Analiza 6

Hteli su da budu "američkiji" - hteli su sve i odmah

Kada govore o uzrocima pada Dojče banke, mnoštvo analitičara ističe kako uzrok treba tražiti u nameri nemačke banke da postane "američkija" od američkih želeći previše i prebrzo. Unazad godinu dana Dojče banka ne silazi s naslovnih strana. Razlog po pravilu nije njeno dobro poslovanje, već plaćanje kazni zbog nepravilnosti u radu. Tako je u januaru ove godine banka platila svoju, valjda poslednju kaznu: zbog sudelovanja u pranju 10 milijardi dolara ruskih klijenata 2011. Banka je američkom i britanskom finansijskom regulatoru pristala da plati 425 miliona dolara i 163 miliona funti. Ova poslednja kazna došla je svega desetak dana nakon što je banka u nagodbi s američkim ministarstvom pravosuđa pristala da plati ukupno 7,2 milijardi dolara odštete i kazne zbog učestvovanja u prodaji toksičnih finansijskih instrumenata koje su 2008. dovele do finansijske krize koja se iz SAD-a proširila celim svetom.

Tomislav PiliIzvor: Poslovni dnevnik četvrtak, 23.02.2017. | 10:50

Foto: Thinkstock

Iako je svota vrtoglava, nemački bankarski ponos još je i dobro prošao s obzirom na to da se krajem prošle godine govorilo kako će banka morati da isplati do 14 milijardi dolara. To je dovelo do prave krize u kompaniji, dionice su potonule do najniže vrednosti u tri decenije, izvršni direktor Džon Krian slao je zaposlenima interne dopise u kojima ih je smirivao tvrdnjama da banka neće propasti, a spominjala se čak i opcija državnog spašavanja.

No, ni tu popis grehova ne prestaje. Krajem aprila 2015. godine Dojče bankja pristaje da plati ukupno 2,5 milijardi dolara zbog učešća sa grupom banaka u aferi nameštanja međubankarske stope Libor koja je na videlo izašla 2012. U novembru 2015. došla je i kazna finansijskog regulatora države Njujork i Federalnih rezervi od 258 miliona dolara zbog kršenja američkih sankcija prema Burmi, Libiji, Sudanu, Iranu i Siriji između 1999. i 2006. godine. Tu je još i pomaganje američkim državljanima u poreskoj utaji skrivanjem novca u Švajcarsku iz 2008., pa manipulacija južnokorejske berze iz 2010. kroz prodaju paketa akcija teškog 1,6 milijardi euva, učešća u "dark pulovima", trgovinskim platformama gde kupci i prodavci vrednosnih papira mogu ostati anonimni iz 2011. godine...

Povratak u burnu istoriju

Šta se dogodilo unutar te banke da je za svoje poslovanje morala biti kažnjena s više od 12 milijardi dolara, a protiv nje je trenutno u postupku i 7.800 različitih tužbi? Šta je dovelo do toga da joj Banka za međunarodna poravnanja dodeli nimalo laskavu titulu "najopasnije banke na svetu po globalni finansijski sistem"? Za odgovor na to pitanje valja se vratiti tri decenije unazad i potražiti ga u političkim promenama koje su zahvatile Evropu i svet te u jednom, pomalo tajnovitom junskom sastanku u Madridu pre 23 godine.

Kako bi se shvatilo što je dovelo do stanja u kojem je Dojče banka danas, treba pogledati brojke. Današnja Dojče banka je globalna investiciona banka, a investiciono bankarstvo donosi polovinu ukupnih prihoda od 30 milijardi evra. Bilans joj vredi 1,6 biliona evra, zapošljava 101.104 zaposlenih u 2.790 poslovnica u 70 država sveta. Deonice banke drži više od 560.000 akcionara. Banka se bavi prodajom i trgovinom akcija, obveznica i robe, savetovanjem u spajanjima i preuzimanjima kompanija, upravlja imovinom svetskih milionera i milijardera te trguje finansijskim derivatima. Dojče banka je i najveći svetski trgovac valutama, zaslužan za petinu prometa na tržištu na kojem se svakog dana obrne teško zamislivih četiri biliona dolara. Tradicionalno komercijalno bankarstvo toj banci je u drugom planu.

Nacionalni ponos

Ali, banka osnovana još 1870. u Frankfurtu zbog finansiranja spoljne trgovine, 90-ih godina prošlog veka nije tako izgledala. Bila je otelovljenje nemačkih vrednosti - pouzdana i sigurna. Krajem 80-ih godina Dojče banka bila je finansijski motor cele ekonomije. Naime, banka je držala značajne udele u skoro svim velikim tamošnjim kompanijama. Samo u Mercedesu držali su četvrtinu akcija. Na čelu banke bio je Fridrih Vilhelm Kristians, tihi i diskretni bankar rođen 1922. u gradiću Paderbornu u pokrajini Severna Rajna Vestfalija koji se u Dojče banci zaposlio još 1949. godine. Kristians odlazi u zasluženu penziju 1988., a kormilo preuzima njegov zamenik Alfred Herhausen. Međutim, Herhausen vodi banku vrlo kratko.

Svega godinu kasnije ubijen je u atentatu koji je organizovala Frakcija Crvene armije (RAF), levičarska teroristička organizacija čiji su nekad najpoznatiji pripadnici bili Andreas Bader i Urlike Majnhof. Glavni izvršni direktor postaje Hilmar Koper, čovek koji je posejao "seme zla" čije gorke plodove banka danas ubire. Prema analizi nemačkog nedeljnika Spigel, koja se zasniva na pregledu finansijskih izveštaja i stotina drugih dokumenata, razgovorima s četiri bivša i sadašnja čelnika banke te intervjuima s osam članova upravnog odbora, kontrolu nad poslovanjem Uprava je počela da gubi 1994. godine, a to je potrajalo do 2012. Naime, početkom 90-ih politički i ekonomski liberalizam doživljava svoj trijumf padom komunističkih režima u Evropi.

