stoje argumenti koji se mogu čuti u kampanji da se redukcija priliva kapitala, na primer iz Evropske unije, može nadoknaditi kapitalom iz drugih izvora?

Bože sačuvaj! Nema govora o tome da bi se ozbiljna redukcija do sada razvijenih odnosa sa zemljama EU bilo zbog naših realnih aktivnosti (uključujući i odbijanje ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju), bilo zbog percepcije u tim zemljama o povećanom riziku ulaganja u Srbiju, mogla supstituisati odnosima sa novim partnerima. Ne za jedan (makar i ceo) mandat buduće vlade.

I taj „drugi“ kapital će pristizati u kontinuitetu samo ako ga je moguće profitabilno ulagati u privredu koja će i dalje povećavati konukurentnost svog izvoza u EU; razne jednokratne pomoći i aranžmani, ma koliko dobrodošli, ne rešavaju ni taj problem ni problem stanja u kome bi se našla srpska ekonomija za pet ili osam godina.

U čemu je onda suština?

Suština ovih scenarija koje smo mi predočili jeste da li mi poboljšavamo svoj položaj na svetskoj lestvici ili pogoršavamo. Da li mi imamo rast koji je brži od svetskog rasta ili imamo rast koji je sporiji od svetskog rasta.

Vi u optimističkom scenariju možete da nemate rast od sedam odsto, već da bude 6,5 odsto, što onda produžava period u tome da će prosečna plata doći na 620 evra. To će se onda desiti ne 2015. godine, nego 2017. godine i 300 hiljada radnih mesta ne 2015. godine, nego 2017. ili 2018. godine, ali vi poboljšavate svoju konkurentnost, poboljšavate standard i investicije koje i dalje rastu po dvocifrenim stopama rasta i to je put sa perspektivom.

Ako vi idete ovim sporijim stopama rasta, padate na lestvici razvijenosti, onda nema rasta investicija, nema rasta standarda ili je on sasvim zanemarljiv. To stvara socijalne napetosti i onda je u tom scenariju verujem i u drugu stvar koja bi se dogodila u skladu sa ovim obećanjima koja se daju - nova radna mesta.

Mi smo imali fina radna mesta 90-tih godina. Milošević je doneo zakon iz 1992. godine da nema otpuštanja dok traju sankcije. Vi ste zadržali svu tu radnu snagu na nekim fiktivnim radnim mestima a prepolovili ste društveni proizvod. Ja se bojim toga da će se otvarati fiktivna radna mesta.

Drugim rečima, da ćemo mi na jednom radnom mestu koje traži jednog radnika imati dva ili tri radnika. To poskupljuje jedinične troškove rada, kada poskupe jedinični troškovi rada, onda pada konkurentnost, onda to dodatno vuče izvoz na dole. Svu tu priču smo mi već gledali jednom pre desetak godina.

Kako gledate na ekonomske programe političkih stranaka u predizbornoj kampanji?

Svi imaju zajednički imenitelj. Svi će da smanje poreze, a povećaće davanja iz budžeta. Jedni će da daju više penzionerima, drugi trudnicama na bolovanju do pune plate. Svi sem jedne stranke. Znam da je njima pisao ekonomski program Vlada Gligorov. To je LDP, koji je rekao da će udeo javne potrošnje u BDP spustiti sa 50 odsto na 33 do 35 odsto.

Drugim rečima, sa jedne polovine na jednu trećinu. Mislim da se kod nas takav radikalan zahvat ne može učiniti, ali time se izbori ne dobijaju. Sada je samo pitanje kada izbori prođu, kada neko formira vladu, koliko će tih obećanja zaista da ispuni odnosno da li će da ide na rebalans budžeta koji bi tu potrošnju povećao.

Inflatorna očekivanja su u porastu. Da li je planirana jednocifrena inflacija u ovoj godini više ostvariva ili će ona biti veća?

Mislim da ćemo mi ovu godinu završiti, kako god da okrenemo, sa dvocifrenom inflacijom. Naša je najnovija procena 12 ili 13 odsto. Mogu da pogrešim za jedan ili dva procenta, ali mislim da nema govora o planiranih šest ili osam odsto u ovoj godini.

Ipak, o tome može biti govora u idućoj godini. U idućoj godini bi bili u stanju da završimo sa pet ili šest odsto inflacije. Ali to sve zavisi od ovih scenarija i toga ko će doći na vlast.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.