Kapitalizam je u naponu snage, a taj talas zahvata i bankarski svet. Poslovanje zasnovano na štednji, plasiranju kredita i trgovini akcijama i obveznicima postaje zastarelo. Američke banke JP Morgan, Goldman Saks, Meril Linč i Liman Braders privlače najbolje matematičare i programere iz celog sveta na Volstritu. Njihov zadatak je samo jedan - razviti programe za trgovanje finansijskim derivatima. Taj vrli novi bankarski svet poput magneta privlači Hilmara Kopera koji u junu 1994. u Madrid na sastanak poziva grupu najbližih saradnika iz Uprave. Koper ih uverava kako oslanjanje na nemačke kompanije i plasiranje kredita ne može da donese značajnije dugoročne stope rasta. Te godine u bilansu banke bilo je 573 milijarde maraka, a banka je zapošljavala 73.450 ljudi, od čega tri četvrtine u Nemačkoj. Zato pada odluka – Dojče banka treba početi poslovati globalno i prestrojiće se u investicionu banku s podružnicama u londonskom Sitiju i Njujorku.

Kobni stranci

Međutim, problem je što za takav zaokret banka nema prave ljude. Rešenje je nađeno u dovođenju Edsona Mičela, beskompromisnog bankara iz Meril Linča. Poznat po rečenici da je "čovek neuspešan ako do 40. nema 100 miliona dolara na računu", Mičel 1995. u nemačku banku dovodi i svoju ekipu od 50 najboljih saradnika. Među njima je i njegov štićenik Anshu Jain, Britanac indijskih korena koji će u maju 2012. postati jedan od izvršnih direktora. Mičelova era ostala je upamćena po ne naročitom poslovnom uspehu, ali i po traženju ogromne plate i bonusa za sebe i svoje ljude te raskalašenim proslavama ugovora na obalama Lago Mađore i tajlandskog ostrva Puket.

Po hodnicima frankfurtskog sedišta počelo se šuškati kako Mičel s bonusima zarađuje 30 miliona dolara godišnje, a kako na bonuse "Amerikancima" odlazi polovina dobiti, odnosno oko 400 miliona dolara. Edson Mičel u 47. godini života gine u avionskoj nesreći, a na mestu čelnika investicionog bankarstva nasleđuje ga Anshu Jain. On već 2006. postaje finansijska zvezda razvivši trgovanje derivatima. Dojče banka postaje četvrta banka u globalnom prometu te vrste vrednosnih hartija. Iz toga su proizašla dva problema. "Štamparije novca" u Londonu i Njujorku koje su od 2001. do 2015. donele 25 milijardi evra neto dobiti čak tri izvršna direktora - Hilmar Koper, Rolf Brojer i Džozef Akerman - ne uspevaju se uklopiti u bankarsku strukturu. Investiciona divizija sve više deluje kao ostrvo za sebe.

To dovodi do drugog problema. Dok u američkim bankama postoji kakva-takva kontrola rizika, Frankfurt de facto odustaje od nadzora rizičnosti transakcija u Njujorku i Londonu. Pravi razlog tomu nije poznat, tvrdi Spigel. Deo Uprave možda nije bio dovoljno kompetentan, deo možda nije ni mario sve dok je pristizala gomila novca, a deo je možda bio previše zaplašen. Na pitanje Poslovnog dnevnika šefica komunikacija banke Anke Veil odgovorila je kako se sadašnji šef Džon Krian je javno ispričao početkom februara u javnom pismu. U njemu tvrdi kako su nepravilnosti rezultat "kratkoročnih interesa male grupe ljudi koji su ugrozili bančinu najveću vrednost - reputaciju". Ti "kratkoročni interesi" svoju su eskalaciju doživeli kada je Švajcarac Josef Akerman - prvi stranac na čelu banke od maja 2002. - raskinuo s 132-godišnjom tradicijom i Upravu preustrojio prema angloameričkom modelu. Do tada je banku vodio odbor gde je izvršni direktor bio prvi među jednakima. Nakon toga sva je moć koncentrirana u jednoj osobi.

"Golemi hedž fond"

Naime, Akerman je Upravu s devet srezao na četiri člana te osnovao novo telo - Izvršni odbor. Radilo se o nekoj vrsti paralelne Uprave s 12 članova, četiri iz Uprave te osam šefova najvećih odeljenja banke koji su direktno odgovarali Akermanu. Time je i Nadzorni odbor postao doslovno ukras. Naime, prema nemačkom zakonu Nadzorni odbor može kontrolisati rad samo Uprave, ali ne i Izvršnog odbora. Akermanova reforma u početku je pokazivala rezultate. Na vrhuncu moći, 2007. godine, Dojče banka je beležila fantastičnih 31 odsto povrata na kapital. Banka, koju je britanski nedeljnik Ekonomist opisao kao "ogromni hedž fond", tako potpuno nespremna i nesvesna, s organizacionom strukturom koja generiše zatrovanost pohlepom i egoizmom dočekuje finansijsku krizu 2008. godine. Cenu plaća danas, opustošena, s razmerom duga i kapitala tri puta većim od američkih konkurenata i lanjskim gubitkom od 1,4 milijardi evra.